Дискусије : Књижевност

Коментар
Oj Krajino krvava dolamo..
Vizionar
(Vizionar)
10. јун 2012. у 06.43
Štono Vila sa Dinare kliče
ili kliče il se Bogu žali
Još joj krila polomili nijesu
i još uvijek Krajišnike traži

Jao meni Svemogući Bože , nikad ti se ja molio nisam , za ono što me ne pripada , i što duša moja zaslužila nije . Vazda mi je moga dobra i previše bilo , a tuđe me opažalo nije , pa što Bože zakrenu se name , te ostavi me u ovoj dolini suza ...
Jao meni do sudnjega dana .

( Tišina , u pozadini tiho pojanje )

EHHH, oprostite sestre i braćo , muka stisla , pa mi lakše kad bugarim , i nije me sramota što to činim , tako sam se sramotnijeh i žalobitnijeh prilika nagledo u ovoj Dinarskoj vrleti da nije sramota puštiti suzu žalosnicu .
Nije Boga mi .
Znateli Vi koja me je muka pritisla , kad bugarim ispod glasa , kada čupam suze iz očiju , a one presušuju prije negoli poteknu .
E Dinaro matero moja , da mi tebe nije ...
Ima tu iza Ugaraka , jedna starica , ma šta zborim , jadan li sam , bila jedna starica Milica , Bog da joj dušu oprosti i neka joj podari što bolje mjesto gore kraj kod sebe .Jest Krsta mi moga .
Sahranišmo je juče , a umrije ne znamo očiju mi mojijeh .Da li se sa dušom oprosti prije 2,3 ili 4 dana to samo Gospod zna.
Vizionar
(Vizionar)
10. јун 2012. у 16.39
Nađošmo je ja i ovi Sforovci,bili joj ponijeli nešto hrane.
Ali eto!
Ležala je na krevetu,i obukla se u smrtno ruvo, a u ukočenim rukama stezala je neupaljenu voštanicu.
Ehhhhhhhhhhhhhhh!
Napustila je ovu Dolinu Suza kao mnogi Krajišnici prije nje.
Otišla.Odlučila da ode i otišla. Kao i mnogi prije nje što su odlazili.Ili su ginuli u ratovima,ili stradavali u zbjegovima po šumama ,ali malo ih se sa bolešću družilo. Znali su uzdignute glave,zakoračiti Stazom odlaska.
A oni sforovci,kad sagledaše situaciju,zbuniše se.Zgledaju se,a ona ženska što im prevodi na njiov jezik,a nama na naš,rasplaka se.
Kažem joj ja: Ma što plačeš,gospojice?
Pa žao mi stare bake...kakav tužan kraj.-pa udari jopet u plač.
Ma ne plači ženska glavo,nego Boga moli,da i ja dočekam ovakav kraj.E gospojice moja,samo da ti je znati šta je ova kukavica Milica,Bog da joj duši oprosti,predeverala u svojem životu.Koliko je tuđijeh pragova i krovova promjenila,i eto Bog joj dade sreću,pa se jopet vrati na svoje ognjište,đe je nikla i ponikla.I samo ovo ognjište je i vuklo otamo iz izbjeglištva.Vuklo ju je ovo njeno mjesto đe se rodila,đe je prvi put se nasmijala i zaplakala,i đe je svoje dvore sa pokojnikom svojim sagradila.
Znala je ona đe se vraća.Ono što ove političke glavešine kažu,vratila se u pasivne krajeve.Vratila se u nenaseljene i opustjele predjele.Ali ovo je za nju bilo sve.Svaki metar,ma svaki pedalj,ove naše zemlje ima priču i značaj za nas.Samo treba znati slušati,gospojice moja.I ova pokojna Milica se vratila ovamo da bi svoj mir našla.
I gledajući je onako spokojnu i utihnulu,zapazih na njenom licu osmjeh,i bi mi jasno čemu se osmjehuje.
A oni sforovci,nešto se uzmuvaše,te ona ženska okrenu se meni te pripita,smiju li pokojnicu uslikati?

Ama,ko im brani,nek slikaju,i reci im nek vidi Evropa i te Američke države,Srpkinju na platici. Nek vide kako Srbi umiru sa osmjehom na licu,dostojanstveno ko kraljevi.
I reci im da je ova pokojnica ispustila dušu u Vjeri.Jeste Boga mi jedinoga.
A ona se domuđa nešto sa njima,te će meni:
Gospodina poručnika interesuje to što ste pomenuli o vjeri,znate on o Srbima zna samo ono što je imao na kursu,prije negoli će biti raspoređen ovamo na Balkan.
Vizionar
(Vizionar)
11. јун 2012. у 05.55
Pogledah je,a pogled mi jurnu nekud daleko.Ode niz mračne urvine ove naše Krajine,zaigra ko mlado ždri...e u proljeće,te se skupi i zadrhta ko izgubljeno lane u mećavi.
Oprljiše me vatre spaljenih sela,a uši mi zaglušiše silni vapaji mojih Krajišnika.
O Bože svemogući,koliko tuge i žalosti osjetih,da se u meni srce skupi i presta udarati.
I onda najednom kao kad maglu Sunce rastjera,začuh pjesmu.
Silnu. Gromovitu.
Ugledah kršne i stasite cure i mladiće.Učini mi se da su Anđeli,Božijom ljibavi i milošću stvoreni. Poznadoh ih.
Moji Krajišnici.
U meni se nešto strese i dođoh sebi.A srce poče tući,oće iskočiti iz njedara.
Gospodine,gospodine, je li vam dobro?-ču onu djevojku,a oni sforovci se uzmuvali .Gledaju me.Malo se i prepali.
Dobro mi je fala dragom Bogu.
Ovaj nešto ste najednom ublijedili i kao da ste nas napustili,na par trenutaka.Oči su vam prazno zurile nekud….
E srećo moja,nijesu zurile nekud u prazno,nego sam evo sade odgurnuvši zavjese prošlosti vidio svoje korijenove.Sagledo sam našu patnju,našu radost i svoje pretke i svoje potomke.Gledao sam svoje Krajišnike i njihovu kolijevku Krajinu.Dotaknuo sam našu dušu.čistu ko Butižnica ili Korana,a čvrstu i jaku ko Dinara.Postojanu ko Tromeđa,a silovitu ko Lička bura.
Vilojka
11. јун 2012. у 18.05
Vizionar, na lijep i slikovit način pišes o periodu kroz koji su prošli tvoji krajisnici,a tu bliskost s njima potvrdjujes i koristenjem izraza koji su specificni bas za te krajeve. Ti svojim pricama, rijecima, osjecanjima oslikavas duh naroda koji je , bez obzira na sve ove ratne strahote, sacuvao ono sto nam je najsvetije: jezik. Koristeci u ovoj prici jezik naroda sa kojim si odrastao ti si postao posrednik između njega i citalaca bez obzira kom podneblju pripadali. Nama koji smo prisni sa tim jezikom ta prica još vise dobija na značaju jer mi prepoznajemo u njoj ne samo duh naših pradjedova, djedova i oceva već i nas samih. Možda smo samim tim i vise kriticki raspoloženi kad je u pitanju taj jezik sa kojim smo srasli kao „nokat sa mesom” .
Ne postoji izraz koji si upotrebio a da se nisam nasmjesila jer on je istovremeno i odjek jezika moga kraja. Ovdje, u pisanoj formi ne koristim ga ali u razgovoru sa mojim krajisnicima on je još uvijek u opticaju. Bas onakav kakav nam je u nasledje rod nas ostavio. I bas zato sa nekim posebnim simpatijama (nazovimo to pristrasnost) okrecem se piscima koji ulaze u srz jezika koji nam je dat u nasledje.
I moja baba po majci je Milica i umrla je u ratu , u siromastvu i bijedi koju nam je taj period nametnuo. Ali mirno i dostojanstveno (ne znam zašto si ti tu dostojanstvenost umiranja pripisao kraljevima!?)
Ali , u stvari, htjela sam reci kako mi neki drugi izraz u čitavoj ovoj prici odskace i strci. A to je „zakoračiti Stazom odlaska”.
Meni ovaj izraz bas nikako ne prilici duhu krajisnika . Ne vjerujem da je nas (krajiski) jezik toliko skucen da se ne bi mogao pronaći adekvatniji izraz za umiranje. Nikad nisam čula nijednog krajisnika (bar ovih mojih) da su se posluzili tim izrazom „ zakoracio je stazom odlaska”. Zar od svih krajiskih izraza koji su svojom bogatom simbolikom ukazivali na oprastanje od zivota ti bas izaberes ovaj ?
Vizionar
(Vizionar)
11. јун 2012. у 18.31
Ljubim te u ovako kasnom satu(nadam se da tvoja druga polovina neće zamjeriti).
Jeste u pravu si.I ja se neću pravdati zašto je to tako.
Kao što ne mogu objasniti mnoge stavri koje danas gledam ovdje pod Dinarom,ne mogu (neću) ni to objašnjavati.
Prihvati to da je tako...(kao sa ovim tačkicama),ili sa onom pričom kada je jedan od nas propuzao pored trojice izvidnika njihovih naravno.I gledao ih je razmišljajući:
Prvoga mogu uhvatiti rafalom kratkim preko grudi,tri do 5 metaka je dovoljno,drugog ako ustanem ,zahvatiću preko stomaka,trećeg ću roknuti sa ostatkom od 23 metka.
I...
Propuzao je.
I dan danas u vazduhu lebdi...A zašto?
Vizionar
(Vizionar)
11. јун 2012. у 19.18
E Krajino krvava dolamo!
Oni sforovci se ka nešto iznenadili,a ona đevojka ka nešto prevodi,al vidim da im nije svejedno i da me pogledaju sa nedoumicom.Neka…….
Stan de malo gospojice:-zaustavih je…sad ću ja tebi reći što ja vidjeh malo prije.A ti onda tim uniformama,prenesi ono što još čuli nijesu.A i đe bi čuli,teško ti se njima u njiovom neznanju.Na tijem kursevima su ih učili da smo narod divlji i da smo krvoločni ko najgladnije zvjeri.Je,je,zna se to moja gospojice!!!
Punili im glavu,da nemamo ni ognjišta,ni vjere da nemamo,i da živimo ko obezglavljena plemena,đe se glave gube za koru ljeba ili oštriji nož.
Nijesmo srećo moja takvi. Nijesmo.
Vjeruj meni.A ako nećeš osvrni se na ovu pokojnicu,eto pogledaj joj osmijeh,pogledaj joj voštanicu u ukočenim prstima.
Okreni se oko sebe i pogledaj da je kuću pomela i uredila,želeći da je Anđeli zateknu u onakvom redu i smjernosti,kako joj je i život protekao.A takva joj je i duša bila.Jeste vala .Duša Krajiška.
I jeste da je ovo sirotinja,i da nije imala tije silnijeh aparata na struju,što vam život lakšim čine.Nije imala.Nije.
Ali mir i zadovoljstvo jeste.Jeste Boga mi .
I u miru je otišla .
A mogla je ostati tamo na asfaltu,mogla je sebi plaćati dom starački.Imala je ona čoekovu penziju i ovu nesretnu ratnu penziju za poginulog sina.Bog da mu dušu oprosti.Pogino je u 23 –oj,na Ljutoj Međi.
Ćer je zvala i odgovarala od povratka.Živi joj ta ćer neđe u Vojvodini. Ali ne.
Draža joj i milija joj je bila okućnica njena.Ođe joj je duša odabrala.
Ko i meni.
Ko i dosta drugijeh.
Jeste da Nas je malo.
Jeste da Nam je teško.
Jeste da se zlopatimo.
Jeste da Nam dosta uskraćuju i ne daju.
Jeste Boga mi jedinoga.
Ali nije tako kako kažu ta gospoda u uniformama i odjelima.
Nisu naši Krajišnici,zvjeri bez ognjišta.Nisu. Nisu očiju mi mojijeh.
Nisu nepismena bulumenta,koja videći ozidanu kuću ,baca se kamenom na nju.
Bijadosmo 500 godina pod tuđijem jarmom i ne dadoše nam da više od trojice se na jednom mjestu okupimo.Pa opet svoju dušu sačuvašmo..Svoju istoriju.Svoju đedovinu.
Nema kakvijeh poreza i nameta ,ne udaraše,ali ne pomoriše nas glađu.Evo nas kršni i stasiti.
Eto…i onaj Pančić,kad nas viđe reče da smo drugačiji od ostalijeh.Možda zato ovi ostali i oće da nas zatru,da nas izbrišu.
E ali ima Boga.Koji sve vidi.
Ima gospojice moja,a ima i ona : Kako siješ,tako ćeš i požeti…
Jeste Boga mi.
Jer ni za tije 500 godina nas ne zatriješe.Ne zatriješe nas ni u ova zadnja dva svjetska rata.A svak se otimo za nas.Da im budemo grenadiri,jurišnici il topovsko meso.
Krajišnici,ljuti protivnici-tako su nas opjevali.
Đe sve kosti Krajiške nijesu razasute.
Pa i ona učovjest što ga Tarabići vidješe na bjelom paripu, i sa crljenom zvjezdom na čelu,dođe da nam put trasira.
Put u jame.
Gubilišta i stratišta.
Blagosovi nas na nekakvom nemuštom jeziku,i napuni jame sa nama. Rijeke se zacrvenješe od naše krvi.
Gavranovi nijesu mogli letjeti,od težine koju dobiše žderući naše lešine.
Pa kukavac u svojem neznanju,okrenu krečiti Crkve,da nam otme i zadnje uporište postojanja.
Vilojka
11. јун 2012. у 19.48
„Propuzao je.
I dan danas u vazduhu lebdi...A zašto?”

Hm, tako i ti negdje razmišljas : „Da li ovoj gospojci Vilki da kažem koju riječ...dal' da joj ocitam lekciju na fin način ili da je izgrdim na pasja kola? Ali , učinim li bilo šta od toga ima da dreci iz sveg glasa.. Jedna glava sto jezika, bolje je da odcutim i prođem..”

Zato ti kažem, postoji rijesenje! Upotrebi kundak i rijesio si se vraga na tih način.
Kundak !
Tako će Vilojka da se smiri i opravda onu nasu krajisku : „'vala , dokundisalo joj je!”
Anakonda
(ler)
11. јун 2012. у 20.00
mir narode makedonski!

da ne budne belaj

za merak, rabota kolaj

i ja ke se uredu, komaj
Vizionar
(Vizionar)
12. јун 2012. у 03.04
Ma ne Vilojko draga.Uopšte nisi u pravu.I ne postoji negativnost sa moje strane u vezi tvojih osvrta,na text.
Jednostavno mi se nije dalo sinoć objašnjavati (bio sam jako,jako umoran). Ali evo sada.Jeste,da to pominjanje Staze odlaska ne postoji u našem etnosu,ali naprosto nisam mogao izbaciti taj termin iz ezoteričnih voda,jer i sam način života glavnog junaka u ovoj tvorevini je pomalo ezoteričan.Jeste da je vjere pravoslavne,ali u toj vjeri još uvijek Sveti Georgije,predvodi čopor Vukova uoči Đurđevdana,po Dinarskim vrletima.
Znaš,nije poklonik hramova i mantijaša.I u njegovoj vjeri veliku ulogu zauzima taj nekakav stalno prećtkujući paganski dio koji je inkorporiran u vjeru koju obnašaju.No o tome dok još texta objelodanim.
Ostaj mi zdravo i veselo,i šta nam je sa Tajkom?
Vilojka
12. јун 2012. у 06.46
Ma znam da nisi negativan, to je samo zezanje na onaj nas izraz „dokundisati” :)

Zurim na posao ali eto da dobacim za onu „zavjesu proslosti” da takođe odskace od teksta. Taj izraz je kroz toliko ruku je prosao da se pohabao gotovo do same potke. Sumnjam da bi neki Dinarac rekao „ Eto, dijete moje odgurnuo sam zavjesu proslosti i vidio..”

A Tajku ću sad malo da prodrmam. Nešto mi previse kafenise okolo :)
tajka
(trener)
12. јун 2012. у 08.16
Tajka pije kafe
po vilama i kućama
sa raznim ženama.
Voli da ih gleda
nude mu i meda
uz malo ladne vode
da sve bolje ode.

Uživa da ih sluša
„žale se na muža”!
A raspuštenice
i udovice,
slaže kao niske
guste ogrlice.
Sve ide 'po loju'
zapale i koju.
Smeju se i tračare
uvek nekog namagarče.

Pozdrave se malo duže
prijatelji za to služe.
Videće se ponovo
da obnove gradivo.
Javiće se preko veze
kada bude dobre meze
pa da posle malo leže
'bzvze'.

Vilojka
12. јун 2012. у 18.12
Ako nam iko zakovrne vrat zbog miniranja teme onda će to biti Vizionar. Golim rukama! Molim te da kao dzentlmen prvi ponudis svoj vrat :)
tajka
(trener)
12. јун 2012. у 20.16
On će na tvoj tanji garant, bez obzira što mu ja neću nuditi.
Vilojka
12. јун 2012. у 23.09
Nekad su ti tanji vratovi zilaviji nego traktorska guma :)
Vizionar
(Vizionar)
13. јун 2012. у 03.28
Ma kakvi egzekutorski akti?
Pazi da Tajku ne prekinemo u kafendisanju,pa da nas ne pojuri:-).
Vilojka
13. јун 2012. у 07.28
Bojim se da će Tajki žene i kafa doći glave :)
tajka
(trener)
13. јун 2012. у 08.39


46

Komšija Mića

Melentijević ,
samac.‘Vrata do vrata’,stan broj 39.
Predratni komunista, skojevac, ilegalac za vreme okupacije, železničar i profesionalni bokser.
Čudio sam se zašto je uvek bio siv. Pored njegovog kaputa i šešira, što je za objasniti, ali kako je lice šezdesetogodišnjeg raspuštenca bilo tamno i posle brijanja, kao i njegova večita platnena torba sa pet flaša „BIP”-ovih piva, to mi nije bilo jasno. Čak i kad se retko,svečano oblačio, senka na licu i sivilo bi ga verno pratila. Pojasnilo mi se mnogo godina kasnije, kad sam saznao da je bio inforbirovac i zatvorenik... Rusofil. Iako je imao tri sina skoro stalno je bio sam ako ne računamo poneke žene koje su dolazile i odlazile.
Često sam kao besposlen dvadesetogodišnjak svraćao kod njega.
I ja sam u to vreme često bio sam.
Zazvonim mu tako na vrata kad mi se pripuši i kad bih da opet iznova slušam njegove priče ilegalca i skojevca u okupiranom Beogradu. O diverziji na „kraljevski voz” po kome je snimljen film a komšija Mića davao vredne informacije.
Najviše sam voleo detalj kad je sa torbom punom ilegalog materijala nabasao na svog mlađeg druga kod železničke stanice u Beogradu, koga dugo nije video.’Mlađani’ je u međuvremenu regrutovan za Ljotićevu gardu! Iako su mu kolena klecala , povede ga u stranu pa pristojno izgrdi i naloži da prvom prilikom pređe partizanima i to sa tim puškomitraljezom koji vuče sa sobom!
„Dobro Mićo, hoću, aj' uzdravlje”,
pozdraviše se na brzinu šapatom i raziđoše.
Poslušao ga je drug i čak doneo traženo oružije u Kosmajski odred.
O profesionalnim mečevima i boksovanju za kantu masti sa 20 kilograma težim protivnikom u siromašnom okupiranom Beogradu... Glad ne pita.
Da pogledam požutele isečke iz novina gde se prisebni Mića mašinovođa pohvaljuje za podvig jer je sprečio veliku železnicku nesreću... A i da iznova čujem o njegovim švalerskim poduhvatima kad kaže:
„E bre, na snegu...NA SNEGU smo se povaljali. Što ti je mladost.”
Uzdiše za prošlim vremenima sredovečni penzionisani železničar.
„Češke su najbolje”,
aludirao je na moje učestalo ‘grebanje ‘ za cigarete dok se smejao propuštajući me sa razumevanjem za moju mladost i prazne džepove u svoju skromnu garsonjeru. Taj smeh prelazio je u asmatični kašalj gledajući u moju zbunjenu facu dok ja proveravam « Moravu » iz Čehoslovačke? Palio mi je nepogrešivo, iz prve,cigaretu svojim « benzincem » upaljačem baš kao što ja njemu neizostavno upalim sveću kad god sam u crkvi. Kažu da je pao jedno jutro u nežnom zagrljaju i ljubavnoj igri sa ženom koja je zadnjih godina živela sa njim.
Najlepša smrt za heroja.

p.s
moj idol , moj heroj
Vizionar
(Vizionar)
13. јун 2012. у 09.22
Blagoslovljen bio druže moj...(samo toliko).
Vizionar
(Vizionar)
13. јун 2012. у 16.52
Na Polači,a kažu i na drugijem mjestima,prekreči Ikone našijeh Svetitelja,i onda djecu ćeraše u te škole,kano da će kreč od Crkve napraviti školu.
A djeca ko djeca.
Svaka ista.
A učitelji kada uđu učiti ih nekakvom nauku,zinu u one prekrečene Ikone.Jer ma koliko kreča mazali preko njih,jopet se vide Svetitelji naši,kano da ih nijesu krečom ni premazali.
Videći da nas uništiti ne može,posija među nama sjeme zla,da brat na brata omrzne,pa gleda svaku priliku da jedan drugom,naudi,da glavu skine.Bože ti pomozi i zakloni od zla.
I na to sve sjeti se pa nas krenu raseljavati,sa Krajiških međa.
A namete uvede sve sa pričom: Neće biti moja krava,neće biti tvoja ,nego svačija.Ma kako svačija,a u čijoj će onda štali noćivati.Ko će onda musti vareniku,ako bude svačija?
I tako ti nagovori ove vamo kukavce iz Maleševaca,pa preoraše međe,kano da spoje sve u jednu veliku njivu.Zajedničku.
Heh.Jesu uzorali oni,prerali međe.Pričali,bolje će nam žito roditi.
I rodilo žito.A ljudi se posvađali.Pa nikako abatiti na stare međe.Rat kad nije izbio među njima.Milicija dežurala dok jopet nisu giometri ocrtali međe.
Te nam zabrani blago držati.Ajte u fabrike.Štaš,Vlast se ne pita,nego sluša.Eto ni sad mi nije jasno,šta su mu koze skrivile,pa ih je zabaranio nam držati.More biti da mu je smetalo ono malo brade što su imale.
Raseli nas.Što kuda.A sve kano za naše dobro.
Mislio je da ćemo zaboraviti na naše grobove,na jame prepunjene našim kostima.A ne vala!
Oprostili jesmo,ali pamtićemo zanavijek.
Oprostili,da
Vizionar
(Vizionar)
13. јун 2012. у 16.53
Oprostili da , moja djevojko , reci tim unifirmama da je Krajina oprostila , zato se valjda jopet u krvi okupala ’????????
U dimu se skoro zadavila i još uvijek svoje mrtve prebrojava . A do kada ...
Još se jadni brojimo , a sve zahvaljujući milosti i humanosti ovijeh uniformi . A i našoj kratkovidnosti.
Ali nijesmo zatrti...Ne...
E Krajino krvava dolamo...
A ovo zadnje stradanje.
Koga kriviti?????
Zašto kriviti?????
Sami sebe dovedosmo do toga...
Jeste očiju mi mojih...
Sami sebi Crkve pozatvarašmo.
Od Boga otpadnušmo.
Na stub srama i poruge one što u hramove ulaziše , jedva čekašmo da stavimo .
I stavljasmo ih.
Sa osmjehom na licu .
Iskeženom i oholom.
E Krajino moja jedina ...
Iz opustjelih crkava , sveštenici , videći da ih narod odbacuje , odoše da prose.Da slažu dasku na pilanama kao u Bosanskom Gravu ...što kukavi pop morade ići na pilanu slagati dasku da necrkne od gladi.
Ajme Gospode oprosti nam ( prekrsti se ).
Jednom svratiše prije rata , neki učeni ljudi .
Po odijelu se i ne liče na učene , ali ih ponašanje odade.
Rekoh im ko sam , Petar sin Boškov , čoban ođe ispod Dinare . Malo se oni raskraviše.
Pa kako je Petre sine Boškov , čestita ljudino ođe živiti...-upita jedan.
Kako Bog da, i Sveta Bogorodica – uzvratih mu.
Zar se to još spominje na ovim krajevima , pa zar nije socijalizam dokazao da Boga nema...
Ne znam ja šta je Socijalizam dokazivo , kad i kome , al znam da Boga ima i biće ga dok god sunce obasjava ovu zemlju i dok god Dinara stoji na ovom mjestu.
Zgledaše se , nebi im pravo i odoše.
Odoše bez vjere u Boga , a ja osta sa ovcama i vjerom . I tako mi i bijade kad nas Oluja poćera , pa goni sve do Banje Luke.
Nekoliko puta bijade mi teško i htjedoh ostaviti svoje stado , ali me nekakav glas iznutra uvjek odvraćaše ...Ne čini to Petre , proćiće i ovo i jopet ćeš gledati mlade janjce kako pasu po Dinarskom zelenili...
I evo.
Kad se vratišmo da nebijade ovo blaga u mene zlo i naopako. Jer nijesmo mi navikli na Vašu ranu , spakovanu u one kese ...I onaj kikiriki puter i nekakve instan kave ...
Ma nije to za nas , fala Vam dje čuli i nečuli ...
Varenika , kajmak , i slanina ...to nam je odranilo pokolenja , koja nebolovaše od dijabetisa i sličnih boleština...
A u početku , moram i to reći , prijetiše nam ovi doseljeni od štokuda , ali i to prođe...
Srećom nebijade krvi , nego samo prazne psovke i uvrede...
Jadni i kukavi narod ...Politika ga podjelila . A nevidi da je svačija sirotinja teška .
I sad dan za danom liječimo rane i uspomene prebiramo...
Valjda je tako moralo biti .. Šta ćeš...Božija volja.
Dođu nam ovi domaći turisti ljeti , pa se žale nema ovoga , nema onoga , a ovdje je svima najljepše .
Tako barem kažu.
A ja ćutim , neznaju jadni da smo se ođe do prije tri godine plašili i stidili što smo Srbi --Krajišnici.
Ali prođe i to ...
Sad dišemo i pjevamo...Ponekad se isplačemo . Obično kad se napijemo .
A kako i nebi...
Cijeli Svijet da nam ponudite , Krajinu ostavili nebi...
Jer ...
Krajino krvava dolamo , po rođenju te obukoh , ni Smrt mi te otet neće...

L.J.Pjer
Vilojka
13. јун 2012. у 22.53
Hrana u Krajini, to mi bas nedostaje.
Kad sam prije nekoliko godina otisla u moju Krajinu da obidjem ono malo povratnika a oni od svoje sirotinje odvajaju i nutkaju „hoćeš varenike, skorupa, krumpijera, slanine, zganjaca, gra' ”, a sve se pravdaju „eto nemamo ništa bolje da ti ponudimo a ti nam dosla iz Kanade”. Ma kakva Kanada, dajte mi vode iz one stare catrnje i jednu rakiju mucenicu i onih sljiva crnica i jabuka petrovaca. A moje bakice u crnim maramama pricaju o svojoj muci i zaplakuju se „”oćeš još kave„, pitaju mu, ”nemoj dijete biti gladna„, ”evo sad će pogaca biti gotova, ima i mladog sira i luka„.
E tugo moja (citiram Srbu Peuljanca:)”
tajka
(trener)
13. јун 2012. у 22.55
A jesu pravili 'povicu'?
Vilojka
13. јун 2012. у 23.00
Ne, samo masnicu, kljukusu, dukmu , kru', kruzovnicu , pite na sto nacina.
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Tassel Necklaces?
.