Draga Ingrid, pričaš im o ljubavi i o osmehu i o radosti koju si pronašla, a sa mnom je nisi mogla imati. Osujećena si zato, kažeš. Zar si mislila, draga Ingrid, da sam ja biće radosti, da želim tu tvoju radost dnevnog funkcionisanja, produktivne sreće. Lakoću gradjanskog društva. Nekada sam verovao u jednakost naroda, u to da se sve kulturne razlike mogu prevazići, iskustvo me naučilo da je stvarnost drugačija. Da, i iskustvo sa tobom, naročito to iskustvo.



Tačno je da si me volela ili barem si mislila da me voliš. Svakako si tako govorila. Htela si sve da učiniš da bi mi „pomogla”, čak i ako ja pomoć nisam tražio. Kažeš, nudila si mi ključ od kola. Ja ti nisam tražio da vozim. Htela si da me vodiš negde na more i po restoranima. Kažeš da sam ja samo „ćutao”. To nisi mogla da podneseš.

Da, sećam se, nisam ja samo ćutao, sedeli smo u tvojim kolima, padala je kiša i prednje staklo bilo je orošeno i kapi su jedna po jedna klizale i oticale. Voleo sam tu kišu, u tvojoj zemlji najbolja je kiša, tako je istinita i sveža, bolja i od droge. Dakle, sedeli smo tamo i ti si mi pitala kako je na poslu. I ja sam ti rekao kako je i ti si se uvredila i dala mi par korisnih, pozitivnih saveta, a ja sam počeo da vrištim. Vrisak se pretvorio u plač. Gledala si me užasnuto. Rekla si da nisam normalan. Samo se potvrdilo ono što sam oduvek znao. Ja tebe ne razumem, ti mene ne razumeš, mi smo dva sveta. Može li to da ostane tako. Ja sam tebi interesantan i „sladak” kako kažeš, ali ja u tome ne nalazim ništa. Pa nisam ja bombona. Čudiš se kako mogu da budem vezan za drugu ženu, za koju kažeš da me jede, da jede moje emocije, kojoj po tebi dajem previše, a tebi ništa. Ti bi mi dala sve, ne bi uzimala ništa, ti si kažeš, izvor pozitivnog, izvor lepih i pozitivnih emocija. Samo bi davala, savete i ostalo. Kažeš da si čitala knjigu o pozitivnoj snazi osmeha. Ja u to ne verujem. Ja mrzim takve priručnike, jer, ili si živ ili nisi živ. I šta zanaš, uostalom, ti draga Ingrid, šta su to osećaji, ne emocije nego osećaji koji te tresu užasom, koji te gaze, lome. Nikada ih od svog rođenja nisi ni videla, pa tebe su mama i tata, posle rođenja stavili u tvoj mali izolovani krevetić na tavanu, da im ne smetaš, sa tobom bi bili na svaka tri ili četri sata, da te nahrane i promene pelene i ti si plakla, plakala i niko nije dolaio i posle si naučila da na ljude ne možeš raćunati, da niko nikada neće doći i da neće pomoći i onda si napravila zid oko sebe, kao i svi ovde.

Posmatraš me kroz krišom otvoren prozor, kroz rupu na tvom zidu koji ti je sve. Da, da, rekla si kako ćeš mi se „otvoriti”, ali ja znam da tamo ništa nema, tamo u mraku iza zida nije odrasla žena nego ona uplakana i ostavljena beba. Zato su kod vas svi na tabletama, dosta mi je plača uplakane dece, njihove mržnje koja kad tad ispliva, dosta mi je straha.

Tražiš od mene „da ti se otvorim”, ali nema šta da se otvara kod mene, to je to, ovaj krik, ovaj plač ovo ludilo, ova krv. Oko mene nema zida, ja nemam čim da se zaštitim. Ja i ne želim da se zaštitim. Neka me ova spoynaja stvarnosti ubije ili ostavi na životu. Kod vas je život svetinja, meni je život bescenje kad je sve samo dnevno, produktivno funkcionisanje kako kažu psihijatri. I subota i nedelja, odlazak u kazino i film i večera u restoranu sa svećama dok kraj nas plivaju u akvarijumu rakovi selotejpom zalepljenih klešta da ne bi nekoga uštinuli. Ti živi, a mrtvi vezani rakovi, to je za mene ovaj svet, vaš svet, vaša ljubav.



Zbog toga me nikada više nečeš videti. Nemam ja ništa protiv tebe, ni ovo pismo nije protiv tebe. Samo ti budi srećna na svoj način, ostvari se, postani umetnica, razvedi se ili ne. Uradi kako želiš.



A mene, mene ostavi na miru u mom paklu.



MC