Mirko se osećao mizerno niz godina i dobrim delom naginjao je samoubistvu ali postojao je i deo koji je želeo da živi. Neko bi mogao reći da je Mirko bio suicidna osoba, ali suicidne osobe nikad nisu u potpunosti takve; uvek u njima ima i deo koji želi da živi, i taj deo opire se suicidnom delu sve do kraja.

I Mirko je otkrio internet, na koji si mogao da postavljaš svoje amaterske književne priloge. I on ih je postavljao i otvarao srce. I jednom prilikom osećao se jadnije nego obično. Napio se i ispod priloga ostavio i broj mobilnog telefona.

Sledeće noći sedeo je u fotelji i zurio u tapete razmatrajući sufokaciju ugljen-monoksidom, a onda je primio SMS.

„Videla sam tvoj broj na netu i pozelela da se javim. Nadam se da te ne uznemiravam.”

Mirka je zbunio ovaj SMS. Zaboravio je da je sinoć ostavio broj mobilog na netu. Osetio je neku nelagodnost. Bio je povučen i postavljao je priloge na internet kako bi se distancirao od svojih užasa i môra. Nije želeo da bude bilo čiji psihoterapeut ili magnet za ekstroverte.
Ipak, odgovorio je.
„Ok je.”
„Eto, celo vece slusam stvar Summoning Of The Muse od Dead Can Dance i pijem belo vino. Moje ime je Masha.”
„Drago mi je. Mirko.”
„Oprosti sto te uznemiravam ovako kasno. Malo sam usamljena i tuzna i nemam kome da pišem.”
„Ni meni nocas ne rastu ruze.”
„Valjda - ne cvetaju?”
„Da. laqsus. Cuj, malo sam prazan, tako da...”
„A devojke?”
„Koje devojke?”
„Pa u prilozima navodis neke ekstravagantne epizode sa devojkama.”
„Nema devojaka, to u prilozima je skoro sve plnd maste.”
„Nema devojaka?”
„Ne.”
„Pa kako se snalazis za seks?”
„Lako: uzdigao sam se iznad toga.”
„A masturbacija?”
„Ne: suvise primitivno. A šta je tebe toliko rastuzilo?”

Maša i Mirko nastavili su još malo sa SMS dopisivanjem kroz noć. Leto je bilo na izmaku, i sobe su bile tople i tamne a vazduh sasvim tih, i jedino je brezovo lišće u krošnjama pod otvorenim prozorima stvaralo zvuk nalik sitnoj kiši.