* Zna se, čoveče, kako se ne zna? Pa, ne treba tu Teslin um. Najgori sin svih naših naroda i narodnosti, onaj njegov večiti ministar unutrašnjih poslova, bračna drugarica, pa idejni strateg, sve u svemu nema ih više od stotinak. Dovoljno je njima bukagije pa da vidiš kako politička pamet dolazi iz debele guzice u tintaru! A ne ovako, nema u Srbiji toliko prasića koliko mogu da pokrkaju, a sva tekstilna industrija trebalo bi da proizvodi samo odela za političare, kad se nakrkaju i ispovraćaju da mogu da se presvuku i da im podvode mlade drugarice. Toliki nemoral na sve strane zdrav um ne može da obuhvati. Kad sam čuo da su Robne kuće „Beograd” u tri sata po ponoći otvarali da uzmu za vođu jagnjeće brigade odelo jer se ispovraćao, smučio mi se život. Da moja Ruža ne brani, lepo bih u egzil, ovo više ne mogu da gledam. Da mi nije prijatelja da ispustim višak pare, ne znam šta bih radio.
- Pa da, malo malo pa se okupljate na tim vašim susretima, pa se preselite na Žabljak...
* Šta ćemo? Ne možemo svi biti mutavi, a moramo se negde i skloniti na miru da se ispričamo.
- Pa gde bi ti najradije emigrirao?
* Džaba mi da razmišljam o tome kad moja Ruža neće. Neću da je silim.
- Pa, što neće? Kakvo si to muško kad te žena ne sluša? Lupi ti njoj nekoliko pedagoških da nosa masnicu desetak dana, pa da vidiš šta je bela lala. Na usta će katanac da stavi, kad ti ja kažem!
* E, za to su zadužene tvoje kolege! Znaš kako lepo mlate kad me privedu? Majstorski, skidam im kapu. Nas, političke, obožavaju, peglaju nas tako da nigde podliva nema. Nego, nikad te ne pitah, jesi li ikada istamburao nekog pritvorenika? Imam komšiju koji veli da, kad god ga žena iznervira, on na posao, uhvati nekog i tako ga isprebija da, kaže, sva negativna energija nestane ko rukom odneta!
- Ajde, bogati, pa di ja da mlatim nekoga?! Ceo život sam mastiljara, mrzim pisaću mašinu više nego esesovce i ustaše na gomili!

./...

* Zato nam tako i jeste jer verujemo svemu što pišu i što pričaju na TV, a prodali su se zastančić, platicu, kopicu, neko putovanje, krkanluk, dopisničko mesto u inostranstvu, šaku slave koja brže ode nego što dođe jer će ovi odozgo čim im to postane potrebno da ih iskoriste kao toalet papir. Politički je ovo, Dragoljube. Čisto politički.
- Pa kako znaš?
* Dovoljno je pogledati samo šta piše u novinama. I to jednim, tokom nekoliko dana. A tek kad pogledaš i ostale... Da nije tolika muka, mogao bih možda i da se nasmejem. Ovako... Jedan dan pišu imala je 15 godina, sutradan 16, a posle je imala 17 godina. Onda pišu da sam joj ja brat i da je živela kod mene, pa sutradan objave da joj je moja Ruža sestra kod koje je došla u goste. Trećeg dana napišu da je živela na drugom kraju grada, nas ne pominju, ali navedu adresu na kojoj žive Ružina sestra i brat.
- Au, čoveče!
* Šta, au?! To je ništa šta se radi. I ništa nije slučajno. Zna se odakle stižu dezinformacije. Onda kažu da je bila učenica, koja je išla u večernju školu i bila zaposlena da bi finansijski pomagala roditelje, a majka joj je umrla pre 15 godina. Pa za takvu devojčicu napišu da je bila kurva.
- Baš tako piše? Daj,da vidim, života ti! Ne mogu da verujem!
* Ama ne kaže se to tim rečima, direktno. Nego uzmu izjavu od onog nečoveka kod kog je stanovala, fotografiju mu objave, a on kaže da ju je primio za podstanara jer smo Ruža i ja pošteni i dobri ljudi, ali da ona nije dolazila kući i po nekoliko dana, da su svako veče po nju dolazili nepoznati i različiti momci sa kolima. Pa ako je bila odsutna od kuće po nekoliko dana, kako su joj dolazili momci svako veče? E, kad bi ovi što pišu naručene tekstove umeli da misle neku izmišljotinu bi valjda pretvorili bar u nategnutu istinu. Pa objave da iako dete nije bilo kod kuće, gazdarica nije htela da je traže svi motorizovani momci na svetu. Eto kakvo je bilo to dete bila. Tako mlada, a već stigla da uči, radi, samu sebe izdržava i da se prokurva. Ma, batina je iz raja izašla!
- Nisu zar to za nju rekli? Pa, poznavao sam je.
* Možemo svi mi sad da se slikamo sa tim što znamo kakvo je dete bila. Sve to lepo mačku za rep da okačimo. Pišu, prihvatila poziv vršnjaka da odu na piće u restoran na Košutnjaku. A onda kažu da je radila da pomaže siromašne roditelje sa sela. Koje siromaštvo kad je kuća moga tasta puna kao brod? Da vidiš njive, bašte, voćnjake, košnice, štale... Što čovek neće da baca pare i pored stare da zida još jednu kuću i da se luksuzira nameštajem, to znači da je siromašan, lud, glup? Tast mi je bio u nemačkim logorima, zna šta je život, šta će mu luksuz da sebi navlači bedu na vrat? Kad nas dvojica sednemo da razgovaramo, da vidiš, moj Dragoljube, šta je bogatstvo! Samo to ovi praznoglavci nikada neće shvatiti. Džaba im partijska škola, vajni fakulteti kad su ih na mufte završili, ne znaju neki ni kako ulaz u fakultet izgleda, sve to im odradile kurirske službe. Baš nam je ministar policije dreždao godinama na fakultetu. Jes, već ga vidim kako uz obaveznu proučava i dodatnu literaturu za ispit. E, to ću vala da tutnem u prvo što budem analizirao pa nek sve ide bestraga, ionako je odavno otišlo đavoljim putem.

./...

- Nisam znao, Slavoljube... Majke mi, nisam znao... Strano...
* Strašno je što kriju šta joj je urađeno. Kao, obalio je kraj drveta, pridavio malo maramom, dok je bila polusvesna i umirala on ju je silovao. A posle pišu da je pružala otpor, da je zvala upomoć. Kako je zvala upomoć ako niko nije čuo? Rekao im ubica? Ako je neko čuo, zašto nije pritekao i pomogao joj? Sa jednim bi i dve žene izašle na kraj, bilo ih je više, u pravu su komšije, ne lažu.
- Pa to može da uradi samo jedan čovek. Potresen si, razumem te.
* Jedan može i da je dozirano brani, i da je istovremeno siluje i da je još seče žiletom po telu, a da se ona ne brani? Da nema takvih povreda? Slavoljube, za koga ti radiš? Jel ti to mene ispituješ za onog nečoveka koji je sve ovo naredio? Ne igraj se vatrom, dete su ubili. Imal je 15 godina, sama sebi prala, kuvalam učila, novac raspoređivala, kiriju plaćala... E, da sam znao... ostavio bih je kod nas... Video sam, zrela je, odgovorna, sposobna, vredna, zdrava, mlada, može o sebi da brine, a moji me molili da dovedem brata da i njemu pomognem, pa ja, 'ajde...
- Nemoj da se jedeš, upropastićeš se, propašćeš. Pogledaj Ružu, više je ne možeš poznati, osušila se. Decu imate, kud će ona bez vas? Moraš da se držiš kako znaš i umeš, i da ne kopaš više ništa ako imalo mozga imaš.
*Ne brini ništa. Čivek je životinja koja sve može kad mora i ništa ne ume kad mu se može. Šta misliš, Slavoljube, zašto je jedan Filota Fila otkazao punomoćje najmlađem ubici? Najpoznatiji advokat u zemlji koji brani najozloglašenije ubice, ovome je okrenuo leđa, našli su drugog branioca. Bio ovo Filoti prvi slučaj u karijeri? Nikad ga neću pitati zašto se povukao ali znam da je on čestit. Kamo sreće da su svi advokati kao on. Da znaju šta je etika i da to nije skup od pet glasova. Shvatio je koliko je sati, nije hteo da prlja ruke.A u novinamam, brani ga Filota Fila. Sutradan pišu greškom smo objavili, nije on branilac. A kako su saznali da je greška? Javio im Filota ono što su znali, pa brže bolje ispravku u sutrašnji broj. E, Slavoljube, džaba ti tamo sediš kad ovakve stvari ne razumeš.

- Moj mozak to ne ume ni da zamisli.

./...

* Kad je nestala, tačno sam znao šta će biti. A kad sam otišao da prijavim nestanak, shvatio sam da je već sve gotovo. Kad su došli da jave da su je našli i šta se dogodilo, znao sam čija ruka vuče konce. Nakon što su me pustili iz pritvora na psihijatriji, kad sam pročitao da će biti čudo ako Ruža i ja dođemo na sutrašnje suđenje jer smo zbog ovog užasa oboje završili na psihijatriji, sve mi se složilo u glavi.
- Šta?
* Shvatio sam zašto me nisu strpali u one svoje policijske podrume, nego među duševno poremećene. Da sve što kažem bude priča jednog običnog ludaka! Eto zašto! Šta petljaju Ružu u sve to? Nisam znao da je u punđu sakrila nož, kad sam video u sudnici da je poletela na onog najmlađeg, koji je od deteta pravio prostitutku zajedno sa njegovim drugovima koji su tako svedočili, nisam mogao da se pomerim. Sreća pa ju je obezbeđenje uhvatilo, ubila bi ga i šta bi dobila? Da sedi na robiji? Ovako je doživela nervni slom, oporavila se za dva meseca, ali kaže njen doktor da je srećan što je živa i da će vremenom biti gotovo ista kao ona stara. Ne baš takva, ali dovoljno izmirena sa ovim. Čim vidim da su sve ubice osuđene, i da su smrtnu kaznu dobili svi punoletni, a Ruža se stabilizuje, selim se iz ove zemlje. Neću da mi sinovi ovde žive, to nema šanse. Ovo je tiranija koja će u krvi da nestane, pazi šta sam ti rekao, svi će oni na đubrište istorije. A, Razumeće moja Ruža sve, vezana je za decu, otićiće zbog njih.
- Mani Ružu, i ja mislim da će zbog dece otići. A ti dotle ne oplići više po onima gore, pusti sve bestraga, gledajte da se izvučete odavde, ostavite sve ovo iza sebe. Ionako ništa ne možeš da promeniš.
* Da ne oplićem a oni ubijaju decu koja ništa nisu skrivila jer im se ne sviđa šta narod misli o njima? Hitler, Staljin, Musolini su im rođena braća, ispililo se to iz istog legla. Da su samo oni, puna je istorija takvih strvinara. Da se čovek zastiti pred životinjama što je čovek! Ma, šta se ja tu uopšte čudim kad su jednom Leki Rankoviću smestili onako provino.. Ali, bre, Slavoljube, Leka je bio mator konj kao ti i ja, a ona, samo dete, devojčica, još života okusila nije ni gram. U onakvim mukama da umre, pa gde će im duša? Dugo sam razmišljao zašto nisu lepo metak u čelo, bilo bi isto. A onda sam shvatio.
* Šta si shvatio?
-Leka je umro gospodski, imao je sreće, kad se već o takvim zločinima može reći da ima u njima bar zrno dobrog. Nije se toliko mučio. A ona... kad sam išao na prepoznavnje, kad sam video leš, hteo sam da se onesvestim. Nikada je zaboraviti neću...
* Zar si ti išao?
- A ko bi drugi? Njena braća i sestre? Malo im svega, pa još onako iskasapljenu po grudima, stomaku, nema gde nema tragova sečenja žiletom...
* Smiri se, sve će sud dovesti u red, videćeš.
- Sud? Samo što nije. Pa hoće da me ućutkaju, porodicu da mi unište, ludakom da me naprave i onda više nemaju problema zbog onoga što radim. Nema tu sudije koji sme protiv saveznog ministra policije. Niti tužioca ima. Ovo je moralo pred vojni sud, pa zna se kome sudi vojno pravosuđe! Jok, sudi se jedino onome koji po zakonu ne može da dobije smrtnu kaznu, jer je mlađe punoletno lice. Sve i da je napisana istina kako je ubijena, bio je dovoljno mator da iskasapi dete, a nije mator da mu se uzme glava?
* Takvi su nam zakoni, šta da se radi, ne može se glavom kroz zid.
- Vidiš kako lepo nekažnjeni prolaze svi oni punoletni? A ovaj ne može zbog zakona dobiti smrtnu kaznu, ali zato može samo 15 godina zatvora, pa se još žali, a Vrhovni sud ukida presudu jer nije dokazano da je ubistvo bilo svirepo! Lepo im pišu da smanje i tih 15 godina. Da ga oslobode? Jer je bila laka roba? Pa šta i da je bila? Takve svako može da mrcvari do smrti? A oni odozgo baš takve devojčice menjaju u krevetu kao da su čarape...E, po zakonu može da dobije smrtnu kaznu koja se odmah zamenjuje sa 20 godina zatvora, i dobiće je. Jel to najteža kazna kod nas? Jeste. Ne zavao se ja Slavoljub ako je ne dobije.
* Ne možeš sam protiv svih, znam da nisi glup, pratim šta radiš i ti i oni tvoji, pa što tu pamet sad ne iskoristiš, preveliki je ulog na stolu, Slavoljube. Kad ćeš to da shvatiš?

./...

* Eto, ja svratio kod Slavoljuba, dogovorili smo se prekjuče da se vidimo danas. Šta ti je, što plačeš?
- Ćuti... ne pitaj... nema mi ga od juče ujutru...
* Kako, nema?!
- U zemlju propao.
* Da nije otišao na Žabljak, da se odmori?
- Kakav Žabljak... Tražila sam ga, nigde ga nema, ne znam šta ću više ni sa sobom ni sa decom.
* Pa gde si ga tražila?
- Na poslu. Otišao na posao, kažu da nije došao. Pa sam išla tamo gde ga vode uvek kad ga uhapse. Kažu, nije kod nas.
* Možda i nije, jesi li gledala na psihijatriji?
- Bila sam u svim bolnicama. Nema ga ni tamo.
* Pa nije u zemlju propao! Jesi li prijavila da je nestao?
- Pa rekla sam u miliciji da ga nema od juče ujutru, da je krenuo na posao, da nije stigao, da se to nikad nije desilo, da nije takav čovek... Sve sam im objasnila. Nije kod nas, kažu.
* I šta ćeš. Ružo, sad?
- Nemam pojma... Ja stvarno nemam pojma... Nisam pametna. Bila sam danas kod advokata, pobegla s posla, slagala da mi Nemanja ima upalu pluća i nisu hteli da me puste. Onda sam se napravila da mi je pozlilo, pa sam otišla...
*...i šta ti kaže advokat?
- Siguran je da je uhapšen ali da to neće da mi kažu, prave pritisak... Kaže da mu je rekao da ne ispravlja krivu Drinu, da pusti da ispadne da postoji samo jedan ubica, ali on neće, pa neće. I ja sam mu pričala da se više mane te vlasti, znaš i sam koliko je to koštalo i njega i nas... Plakala, vikala, ljutila se, nisam govorila s njim, nema šta nisam pokušala, ne vredi... Samo mi je na sve trebalo još i ovo. On uopšte ne misli na decu i na mene. Samo bi da isteruje pravdu. Nemam više snage ni da stojim, a kamoli da radim na poslu, po kući, oko dece, familija stalno dolazi... Ne znam dokle ću ovako a on nikako da se smiri...
* Ajde, smiri se ti prvo. Biće to sve u redu. Gde god da je, pustiće ga kad tad. Nikog nije ubio, ništa nije ukrao, tuđe pogledao nije, nema poštenijeg čoveka od njega, vala, ja ga ne sretoh za ceo moj život.
- Dragoljube... Joooj meni... Kud ću bez njega s tolikom decooom...
* Ne žali živog čoveka, ženo, ne prizivaj zlo! Ne valja se! Mani se kukanja, umij se, biće sve dobro, vratiće se on kući, videćeš.
- Kako da se manem, Dragoljube... Pretprošli put su mi rekli da ga smirim... Da može ovaj svet i bez njega... Joj, majko moja, može svet, a kako ću ja, kako će deca... A on samo belosvetsku brigu vodi... E, moj Slavoljube, šta dočekasmo...
* Pa što nećeš da emgigrirate, zašto ga ne poslušaš? Toliko je puta hapšen, dobiće azil gde god da zatraži. Da živite ko bubrezi u loju.
- Kako da ostavim one dečije kosti, Dragoljube? Zar bi ti to mogao?
* Ružo! Poslušaj me. Preča je živa glava na ramenu, mrtvima se ne može pomoći. Nisam znao da je nestao, da sam znao ne bih došao danas, došao bih juče, što me nisi odmah obavestila?
- Slušaj, Dragoljube! Ako si došao da mi kažeš sve to, nikada više u kuću da mi nisi ušao!
* Ružo, šta ti je? Tebi nije dobro, da zovem hitnu pomoć?
- Zovi je sebi i neka tebe vode u ludnicu, jesi li me čuo?! Mislila sam da ćeš kao prijatelj da potegneš veze i bar vidiš gde je, pa da znam gde da ga tražim, a ti, Dragoljube, a ti... Ni od advokata vajde nema, ko od tebe, kaže da ne može to da sazna!
* Ne laže, ko zna gde su ga strpali. Veruj mi da ima mesta za koje ni mi u službi ne znamo da postoje. Znaju samo neki, ja ne spadam u njih!
- Kako te nije sramota?! U oči me gledaš usred moje muke i lažeš! Nije ti Slavoljub rekao da dođeš danas! Baš je dobar Dragoljub, rekao mi je kad si preksinoć otišao, duša od čoveka, zamolio sam ga da ne dolazi neko vreme jer sam zauzet i nije se naljutio. Da sam to rekao bilo kome od moje braće, uvredili bi se do groba!
* Ali, Ružo, čekaj da ti objasnim... nesporazum...
- ... Marš iz moje kuće! Marš, ove sekunde! Neka se gospod smiluje na tvoju decu, nisu ona ništa kriva! Da mi na oči nisi izašao, đubre jedno izdajničko! I da slučajno nisi rekao Dragoljubu, ako se vrati, da sam te izbacila i zašto ne dolaziš! Jel ti jasno?! Ako nisam u sudnici uspela da ubijem onog krvnika što se cinično smeje jer mi je sestra bila kurva, kunem ti se u sva tri sina, Dragoljube, ja ću ti presuditi samo budeš li rekao za ovo Slavoljubu! I neću kriti nož u punđi! Odrobijaću te, Dragoljube, odrobijaću koliko god treba, tako mi njenih kostiju!
* E, Ružo, Ružo, glupe li ste vi žene... Ma, stani, bre, da ti kažem nešto važno, pa ću da odem! Čestiti ste vi ljudi, a nisam ni ja ono što ti misliš... Posao je posao... Ružo... Ma moraš da me čuješ, ženo božija! Zaboravi Slavoljuba, njegovo je prošlo, nema mu spasa, Ružo, pomiri se s tim što pre. Čuvaj ti sinove, Ružo, vašu decu dobro čuvaj. Zapamti šta sam ti sad rekao. Dobro zapamti! Nemoj to ni kad spavaš da zaboraviš. Aj, pa zdravo, pozdravi decu od čika Dragoljuba, bićete mi zahvalni jednog dana. Biće vam deca dobri ljudi ako im pomogneš da odu nekim drugim putem, da se ne zametnu na oca.
- Kako se usuđuješ to da mi kažeš, đubre jedno nad đubrima!
* Zapamti, Ružo, da sam ti rekao: neće Slavoljub još dugo odlaziti na po petnaest dana ovamo, sedam dana onamo sa onom bagrom, neće se sa njima zavlačiti po Žabljaku kao da se ne zna šta tamo pričaju, neće ga vlast više zanimati. Ne boj se za njega, ostaće ti živ. Decu čuvaj, ako imalo mozga imaš, da ne krenu njegovim stopama.
- Gamadi jedna, da mi u decu niste dirnuli! Marš više iz moje kuće, stoko bezrepa! Idi više, ili ću sad da te ubijem, šta više stojiš tu?! Pa čim pominješ moju decu... Pa vi ste mi i sestru ubili, zlikovci! Neka vam je seme prokleto, dabogda...
~ Mama, šta se to događa?„! Ko je ubio tetku?! Zašto vičeš na čika Dragoljuba?!
* Kako ko je ubio tetku? Onaj manijak što je u zatvoru! Dođe mi svašta da mu kažem, a ne puštaju me, pa sam zato vikala, ali ne na Dragoljuba... Dragoljube, kao boga te molim, idi, vidiš da sam umorna, moram detetu dati da jede.
- Idem, Ružo, idem odmah. Baš smo se lepo ispričali. A ti, Rastko, junačino moja! Čuvaj svoje lepo ime.

./...

- ”

Bol

Sedeo je u braon kožnoj fotelji, masivnoj, ručno rađenoj pre više od šest decenija. I vidi se, održavanoj znalački, večnija će biti od života jednog čoveka, koliko god dugovek bio.

I sve je kod njega bilo takvo. Radni i niski sto, police za knjige, sekreteri, detalji, ukrasi, ulja na platnu, diplome, tepih, čaše, tacne. Sklad jednoga, nemešanog, neukrštanog, konzistentnog, samosvojnog, već viđenog na mnogim mestima, pa ipak, postojao je lični pečat.

Fotografije predaka, uramljene, na počasnom mestu.

Ušla je kod njega po ko zna koji put. Odavno se znaju, često se viđaju, pričaju o svemu, posebno o onome o čemu se ni ne šapuće. Jer, šapat grmi, huk mase se ne čuje.

./...

Zavideli su mu iz sve snage. Upravo oni sa kojima je provodio najviše vremena. Nema na čemu nisu. Možda samo ne na činjenici da je smrtnik. Moguće da ih je to činilo srećnim.

Ali, njemu to nikada nisu pokazivali. Bratski pozdravi i zagrljaji, iskrena radost što ga vide, smeh iz srca na njegovu provalu u momentima nadahnuća, sve je bilo prirodno, ništa nije bilo glumljeno.

Postoje ljudi koji su usavršili tu tehniku do perfekcije. Samo nisu njen obavezan, prateći element. Ako si velemajstor u tome, onda budi do kraja. Ne govori nikome šta zaista osećaš. Kad tad, istina će naći put do onoga od koga je kriješ.

Znao je on za to, ali ga nije doticalo. Barem se tako činilo. Nikada nije ni pomenuo išta na tu temu. Kao da u njegovom životu tih sadržaja nema. Odvojiti bitno od nebitnog, znači olakšati probijanje kroz prašumu života. A u tome je bio virtuoz.

Sve u svemu, bogatstvo njegovog života bilo je riznica onima koji su hteli da nauče ponešto o sebi ali ne sa svoje kože.

./...

- Pa, dobro, šta je to bilo?

Odlučila je da ga vrati iz virova unutrašnjeg u ovaj svet, u ovo vreme, u ovaj trenutak, u ovaj prostor. Brzina potonuća bivala je sve veća.

Napravio je još koji korak, okrenuo se, pogledao u nju, izvadio desnu ruku iz džepa, odmahnuo nervozno, više šapćući nego govoreći.

* Ne pitaj me.
- Kako da te ne pitam? Nisi valjda zbog toga u tom stanju?

Nervozno se okrenuo, nastavio ka prozoru, već mašući obema rukama.

* Pa, zbog čega bih bio?! Ne mogu da verujem! Još ne mogu da poverujem! Pa to je užasno! Neshvatljivo! Strašno!

Boja glasa nikada mu nije bila takva. Takvu može da stvori samo unutrašnja lomača koja bukti bez nade da može biti ugašena.

- Jeste, strašno je, da čovek ne može da dođe sebi. Ali, čoveče, pa on ti nije bio ni rod ni pomoz Bog! Daj, smiri se, pa na ivici si moždanog udara!

Zastao je kraj prozora, sigurno gledao u prazno.

* Pa šta ako mi nije bio rod? Ne mogu da dođem sebi od kad su mi javili. Samo o tome mislim, ne mogu da se smirim. Ne znam šta da radim. Ne mogu sebi da oprostim. Nikada to sebi oprostiti neću.

Ućutala je. Na te reči ništa nije imala reći. Bile su grom iz vedrog avgustovskog neba. Sad je njoj trebalo vreme da se sabere. Oborila je pogled, nepomična.

./...

Ćutala je, grcao je. Ničije suze ne padaju lako, ni onome čije su, niti onome pred kim se otkidaju. Ne takve suze, one nisu sredstvo za kupovinu, trgovinu, podvalu, ovladavanje, izazivanje samilosti, čemu li već sve mogu da pokušaju da posluže, očito dovoljno uspešno kad ne pokazuju simptome namere da izumru.

U neko doba, pribrao se. Otišao da se sredi. Vratio, spustio u svoju fotelju.

- I, kad su ti javili?
* Noćas.
- Šta kažu?
* Šta će reći? Zna se.
- Znači, istna je.
* Jeste.
- Pa, zašto je to uradio?
* To samo on zna.
- Ali, viđao si ga svakoga dana. Mogao si videti, po nečemu zaključiti u kom pravcu idu stvari kod njega.
* Na pamet mi nije palo time da se bavim. Držao se odlično, jedino je tugovao za porodicom. Nedostajali su mu.
- Takva je sudbina svih pritvorenika na svetu.
* Da, ali on je nevin uhapšen.
- Kap u moru.
* Da li je ostavio oproštajno pismo?
- Nije ništa ostavio.
* Pa šta je tačno uradio?

./...

Ima jedan čovek koji je napisao knjigu o političkim osuđenicima koje je branio. Jer je i sam pao kao liberal. Posle njega, neko je pisao nešto tipa branio sam na smrt osuđene - tu se imalo šta čitati, to nije bila oda samome sebi.

Nakon toga nastao je muk. Političkih osuđenika nije bilo, a smrtna kazna je ionako ukinuta. Zavladali su harmonija poretka, poštovanje ljudskih prava, različitosti mišljenja, posebno kad je reč o intelektualcima koji to nisu samo po artiji zvanoj diploma ova ili ona. U takvom duhovnom raju, samo plavuše mogu imati maštu i pisati bajke iz nedođije, fantastiku nemogućeg i umišljati stvarnost koje nema.

Lepo je živeti u vremenu svih sloboda datih čoveku rođenjem koje niti ko sputava niti žigoše, a taman posla da sankcioniše javno, posebno ne tajno, daleko od očiju svih i svakoga.

Nazdravlje nam bio informatički prosvećeni XXI vek, za njim je civilizacija oduvek vapila, eto, srećom, naše generacije živućih ga dočekasmo:D Fali još samo Vinska pesma da sve bude u savršenom redu.