Дискусије : Књижевност

Коментар
Duša
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.33

(Nastavak „Soluna”)

...Zapazila je ženu na palubi. Dobro podšišana, nešto starija. Prišla, proćaskala, pitala kao se zove.

-Olgica.
*Čime se baviš?
-Profesor latinskog.
*Gde?
-U gimnaziji.
*Pa, šta ćeš ti ovde?
-Hvala mojim učenicima, njihovim roditeljima i mom direktoru.
*Eto. A kažu mi da nije ludnica.
-Šta imaš protiv, sve i da jeste?
*Kako šta imam protiv ludnice?! Oni imaju samo telo, ništa više. Zapravo i njega imaju tek da bi postojali.
-Vasa Pelagić je organizovao prve radničke demonstracije u Srbiji.
*Vidiš! Zar to što sad reče nije dokaz gde smo bile? Pričaš nepovezano. Misli su ti rasute. Samo da vidiš kakav ti je pogled. Zahvali se đacima, roditeljima i direktoru, nemaš bolje prijatelje od njih.
-Ti ne znaš šta je tuga? Za kolevkom.
*To znam. Ali, Pelagić nema veze sa ludnicom.
-Vlast ga je uhapsila i tamo smestila.
*Neka. Kad hoće da glumi rogatog pred rogatima.
-Ne bi ti bilo čast da si u njegovom društvu? Pa, narod ga je oslobodio.
*Hvala na takvoj počasti.
-Vidiš da nismo bile u ludnici.
*A gde smo pa bile?
-U tvojoj mašti.
*Ne, ti ne postojiš, meni nije dobro od ovih talasa i ljuljanja... Pričam sama sa sobom...
-Dobro si, samo imaš bujnu maštu.
*Da postojiš, tu bi bila sasvim upravu.
-Čula sam šta si prošle noći pričala u snu.
*Jel'?
-Rekla si da su ti zabranili da daješ cigarete drugim ženama. Pitala si, zašto kad su tvoje. Rekli su da će ti oduzeti sve cigarete ako daš samo jednu. Kako da ne daš, pitala si, kad imaš i želiš da daš. I šta ćeš ako te zbog toga napadne neka agresivka.
*Ja to pričala?!
-Onda su te izbacili napolje. Rekla si da su to uradili namerno. I da čim jedna žena digne glas na drugu odmah vezuju. I agresivnu, i njenu žrtvu.
*Svašta.
-Čudila si se što si uspela da se ni jedna ne naljuti na tebe jer imaš a ne daš njima, koje nemaju, a zavisne od cigareta. Rekla si da te čak nijedna agresivna nije napala i da je to podvig.Tako da nisi bila vezana.
*O kakvom vezivanju bulazniš?
-To si detaljno opisala. Plašila si se samo vezivanja. Rekla si da legnu na krevet, rašire noge i ruke do ivice kreveta, stave im četiri kaiša. Zategnu krvnički. Plus, katanci na noge, oni podrumski. Žene kukaju, boli ih, piša im se, niko ne sme da im priđe, niti da prijavi, a nema ni potrebe kad znaju koliko su pritegli.
*Za taj užas ni čula nisam, a kamoli sanjala.
-Jaukala si u snu.
*Ha! Nikad ne jaučem!
-Bila je jedna devojka, tek punoletna. Stalno te je zvala majkom. Govorila da hoće da si joj ti mama jer njena nije kao ti. Bunila si se, nije prekidala. Rekla si da si je onda molila da te ne zove majkom, pa si se ljutila, ali ona je nastavljala. Jaukom si preklinjala: Imam ja mog sina, znam čija sam majka, ne mogu da budem i tvoja, nisam te rodila, govorila si u snu.
*Nemoguće.
-A ona te je hvatala šakama za nadlaktice, unosila u pogled, ponavljala: Ti si moja mama, nisi njegova.
*Nema tu logike. Rekla si da ima majku, kome još treba tuđa.
-Ima majku, razvedena je. Mama ju je poslala u tvoj san. Da bi bila sama sa ljubavnikom.
*Ne mogu više da te slušam. I nisam pričala u snu. Idem da šetam palubom, da odmorim mozak.

./...
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.35

Zurila je u prostranstvo oslonjena o točak. Iza svega videla je sve. Ni o čemu nije mislila. Ništa ne postoji, ima samo ono što čovek hoće. Ako je to mir, stvoriće ga. Želi haos? Takođe. Gledala je netremice uključujući se u sve i istovremeno se isključujući iz njega. Počela je nekako da se diže. Osetila da je to duhovno. Po vertikali, naviše, vrtoglavo.

Odozgo je videla od postanja do nepostanja. Tu, vladaju mir i unutrašnja ravnoteža. Dok je posmatrala ono što jeste dole, viđeno, doživljeno, naslućeno, pretpostavljeno, spoznato, saznato po čuvenju, dokučeno, pa i ono što je neshvaćeno - a toga je bilo ubedljivo najviše, sve se kondenzovalo, sabijalo, zipovalo. Do rađanja jedne reči. Odgovora, definicije, dijagnoze, rasterećenja, novog rođenja.

Primitivizam.

Bazična, najniža dimenzija realnosti. Kasapnica, mrznica i zlica; u raskošnoj kolekciji takvih cipela hodaju ljudi svih uzrasta, statusa, rasa, perioda. U paklu pre fizičke smrti. Kako koji, svako od svoje pređe, gore na lomači samonerazumevanja, zavisti, zlobe, osvete, gordosti, nepokornosti, preljube, podmeha, narcisoidnosti, neprosvećenosti, alavosti, površnosti, hirovitosti, halapljivosti, gramzivosti, obesčovečenja, cinizma, cenzure individualne ukupnosti, nemilosrđa prema sebi, svima i svemu, pakosti, podlosti, nadobudnosti, lenjosti duha i tela, bezosećajnosti, prodaje drugih i izdaje sebe, deteubistva, žudnje za većim, boljim i višim od datog.

Ali, svi sa strašću da satru drugačije, tako da bude rastavljeno, sažvakano i izbačeno u ništavilo, trulež, konačnu i neopozivu smrt. To je kraj za njih, zato mora biti i kraj za različitost, to je aksiom; o aksiomima se ne raspravlja, nije bitno što su oni tek deo istine. Time se primitivizam održava u najnižoj dimenziji postojanja, duhovna smrt ga regeneriše neumoljivo: da ne bi iskra planula i čovek video da su cipele krive, a ne put kojim se kreće.

Upravo strah od sopstvene smrti hrani im ta harmonija kakofonije. Želucu nikad zauvek dosta, halapljivost je konstanta. Užas pred životom nose i nagi i odeveni kao štit od spoznaje koliko su i daleko i blizu sudnji dan i strašni sud kad će, konačno, za svu bol ispraznog življenja biti nagrađeni rajskim vrtom večnog postojanja.

Nije se pomerala. Kao da nemaju fizički oblik, videla im je duše. Same, u ništavilu, nabijenom do totalnog napregnuća.

Svega tu ima: neuhvaćeni snovi, nezadržane želje, suspregnuta očekivanja, okovana lepota, ugasli pogledi, izobličena lica, zadavljeni osmesi, nedohvati ispunjenja, nedostižnost samoostvarenja, samoprezir i, u rezultanti tog nepreglednog karavana, ogledalo jeze spepeljene ljubavi prema sebi, drugima, svetu, postojanju, smislu, svrsi, cilju, prapočetku i ishodištu.

Primitivizam, groblje ljubavi za ovozemaljske duše koje vape za ovozemaljskim dušama. Prizivaju ljubav u svim njenim oblicima i istovremeno od nje beže, mole je, kukaju, cvile, tumaraju, blude, bludniče, potkupljuju, ubijaju, rastržu, spremni na sve, sve i čine, samo da je nađu, priviju se,usisaju, stope sa njom kao jedinim spasenjem i stvarnim izbavljenjem.

Primitivizam, groblje ljubavi u živim dušama koje jure jedna za drugom; zagledaju se, ispituju, testiraju, proveravaju, nadmeću, razmeću, procenjuju, oduzimaju, dodaju, ulepšavaju, poružnjavaju, podmeću, otimaju, sapliću, izjedaju, propovedaju mimo zapovesti, zapovedaju, naturaju, nameću, insistiraju, srde se, urlaju, udaraju, blate, sprdaju se, šegače, negiraju, napadaju, brane se, beže, sapliću se, padaju, rovare, tavore, odbacuju, nabacuju, pripisuju, zakucavaju, podvaljuju, lažu, kradu, pate, nema šta ne delaju. Pa ipak, na kraju oteraju od sebe svaku dušu kraj koje, kao svetionika nade iz tuđe Pandorine kutije, stanu, detinje razrogačenih očiju, videvši u njoj ljubav života i večnosti.

Zaludna radnja, niko nije video drugu dušu dok nije spoznao svoju, ali ta zaludnost se prekriva bajkom o srodnoj duši koja tumara svetom tražeći drugu polovinu sebe, kao da išta što je pola nečeg, što nije zaokruženo u celo može postojati, a da bude istina i ne bude nakaza kojoj je za odraz krivo ogledalo.

./...
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.37


Sroditi se može samo ono što je dominantno dobro. Odsustvo dobrote je odsustvo vezivnog tkiva, otuda je sa druge strane srodnosti haotično, kao kod noćnih mušica dok obigravaju oko veštačke svetlosti, hrabre da je vide, junačne da krenu ka njoj i neustrašive da ostanu dovoljno daleko od neprirodnog žara koji ugljeniše čim dotakne.

Primitivizam, groblje živih duša koje ne vide da je sva ljubav u njima samima, nosaju je po bespućima unutrašnjosti, pritisnuti njenom snagom, ne znajući šta im je, šta guši, šta to hoće napolje da bi im se vratilo, pa, zato, neskriveno izbezumljeno, sasecaju svaki nagoveštaj pucanja brane; tirani koji to ne mogu da budu drugome osim sebi, iako su poštovaoci nadmoći i moći tiranskih visina koje postoje, ali samo zato da bi pad bio brži, jeziviji i najotrežnjujućiji mogući.

To goblje živih duša, roblja i raznog šareniša huli na ljubav jer je nema i trule sa ljubavlju koje ima, do gašenja telesnog impulsa, najzverskije i bolnije od svih kazni ikada, protiv čega se bore piramidama, mauzolejima, alejama velikana, monumentalnim grobnicama, krajputašima, porodičnim grobnicama, jeftinim grobovima, dignutim sebi za života, sa komemoracijama ili svojeručno spakovanim oproštajnim govorom, da bi se osnažila vera u nadu da je raj obećan već time što dolazi posle ovozemaljskog mučilišta i groznog plakališta.

Nije htela više da gleda.Zato se, dakle, kidiše na različitost, žudnije nego što se ište vazduh života. Pa ipak, videla je.

Greške, prekaljena unutrašnja vojska stravičnijeg od svih ratova, iskusno i pokunjeno prolaze kroz trijumfalnu kapiju sopstvenog poraza, izdane, nerazumevene, najurene, nepriznate, negirane, slomljene, podcenjene, ismejane, odbačene, prolažene, zaobilažene, preskakane, nadskakane, probijane, nepriznate, osušene, izanđale; umiru jedna po jedna ispod slavoluka, plodne i bez ikakvog ploda. On nestaje sa njima, suvišan iako iskan unisonim vriskom upravo za plodom.

Iz semena duše nikla ljubav gubi tle, setlost, svetost, snagu, smisao, svrhu, sva svojstva, ali i nadu bez da je iko pipnuo tu Pandorinu kutiju u sebi, obzet fizičkim obličjem i jurnjavom, bez početka i kraja, za smislom van sebe, čime se stiže jedino do besmisla.

Ključ kutije nade za ljubav pojeli su rđava misao, prljava potreba i abortirano blago koje se odaziva na ime: samosvest.

./...
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.40

-O čemu misliš?
*Koliko dugo stojim ovde?
-Minut, dva.
*Samo?
-Da, zašto?
*Onako. Odakle ti među nama?
-Ne pitaj.
*Izvini.
-Ma, ne znam šta da kažem. Nećeš poverovati. Niko mi ne veruje.
*U šta ne veruju?
-Da su mi montirale kolege koje su ukrale moj naučnoistraživački rad, kome sam dala sav život i sve što jesam.
*Ne verujem ti ni ja. Znam da je bilo upravo tako.
-Znači i tebi su nešto ukrali.
*Nisu. Ukrali su sebi.
-Šta?
*Ljubav. Nisu je pronašli. Moraće opet da se rode, ostavili su greške da skapaju pre nego što su oni oživeli.

Osetila je nešto iza leđa. Nikoga i ničeg nije bilo ali je znala da ima. Obratila se praznini.

*Ko si ti?
-Žena.
*Kako se zoveš?
-Senka.
*Zato te ne vidim?
-Da.
*Pa, šta radiš tako nevidljiva. Igraš se?
-Pratim dobre duše.
*Zašto?
-Lekar sam.
*Pa?
-Dođem samo jednom. Da potvrdim da je sve što vide, od vrha do dna, ludnica. I da su i dobre duše grešne, ali čiste, iako su tamo gde jesu.
*Ko te poslao?
-Prošlost.
*Kakva? Čija?
-Moja.
*Dakle, nisi oduvek senka.
-Nisam.
*Zašto si postala senka od žene?
-Imala sam oca. Bio je poznati političar. Umro zbog svoje ideje.
*Tako treba, išlo je po redu.
-Imam brata.
*I ja. Mnogo braće.
-Posle smrti oca nisu mu dali da studira u zemlji, a nisu dali ni pasoš da ode.
*Znači da je tad imao 18 godina.
-Jeste.
*Šta je bilo sa njim?
-Eno ga u manastiru.
*Da?
-Alternativa je bila ludnica.
*Zato si postala lekar?
-Da.
*I zbog brata si senka?
-Ne.
*Nego?
-Znam sve o njoj.
*O kome?
-Ludnici.
*I to što znaš, to te je pretvorilo u senku?
-Jeste.
*Zar u znanju može da ima nečeg strašnog, pa još toliko da čovek postane senka?
-Ono što misliš da je tvoj san i tvoja mašta. I mnogo toga.
*Ne razumem. Nisam maštala. Nisam pričala u snu.
-I nisi.
*Kako, kad me je žena videla i čula, probudila sam je koliko sam bila bučna. Verujem joj, videla sam joj lice.
-Ona misli da je tako bilo.
*A kako je zaista bilo?
-To znate i same.
*Molim?
-Znate da normalne živite u ludnici. Ti znaš da su ti u cigarete stavljali nešto, ali ne znaš šta, i da su zato zabranili da ih daješ drugima. Samo tvoje cigarete bile su kod njih. I misliš da ne možeš dokazati jer nigde nije zavedeno to što su u njih ubacivali.
*Senko, ti ne postojiš.
-Nisam rekla da postojim. Odluka je tvoja.
*Ko si ako ne postojiš?
-Čovek. Kao ma koji.
*Znači i sama sam senka.
-Da. Zato možeš da vidiš sve senke. Za druge, senke ne postoje.
*Kako kad imam telo, a ti ga nemaš?
-U vama vide samo to.
*Šta? Telo?
-Ne.
*Umaraš me. Moram da ispitujem kao istražni sudija.
-Prestani da pitaš.
*Što?
-Dok god se pitaš sumnjaš u sebe. Zato si stalno u bici sa primitivizmom.
*Da se ne borim dok napadaju! Pustim da pobede? Da me rastrgnu?
-Ne. Time što se suprostavljaš čerečiš samu sebe. Oni nemaju tu moć.
*Ako prestanem, šta onda da radim?
-Uživaj u raju za života.
*Ja sam u raju?
-Pogledaj oko sebe.

./...
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.43


Osmotrila je. Nebesno lepo crvenilo zalazeceg sunca, bizantinsko plava voda, prozračan vazduh bele svetlosti, tri boje koje nisu stopljene i ipak grade besprekornu celinu, kao njena trobojka. Ćutala je. Okrenula se.

*Hvala, senko. Hvala što postojiš.

Tada je senka počela da dobija oblik. Osmeha. Jasnog, vidljivog, toplog, blagorodnog, umirujućeg, nadahnjujućeg, obećavajućeg. Isti, kao kod svake žene koja je u raju. I svakog muškarca.

Krenula je ka vodi. Iz mesta, vinula se preko ograde kao delfin. Porinula. Toplota, voda i vazduh iskonskog života. Sloboda samosvojnosti, beskrajna, kojoj je vreme prijatelj. Prijatelj je i svima na živom groblju primitivizma. Njima je pravičan i nepotkupljiv sudija. I vreme je konstanta. Isto je prema svima.

Ronila je na dah, mora da oseti kako je 20.000 nautičkih milja pod vodom. Vertikalno naniže, tako će najpre stići. Ali nije morala da pomera telo. Klizila je. Razgledala. Nije to bila voda života. Duša do duše, u obličju osmeha, svuda oko nje, vertikalno naniže i naviše, u svim pravcima, nepregled i neuhvat, nedobačaj.

Setila se lađe francuske. Uz smešak. Sve će, osim nekolicine, posle susreta sa senkom, zaroniti u upravo u ovaj raj. Ko zna da li će ih ikada sresti u svem izobilju nasmejanih duša. Jer, uveliko je odmakla ka Istoku.

Tamo, na početku kraja i kraju početka, iz planinskog kamena, izvire sunce. Mora da vidi njegov osmeh. Da zna da li je samo sanjala da ga je već videla, čim je toliko sigurna da zna kakav je. Sunce je prirodna svetlost, za razliku od one oko koje plešu mušice, zato se u njega ne može gledati.

A osmeh sunca? On je ogledalo, po meri svake duše. Nikada nijedna duša u njemu nije videla svoj odraz. Uvek je to bila neka druga duša. Samo jedna, u tolikom raju.

D.Bg.P.
(Prepis; NBS)
versatility
(図)
29. јануар 2012. у 10.53


Nije cela, daleko je to od celog... Mnogo daleko... U slavu i onima čiji zemni ostaci nikada nisu otišli zemlji, već su ostali po planinama, u vodi, na ostrvu, frontu... redovi ili oficiri, svejedno, koje niko nikada nije mogao naći koliko god ih uporno tražila pokolenja...

http://youtu.be/-bxH7s9Hhe8
Lilit
(Spoznaj sebe)
29. јануар 2012. у 14.05
Слава јунацима!
tajka
(trener)
30. јануар 2012. у 12.35

54

PREDAK

-Šta bi Neši da da sinu ime Filip?
Pitao se moj otac na glas jednom prilikom, misleći verovatno na svog dedu Filipa. Nisam ni ja imao neki naročit odgovor. O pradedi nisam nažalost mnogo znao .
Desetak godina kasnije dok smo Filip i ja na nekoliko dana bili u selu kod Kostojevića krenem iz porodicčne kuće Simića da tražim sina jer je već počelo da se smrkava. Njega sam inače doveo u selo upravo pred naš put u USA da zapamti mesto odakle su mu preci. Usput sretnem nasmejanog rodjaka komšiju Miću a na moje pitanje da li zna gde je Fića reče da su sva deca iz komšilika gore kod groblja gde igraju lopte.
-Kakvog groblja?
Pitam.
„Porodičnog”u stvari samo nekoliko spomenika ima tamo a tvoj pradeda Filip takođe ima svoju spomen ploču.
Nisam znao za taj podatak pa ga podstaknem da dalje priča.
-E vidiš,tvoj pradeda je, kad je ono krenulo da se ratuje sa Austrougarskom i kad beše mobilizacija poveo konja sa sobom otišavši u komandu. Isao je svuda gde i vojska pa tako krene u povlačenje preko Albanije. Glad je bila velika kao što znaš.Umiralo se masovno od bolesti, gladi i iscrpljenosti pa je vojska predlagala Filipu da zakolju konja da bi imali šta da jedu par dana.
„Ja sam konja poveo iz sela i moram ga u selo vratiti ,”odgovori im vojnik Filip. Dalje nisu mogli da se ubeđuju sa njim znajući da je zivotinja neophodna, za nošenje nihove opreme.
-Posle par dana tvoj pradeda je klonuo od izgladnelosti i bese ostavljen pored puta jer mu nije bilo spasa. U koloni vojnika koja je prolazila naidje moj pradeda inače iz ovog našeg sela i pridje mu.
„Ljeba…Ljeba”buncao je nesretni Filip ili ‘Vilip’ kako su ga meštani zvali, vadeći krvavu šaku iz usta sa koje je već pojeo nekoliko prstiju!
-Čekaj…Čekaj,
oću ja da sve bude jasno pa prekidam rođaka Miću.
Oćes reći da je jeo svoje prste?
„To ti pričam burazere,”
kaže odsečno Mića.
Već je bio izgubljen u bunilu ali konja nije dao.Povuče rodjak dim iz cigarete malo dublje pa ga izbaci tek iz drugog izdisaja. Sve mi se pomešalo u glavi. To, da mi je moja žena Jasna rekla da ime Filip znači ljubitelj konja,‘slučajni susreti’ nas dvojice, naših pradeda kao i odlomak koji sam pročitao u *Srpskoj Trilogiji Stevana Jakovljevića:
Išao sam peške. U jednoj sumi pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne a grudi su se s naporom nadimale. Ostavili su ga da umre. Malo dalje ležao je iznemogao konj.
Izašli smo na proplanak gde su se deca igrala.
-FILIPE!
Pozvah glasno.
Moj sin se okrenu ka meni pa kad vide da ništa ne govorim nasavi da trči za loptom.
versatility
(図)
31. јануар 2012. у 03.12

Tajka, čitala sam više puta od kad si postavio. I uvek isto: Auh. Toliko o tome.

...Kod mene, čak petorica... Prošli su sve, bili u Drinskoj diviziji... I kad je bilo na Kajmakčalanu šta je bilo s Drinskom, tu im se gubi trag. Dotle su moji rekonstruisali, odatle niko nikad neće. A kad vidim ono što vidi svako ko hoće da gleda... :/
tajka
(trener)
31. јануар 2012. у 10.05
Zato nam je reč tako važna.
Zato smo borci do zadnjeg daha.
Zato u nama nema straha!))

‘STRUJA’

-Oćeš da prekinemo?
Pita me Trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretranje prestane. Da olakšam sebi a i njima ali…Sramota me. Šta će reći ortaci u kraju ,Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba, bruka je bre. Treba ljude u oči gledati.
-Ne,ni slučajno
izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim drugačije. Duvam otekli od udaraca nos u ponuđen peškir koji je već propisno krvav i već lakes dišem.
-Da prekinemo sad,
ponovi pitanje trener u pauzi druge runde.
„Pa jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ za džabe da bi sad predao”,
mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao. Stvarno nisam želeo prekid i predaju. Ispalo bi da sam džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom dodavajući mi još vode.
-Ma gde sad,
samo sam procedio zabivši *mušus u zube. Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala, kad sam primio taj udarac kroz ruke početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primeti težinu udarca jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano pa bi sledeći 'nok daun' značio i svršetak meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo.Već sam u ćošku ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam jer se borim za vazduh.
Sve mi je teže.
-Bože umreću,
Pomislih. Osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i odumiranja funkcija me obuzima. Nemam snage da se pomerim iz ugla mada svi ispod ringa histerično vrište:
„BEŽI IZ ĆOŠKA SIMKE, KREĆI SE”!
Teške ruke su mi već pale na grudi i vidim njegovu pesnicu kako mi se približava. Samo sam se opustio spustivši se u čučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk iz publike a izgledalo je ko 'penal ' ili‘ zicer’što bi se reklo. Misleći da je sve to slučajno,‘harabaša' koji je do tad počistio sve protivnike u državi, sprema se za novi široki kroše sad sa levom rukom. Namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu jer me je zatekao u kontra gardu. Čekam da krene i nudim mu se. Mozak mi radi kao ‘švajcarski sat.’ Na struju. Sad sam mu još zaoblio promašaj mojim pokretom u gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicukao da se igram, okuražen predhodnom uspesnom ‘eskivažom.’Svi su na nogama. Čak i ja?
-Beži!
Opet čujem glasove ispod ringa ali sad ne tako panične kao pre toga. Tada se nešto promenilo. Krenuo sam da 'radim' najpre desnom rukom. Počeo sam da uzvraćam. Nemam više snage ni volje za kretnje u nazad. Stao sam na sredinu ringa. Ni za 'jotu' nisam ustuknuo uz moje sve česće direkte koji su mi poslednja odbrana i nada.I iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje tačne udarce
-TAKO JE! DESNI!
Dreknuo je i osetio šansu Steva Paljić, trener ispod ringa ustavši sa stolice kao uostalom sva ustalasala publika. Sve je jasno ko' dan...Taj divan oktobarski dan u Beogradu. 'Bacam' desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i pokriva rukavicama. Oglasio se gong.
Kasno je.
---------------------------------------------------------------------
Steva Paljić 9 puta šampion SFRJ u muva kategoriji, jedan od trenera u b.k Partizan
1974g. *MUŠUS - zaštita za zube
MC_
(Bihilist)
02. фебруар 2012. у 03.54
Dobar tekst. Filozofski.

Ali mislim, kako je strasan zločin srpske elite koja je celu zemlju i te neuke seljake gurnula u rat 1914. Šta je bilo briga Apisa i kralja za to što će 25% stanovnika z aumre z anjihove sulude ideje. Nisu mislili kad su dali Principu oruzje.
Tako i danas, srpsku elitu ne znaima narod.
versatility
(図)
03. фебруар 2012. у 03.58

MC, ovo jeste kompliment nad komplimentima. Veoma hvala... Mučim se sa rukopisom, teško ide... Postavljam ovde ponešto da vidim šta će reći „virtuelna kritika”, ne bih da upropastim ideje... Sad, tu filozofsku dimenziju može da vidi samo onaj ko je ima... A neki mi prigovaraju upravo zbog toga, kažu da pojednostavim da bi bilo pristupačno širem krugu ljudi... Aj sad budi tu pametan...

e, da... drago mi je da posle OK korala zbog Beograda i Beograđana nema ratnih gubitaka... malo je ljudi koji umeju da polemišu uz žestinu a da ne dignu nos... Drago mi je da takvih ima ovde i da si jedan od njih...
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Mantra Bracelets?
.