Onda se razlegao mir. Totalna tišina. Trajna, nepokolebljiva. Dakle, tako to izgleda. Ipak nisu lagali. Pa, dobro, tolike su prošle tim putem, pa su opet rađale ne samo još jednom, kao tada ili sada, već i desetak puta. Ležala je, spremna na sve. Ionako put za nazad ne postoji. Niko je nije obilazio, a zašto bi? Na tom mestu se samo događa priroda, nepatvorena, nema razloga za vanredno stanje.

Usred tišine prolomilo se u svoj njenoj unutrašnjosti. Prestala je da diše na tren. Šta je ovo, gospode!? Udar koji traje, neće da prestane, silovit, samosvojan, samodovoljan, siguran u vlastitu moć, kolovođa svega što postoji u biću. Zamračitelj svesti o bilo čemu osim o njemu, bezimenom udaru i mučkom napadaču.

U šoku, shvatila je. Krenulo. Takav je taj bol. Ozbiljna pojava, nije se s njom igrati. Ko bi rekao da išta može biti u toj meri ozbiljno u ljudskom veku? Najednom, sve je nestalo. Kao da ga nikad nije bilo. Osluškivala je. Ni traga udara, kao da ga nije bilo, kao da joj se pričinilo. A nije. Kako je moguće da posle svega nema ničeg osim bezbolnog sećanja na to grozno divljanje po svemu od čega se sastoji? Pa i zubobolja ostavlja onaj potmuli osećaj da je bila tu, iako je sitna, dosadna kao izgladneli komarac.

Kako je priroda sve to uredila! Posle onakvog rušenja, ovakva idila. Beskonačna i najlepša ikada. Večna. Okrepljujuća.

Opustila se. Najgore je prošlo, može da odmara.

Baš tada, obruč je krenuo da se steže i spolja i iznutra. Nema proboja, nije to ratište. Ostaješ unutra, saživljavaš se s njim. Ali, stapanje je nemoguće. Samoživi udar osim za sebe ne zna ni za koga. Moraš se nositi s njim, megdan je neizbežan. A ništa o izazivaču ne znaš, teorija pred njim pada u vodu, osim Kantovog Kategoričkog imperativa koji takođe nestaje, iz svesti, mada objašnjavao ne prirodu, nego motivaciju svega što se tu zbiva. Ostaje disanje, jedina svesna spona sa životom. Ništa od kukanja, ono samo pogoršava, troši snagu, zavarava, otima, onesposobljuje i time potire savršenstvo granice postavljene između doživljenog i mogućeg.

Inspiracija za parnu mašinu mora da je rođena u nekom porodilištu, u glavi nekoga ko je bio neku sasvim drugu bitku od njene. Bitku za pravo da se odvoji, izađe u neki drugi svet, nepoznat, ko zna kakav, ali neizbeživ. Prava se ne dobijaju na tačni, otimaju se. Inače ih nema.

Na tom stolu, troje je izašlo na megdan, svako za svoj račun. I svako protiv svog udara, u vidu istog izazivača. Žena, sva pretvorena u parnu mašinu koja se sastoji samo od aparata za disanje, smeštenog ko zna gde u univerzumu. I dva bića koja su, svako za svoj groš, uzimala svoje pravo na dalje postojanje u obliku čoveka.

Pravo se vekovima svađalo samo sa sobom kad čovek postaje živ, samo zato da bi se znalo kad ima pravo da nasledi svoje pretke. U času kad je začet, u momentu kad je oživeo ili onda kad je dokazao da je dostojan ovozemaljskog blaga rodivši se. Pa i više od toga. Kad je to čovek dovoljno živ da može da nasledi robove, ili da postane rob, ili da stekne lanac hipermarketa, dugove pokojnog roditelja, pravo na lično ime, kao i prezime loze koja ga je stvorila? Živ je kad udahne vazduh i naravno zaplače. Ili ako posle toga živi određen, a ipak različit, broj jedinica u vremenu.

I treba da plače kad dolazi u takav svet. Gde ljudska vrsta, kojoj pripada bez da ga je iko pitao hoće li baš među njih ili bi radije bitisao u vidu travke na vrhu planine, negira devet meseci njegovog ne samo postojanja, već ratovanja za svaku ćeliju koja ga približava cilju postavljenom takođe bez opterećivanja njegovom voljom: roditi se.

Svo troje, sami, svako protiv svog udara, tri različita tela u jednom, spolja gledano.

./...

Vrpoljio se, sve mu je bilo tesno. I fotelja, i prostor, i zgrada, i grad, i država, i planeta, i galaksije sve do jedne. Najviše rođena koža. Sabijao je samog sebe u nju, da bi majka pustila glas, da ona izbaci smrt iz sebe, iako nikad uspeti neće. To može učiniti samo njena kći koje nema od rođenja jer se izborila za pravo da bude živa i onda izgubila bitku sa ljudskom vrstom.

-I ja znam da je živa! Brat sam! Osećam to! Blizanci smo, to su veze za koje samo mi znamo! Niko mi ne može reći da je mrtva, kad nije!

Zvanično mrtva, zvanično živa i nezvanično moguće živa. Žena od 22 godine.

Groba nema, dakle jeste živa. Ali možda i nije. Jer, mrtva novorođenčad se spaljuju ili sahranjuju u kolektivnoj grobnici bez obeležja. Po bolničkim papirima, zvanično mrtva. U mrtvačnici, nema dokaza da je ikada bila mrtva i kao takva boravila u njoj. Dakle, zvanično nije mrtva. Dopremnice nema, niti otpremnice za ilovaču.

-Posle 12 godina obijanja državnih pragova, došla sam do dokumentacije. Istog dana kad sam se porodila, u istom porodilištu, druga žena rodila je mrtvo dete, muško. Ali, za samo jedno postoji papir da nije živo. Gde je drugi papir, ako je njeno rođeno mrtvo a moje bilo živo, pa umrlo?! Našla sam njene podatke. Našla sam joj adresu, odselila se u drugi grad odmah posle porođaja! Zašto je otšla?! Ma, videla sam! Gaji ćerku isto godište kao moja, a rodila mrtvo muško dete! Videla sam moju kći! Ista je kao moj sin! Oni su blizanci! Nema tu šta da se dokazuje! Vidi se! Ako je njihova kći, zašto odbijaju da se radi DNK?! Šta kriju? Ne mogu na nju da se ljutim, pa moje je dete! Misli da sam luda! Neće da razgovara ni sa mnom, ni sa svojim ocem! Misli da su joj oni roditelji!

Nema suza. Heroji rata u miru, ne plaču. Oni su specijalci svoje vrste, niko ih nije učio nijednoj veštini, samouki, neustrašivi, neuništivi, nezaustavljivi. Nijedan tiranin ništa im ne može. U kom god obliku da se javi. A ima pregršt obličja.

I sva su u liku čoveka.

-Rođena je živa, a po bolničkim papirima mrtva, kako onda može da bude zapisana u evidenciji policije kao živa? Kako može da postoji dupli broj? Zašto je svaka krivična prijava protiv lekara završila u fioci?! Šta će biti sada, kad je Ombudsman utvrdio da ne lažemo?! Da najmlađe dete kog roditelji traže ima tek 15 rođendana? Da sve ove godine govorimo istinu?! Da nije bulaznio onaj divni čovek iz Niša koji je prvi pisao o našim mukama?! Da mediji nisu grešili kad su prenosili naše reči?! Zar ovaj narod ne zanima ovakav danak u krvi?! Kakvi smo kao ljudi?! Kao nacija?! Pitam se, zašto zbog ovoga ne izađu na demonstracije tolike godine?! Jel' treba i u njihovoj kući da zaigra mečka?!

./...

Anđeli su u ljudima. U gomili je ko ne pozna svoje anđeosko lice.
http://youtu.be/Y7k7WM5I8WE

@moderator diskusije

Molila bih da izbrišete Anakondin komentar i moj odgovor na njega. Ovo nije pijaca na kojoj se raspravljaju ženetine. Hvala.

Tajka,
ako imaš ideju šta bi se sa ovim moglo uraditi, a svakako da može, to bode oči, ovo je samo nabacano bez ma kakvog sređivanja a kamoli razrade, stvarno bi mi pomoglo. A ako imaš koga još ko bi mogao da pročita i da korisnu sugestiju, takođe bi mi značilo. Ima pet, šest tema koje su delikatne, do kojih mi je stalo i koje ne bih da upropastim zbog emotivnog naboja, mog, a takav način pisanja nije uvek najbolji.

Naravno, hvala.

Tu stvar je u javnost prvi izneo dopisnik „Večernjih novosti” iz Niša, pre više od dve decenije, ma možda ima i svih 30 godina. Nema gde ti ljudi nisu bili kad je reč o državnim institucijama... I prošle godine konačno je država utvrdila da je jedna krađa nesporna. Kad shvatiš šta znači podatak da je najmlađe ukradeno dete sada staro 15 godina, onda naprosto ostaneš ... zgromljen, ponižen kao čovek i posramljen što nemaš moć kao jedinka da išta uradiš. Eto, ja pišem, to je jedino što mogu. Da spasem dušu svoju. Ne dao bog ni najgrđem dušmaninu...