Za sve je kriv mačak



Bilo je oko četri kada se gospodja Hana spremila za kupovinu. Očešljala se, pripremila veliku platnenu torbu, obukla cipele. I već je otvorila vrata i već je u mračni hodnik nahrupilo snažno svetlo ranog leta kada se iz kuhinje začula neka buka, nekakav tresak, lom.

Gospodja Hana brzo je zatvorila vrata, okrenula se i vratila u kuhinju. Na podu su ležale rasute krhkotine stakla. Odmah joj je sinulo: njen mačak Smoki, već deset godina i njen jedini drug, opet se penjao na sto i usput srušio jednu čašu.



«Smoki, bezobrazniče jedan, mačketino pogana», povikala je gospodja Hana, ali mačka nije bilo. Kroz svoja vratanca on beše već pobegao u vrt. Tamo se bio popeo na drvo i nedužno lizao svoje šapice, na sigurnom i zvan domašaja svoje besne vlasnice.



«Ah, mačke», progundja gospodja Hana, «ne mogu da se ljutim na njega». Uzela je metlicu, s mukom se sagla i rutinskim pokretima ruke počela skupljati krhkotine.



Odjednom se trgla. Kuhinjski sat pokazivao je četri i dvadesetpet. Neće stići u samoposlugu... Brzo je pokupila torbu i žurno izašla. Svetla je i dalje bilo u izobilju. Žurila je između skoro jednakih kuća sa velikim prozorima. Neke kuće imale su male bašte ispred i u njima je raslo svakovrsno šareno cveće. Nebo iznad bilo je bistro, plavo i bez ijednog oblaka, a senke behu oštrei gospodja Hana pomisli kako već dugo nije bilo kiše.

Na putu do prodavnice stigla je do dečijeg igrališta koje je bilo potpuno prazno. Samo moderne, raznobojne penjalice i ljuljaške i pesak... Ne bez sete Hana pomisli kako je bilo kad je ona bila mala. Ulice su bile prepune dece, nisi nigde mogao otići a da ne čuješ njihovu graju. Sada je sve drugačije, mladi imaju toliko sadržaja, imaju televiziju, pa kompjuterske igre, ne moraju više da se druže i da budu upučeni na druge kao što je bila prisiljena njena generacija...



Konačno je Hana stigla do prodavnice. Automatska vrata se otvoriše i ona se nadje pred morem šarenih roizvoda. Redosled je bio poznat i ona se obradova proizvodima kao najrođenijima. Prvo nepotrebne stvarčice na rasprodaji, pa voće i povrće, pa mlečni proizvodi, pa meso i riba... Sve je Hana znala, odlazak u supermaket za nju je bio ravan kakvom ritualu, pogotovo otkada joj je muž umro, otkada je sama. Imala je Hana i već odraslu decu i nije da je oni nisu posećivali, dolazili bi svakog božića i ponekad bi zvali telefonom, ali oni su imali svoje sopstvene živote i uspešne karijere i Hana je smatrala da nije u redu da im nameće svoju samoću.



I još je nešto veoma radovalo Hanu. Danas je subota i danas na kasi radi Johan, stariji kasir. On nije kao ove mlade kasirke, balavice, on uvek ima poštovanja i vremena da sa njom prozbori koju ljudsku reč. Nekada bi to bio komentar na proizvode koje bi Hana odabrala, nekada samo savet u pogledu nekog novog proizvda il popusta, nekad, kratki dobronamerani razgovor o vremenu... I sve je sve moralo da stane u onaj kratki interval vremena dok je Hana predaval proizvode i plaćala na kasi, diskretno i ograničeno da se drugi potrošači ne naljute što im oduzima dragoceno vreme i pravi gužvu. Nekada bi im se i neki duhoviti kupac pridružio u razgovoru, ali retko, jer se ljudi danas uglavnom žure. U svakom slučaju razgovor sa Johanom bilo je ono što je Hana dugo, čitave nedelje pamtila i čemu se vraćala u svojim samotnim večerima. Dešavalo bi joj se da joj se u toku tih sedam dana niko drugi ne obrati osim vremešnog kasira koji je i sam bio pred penzijom.



Pogledala je ka kasi, i zaista i danas je tamo sedeo Johan, pomerajuči proizvode iznad optičkog čitača cena. Požurila je, preletela kroz deo sa mlečnim proizvodima, jogurt, mleko, pa hleb za sutra, pa brzo pakovane smrznutog povrća, pa kuglice od mesa na popustu. Njene izvežbane oči pratile su nesvesno obaveštenja o popustima i akcijama...

Ali danas nije bilo vremena za uživanje u kupovini, poznati prijatni glas sa zvučnika iznenada se javi i pozva potošače da što pre završe sa kupovinom i krenu ka kasi jer se radno vreme, eto, na žalost završava, pa da od ponedeljka mogu dući ponovo, kada če ih dočekati raširenih ruku.



Hana potrča ka kasi, ali na njenu žalost, tamo je sedela neka mlada tamnoputa gospodjica, ni traga od Johana.



Predala je tužno svoje proizvode. «Izvinite, a gde je Johan?» pitala je kasirku.



«Zavšavamo za danas, pa je Johan morao u skladište»



«Aha, dovidjenja», promrmlja Hana tužno.



Kada je nevoljno izašla napolje, grudi gospodje Hane ispuniše se nekom mračnom supstancom, nekim teškim neorganskim zrakom. Njena torba u kojoj je bilo svega par stvari učini joj se strahovito teškom tako da ju je jedva nosila. Zastala je da se odmori. Leto oko nje i dalje je sijalo svom žestinom a vetar je povijao grane visokih čempresa pored crkve, na trgu. Nekakva strašna tuga, nešto što je samo naslućivala u sebi i tek nesvesno poznavala prosto je preplavilo gospodju Hanu, kao da će je udaviti. A onda, snagom dugo godina trenirane volje, gospodja Hana natera sebe da se osmehne jednim širokim osmehom.



«Mačak je to, prokleti mačak, za sve je on kriv, daću ja njemu» reče sama sebi, kao da tu činjeicu želi dobro da utvrdi. Nastavila je da hoda žurno ka kući, a njeni koraci zvučno odzvanjahu širokim i praznim ulicama.



MC