ПЈЕШЧАНИ ЗАМАК

Наврати понекад у моје снове
када све ишчезне и постане прах
боемску рапсодију на свирали од зове
чућеш кроз ноћ слутећи крах.

Јер само се у сну све још једном врти
брзином свјетлости из можданог саћа
као точак среће уз музику смрти
која вјечно свира па се и не плаћа.

Само још у мени имаш пристаниште
и олтар од тиса у пјешчаном замку
на домаку сунца којег ријечи ниште
у предворју јутра као вјетар сламку.

И не вежи сидро јер је срећа клатно
око којег паук своју мрежу плете
да уљепша сјенком мало ноћно платно
које ће у зору свјетлост да замете.

М. Б. Р.