Jutro sa stricem
(ispravljena)

Ispred mene orošeno štaklo. Napolju pada kiša. Sedim u kafeu zajedno sa nekom zanimljivom devojkom, oboje na visokim barskim stolicama, kao pred izlogom. Ispijamo kapućino, a ona onda pita: „Ti si muzikolog?”

„Da, da, muzikolog”, odgovaram zvučno.

Oduševljena je, prepuna iskrenog entuzijazma. Kao da se dobro razumemo. Ćutimo skupa u slatkoj napetosti prepunoj očekivanja. Kao da nas oboje gledam kako sedimo, sa druge strane, sa ulice. I noge nam se vide kroz štaklo izloga, Ja nosim crne pantalone i patike, a devojka ima mini suknju. Njene noge se sijaju, naprskane su parfemom sa malim sjajnim zvezdicama. Čudno je jedino to da nas vidim odnekud, spolja. Kako mogu da nas vidim spolja, kad sam unutra?
Neko dete počinje onda da plače sasvim tiho ali vrlo neprijatno. Gledam opet kroz izlog: Ciganka sa bebom stoji ispred, pilji u nas. Beba jedva čujno cvili. Odmahnem rukom Ciganki da ode, da ne gleda više u nas, ali ona pravi isti takav pokret rukom. Viknem, i ona vikne. Kriknem. I ona krikne.

Budim se u znoju. Ko to cvili? Je li to neki aparat za domaćinstvo, jedan od mnogih u stričevoj kući. Palim svetlo. Nikoga nema, zidovi su skoro sasvim popunjeni slikama najvećih domaćih majstora, sve sami pokloni stricu.

Povremeno se čuo takav zvuk, kao da cijuče udaljeni miš. Zamišljao sam malog miša, skrivenog negde, u nekom uglu, iza ormana, u prašini. Zavukao se tamo i cijuče. Na tren bih onda opet otvarao oči, ležao zbunjen i onemoćao, ophrvan onim osećajem kada ležite polumrtvi, udovi vam utonuli u posteljinu, u krevet, i ne možete da se pomerite, ni u snu ni budni…

Ko to zove? Koga zovu? I gde sam tu ja?

Uvek nekoga zovu, uvek neko nema mira. Nekome fali nešto. Ili nekome fali neko. Naročito je teško kad ne znaš ko zove. Eto, kad sam bio mali živeli smo u zgradama oko velikog osunčanog dvorišta. Nedeljom bih zadremao, ali uprkos kućnom redu neko bi se već pojavio u dvorištu, neko bi pozvao. Igra bi se naštavila. Danas toga nema. Deca se ne igraju sa decom. Tako je bolje, ne mogu da se povrede.

Je li onda to bio udaljeni poziv za igru? Jesam li to čuo?
Nije to, izlazim na prozor, mrak je, noć je, nikoga nema dole.

Sanjam dakle. Prevrćem se, i nije mi baš udobno. Ovo, u svari nije moj krevet, ovo je stričev krevet. Hladno je, stric ne zagreva noću. stric je jako škrt. Ne čuje se ništa. San omamljuje.

Onda opet zovu. Mole. Koga mole. Prosjaci pred vratima znaju tako bespomučno da mole, da ponavljaju nešto nerzagovetno, da traže i kume.
Šta hoće?

Sedim u krevetu, sedim u mraku. Dodirujem rukom „Ambasador” ćebe. Umor me slama. U tudjoj kući nikad se ne spavaš kao u svojoj. Zašto strica prosjaci obilaze u sred noći? Glupo pitanje. Stric je moćan čovek, putuje, on je faktor u Savetu za evropske integracije. Svi nešto traže od strica. Pa eto i ja…

Ležim i pokušavam da se smirim...
Bio je to nekakav razgovor za posao. Svim kandidatima su zakazali u isto vreme kako poslodavci kod nas obično i rade da bi pojačali pritisak i osećaj za uzajmnu konkurenciju kod kandidata. Bilo je to u jednoj advokatskoj kancelariji. To me zaćudilo, jer ja sam muzikolog. Šta ću ja među mladim advokatima - pripravnicima? Da bi stvari bile još gore, shvatim da za svakog ima po stolica osim za mene. Štarija gospodja, koja vodi ceo hepening kaže mi da idem u predsoblje po stolicu. Neprijatno mi je, sva ona ugladjena lica, one ambicoizne i pozitivne mlade žene... Izadjem, ali u predsoblju nema stolica, požurim nazad da nešto ne propustim, ali vrata su zaključana. Hvatam za kvaku, vičem, ali neće da me puste, predsoblje se nekako suzilo, kao sanduk, gušim se. Upomoc!

Pridignem se u krevetu. Užasan san. Opet oni miševi, ptičice, šta li, cvile… prosjaci mole. Šta je to? Sednem na ivicu kreveta, upalim svetlo. Napolju je tisina. Povremeno čujem ponovo ono.

Je sam li poludeo? Da li sam uopšte sveštan? Da li sanjam. Moj prokleti dobar sluh, proklete visoke frekvencije, osećaj za zvuk koji me odveo na muzikologiju. A mogao sam biti menadžer ili barem neki debeli programer. Ovako samo mogu da se nadam da će me kakav moćnik kao moj stric negde zaposliti. Možda negde u inostranstvu, ili u nekoj komisiji Recimo za unapredjenje muzičkog vaspitanja, nešto što ima veze sa stranim donacijama i stipendijama…

Eno opet se šuje. Uštanem. To dolazi nekud odozdo. Pored kreveta ima jedno ispupčenje na zidu. Pipam. Poklopac se da napipati ispod zidne boje. Možda je tu nekad bio otvor za dimnjak. Upravo odatkle dolazi zvuk. Prislonim uvo.

„Spasite me, pustite me, molim vas”, čuje se sasvim priguseno odande.

Trgnem se. Mora da sam lud. Mora da sam sasvim lud. Mora da sanjam. To je zbog toga što nemam posao u struci. Grabim daljinski upravljac. Uključim televizor da odagnam strah. Tamo ide „Veliki brat”, repriza. Obradujem mu se kao najrođenijem bratu. Gledaoci su upravo glasali. Neka devojka place. Oni se opraštaju. Svi spavaju zajedno u velikom krevetu. Kamera za nocno snimanje daje sive slike posteljine. Neki ucesnici emisije vode strasno ljubav ispod pokrivača.

Gasim televizor. Legnem. Svetlo. Mrak. Dobro je. Spavati. Opet.

Ponovo. Skačem kao oparen. Opet taj glas. Prislonim uho na vratanca. Opet neka žena ili devojčica ili možda malo dete kuka i preklinje da je puste. Ili je to duh, je li stričeva kuća ukleta? Ne mogu da verujm da duhovi zaišta postoje?

Razmišljam. Ko sve živi u stričevoj kući? Noćas samo ja, jer stric je na nekakvom simpozijumu. Nikog više nema. Stric nema dece, a ni ženu, sve je žrtvovao za svoju javnu funkciju. Kakva bi to inače deca bila deca što plaču zarobljena u zidu?

Mislim kako sa druge strane zida i nije soba. Kukanje mora da dolazi iz neke od odaja na drugim spratovima, a to može biti samo velika trpezarija u prizemlju ili odnekud sa tavana, ili iz podruma.

Hvata me jeza. Da li stric nešto krije? Nešto užasno, nešto savim drugačije od slike koju u javnosti imaju o njemu. Eto, juče su u novinama pisali da je on „Borac za naš put u Evropu‘, ”Ištaknut u nasem regionu„, kako su rekli na TV dnevniku za strica. A ranije, stric nije bio tako internacionalno orijentisan, bio je poznati i priznati nacionališta, zašitnik našh nacionalnih interesa i svetinje, ali je i tad je bio drag gost u TV dnevnicima. Jer vremena se menjaju, svi ponekad gube ali stric je uvek na strani pobednika.

Ne znam šta da mislim. Da spavam ne mogu. Odlazim na prozor. Zora svice. Nov dan. Čist. Tresem se od straha. Kakva je to tajna? Tajna.
Odlučujem da sidjem u trpezariju. Polako otvaram vrata. Ulazim kao lopov. Vuče me onaj glas. Sve je na meni. Možda jedini ja na ovom svetu znam za taj zvuk, za te molbe, za te vapaje. Jesam li predodređen za nešto drugo? Za nešto više?

Sedim za masivnim stričevim stolom. Stričeva kuhinja je neukusna, ružna, pretenciozna i odvratna, sve sa skupim kuhinjskim elementima od masivnog drveta. Ne mogu da verujem da toliko nema ukusa. Mislim da nije računao na moj savršeni sluh kad me već ostavio samog u ovoj kuci. Mislio je da niko ne može čuti one vapaje. Ili je od starosti već nagluv? Ili mu je samo bilo svejedno da li ću nešto saznati pa je išao na porodičnu solidarnost i to da je ideja da bi se neki gubitnik poput mene usudio da uradi nešto protiv veličine kakav je on, sasvim nezamisliva, a njena realizacija nemoguća.

Moram da razmislim, a tako je teško sedeti i razmišljati ovde dok ona ili ono ili oni dole iz podruma cvile i plaču. Grabim iz vitrine kristalnu flašu sa strčevom rakijom. Nasipam sebi. Prijatno me reže u grlu.

Eto, nije računao stric na mene, prevario se. Grdno se prevario. Nije razumeo da postoje ljudi koji imaju empatiju. Koji neće dozvoliti...

Sipam još jednu.
Već vidim sebe u novinama. Mladić se suprotstavio establlišmentu, raskrinkao političara pedofila čija nedela nije mogao da zataškan ni sam Brisel, a kamoli naša crkva čiji je stric veliki donator. Možda je stric kao onaj Austrijanac što je svoju decu i unuke držao godinama u podrumu zarobljene, ali stric u ovom slučaju drži dole nečiju drugu, tudju decu i unuke. Sići ću zato smesta dole, izbaviti to dete i li tu ženu. Napustiti ovu kuću užasa. Ako je ona dole, u podrumu, mlada, mojih godina, možda će prigrliti spasioca spremnog da rizkuje sve. I znam da su sudovi i policija u ovoj zemlji korumpirani i to da nema pravde i da će sopstvena porodica biti protiv mene, to ne sumnjam, jer svi imaju interesa da stric ostane na slobodi, neokaljan, čist, idealan. Zaštitnik.

”