МИХОЉСКА ЗВОНА

вјетар је носио њене осмијехе улицом Владике Платона
тек мало сутона у мом оку и музика михољских звона

вечерње небо пуно искрица што су однекуд стигле
и неко далек што у мени бива - конац у ушици игле

кренух за слутњом која је могуће искрила неком другом
и још увијек ходам - већ је свануће – у нови круг за кругом

одавно никог испод платана - рингишпил сјена се врти
све брже и брже – у себи никад не спознах више смрти

опало лишће - жишка у киши испод брезове метле
о Боже то њени осмијеси још једном из „никуд” свјетле

заторих очи с голих рамена одмотава се клупко шала
и безброј слика свитачки лете ка безброј мутних обала

још увијек сањам а у тој мутноћи обриси њени се губе
слутећи да имам све мање даха за пој јерихонске трубе

у возу за нигдје - никог за шанком - крешендо михољских звона
тек вјетар што носи њене осмијехе улицом Владике Платона

М.Б.Р.