Deklamujem i šetam po ručno čvorovanom tepihu iz moje mašte, ta u prstima držim „Retoriku” Sretena Petrovića, a to što mi tata nije dao da studiram glumu jer je iz pasivnih krajeva u kojima međedi poštu nose, to me ne sprečava da urođeni talenat koristim jednako spontano kao i dar za pevanje u jednom od skadarlijskih restorana.

Tu se rajsko-komunističkom tehnikom mnogo volimo konobari, orkestar, ja i jedna nesrećnica koja je moj intimni prijatelj. No, ništa je to spram uzajamne tranzicione proevropske ljubavi izmeđ' jednog od šefova sale - Pi Ar(a – i tri ara) Vlasnika Tri Boema - mene - njih dvojice (šef sale, Pi Ar) - moje prijateljice.

Ko tu koga i zašto, posebno na koji način voli, to bi možda dešifrovao neki vođa, domanovićevski slep. Da, ovo je strateški bitno za slepca: privatna je prijateljica, podrazumeva se, ali u životu nije zgoreg više puta govoriti i ono što je očigledno, što posebno važi za fakultete ako hoćeš da dokažeš da znaš za desetku.

Taj ljubavni mnogougao ni uz gusle se ne da opevati. Takva je to briga za čoveka da čim kročim i zapevam, odmah zovu nju, naravno da podatke o njoj imaju iz biračkog a nipošto spiska zaposlenih, da je tačno u Pet Do Dvanaest obaveste da ja, lično i personalno, naprosto ne znam šta radim od lepote na adresi na kojoj ona nema pojma da se nalazim jer se nismo čule nekoliko dana.

Naravno, kad su mi prijatelji tradicionalno neobavešteni toliko da je Koštunica za njih Titov pionir. Pa čak i kafandžije moraju da javljaju da se drogiram na javnom mestu i brukam sebe, umislivši da osim orkestra iko sme da zapeva u kafani.

Brinu, iskreno, o mom imidžu u javnosti, volim ih više nego moja prijateljica, ali ona nikako neće da mi kaže zašto je to tako. Samo mi pošalje sms: „Molim te, nemoj da mi praviš probleme na poslu”. Mogu ja da juj zviznem momentalni sms - zašto, mogu da je zovem, mrtva sam za nju jer ona više veruje, of kors, onima koji mene više vole nego nju a ona od mene krije razloge.

Mora da što pre nađem one silikonske čepove za uši, zarad plivanja na suvom. Ali, zeznem se i bacim pogled, budeći se iz glumačko-književno-elektronsko zanosa, na moju porodičnu biblioteku, u nadi da ću iz cuga ugledati Erazmovovu „Pohvalu ludosti”. Kad, ono, međutim. Kidnapovalo je moje dete i sakrilo u svoju devojačku sobu. Dobro, prevaspitaću ja tog kućnog lopova čim se probudi.

Bacim drugi pogled i užasnem se. Andrića koliko hoćeš, ali Matije Bećkovića ni za lek! Pomeo ga vetar i to onolikog!

Uopšte mi nije jasno kako se setih anonimusa tog kalibra.

Šta će mi ta seda glavetina koja se ćera kao da je s uma sišla, tako se orno ćera da zaboravlja da je, bre, i deda, i da seda glava mora da vaspitava ono svoje muško unuče, koje je majka toliko zapustila, da diluje drogu već kao maloletnik, što je tako proverena informacija da mogu svuda, samo ne na sudu, da je potvrde onih šesnaest hiljada alapača iz Barajevo Gaja koje su stale u moj televizor, kog sam, evo priznajem komunistički otvoreno i pošteno, ukrala od pokojnog Zokija Radmilovića, Bog da mu dušu prosti.

Atelje 212 će dobiti revolucionarno pisano izvinjenje, znam po kome ću ga poslati. Ima tamo jedan Pičić, super smo, mada nikad ni kafu nismo popili. Nagledali se vala jesmo, on mene, ja njega, onda opet on, ali moje kćeri, pa onda opet ja njega, vala i on mene, pa se, ničim izazvan, iz meni nejasnih razloga, opredelio da nauči azbuku o posvećenicima svojemu zanatu.

A i meni bi svevišnji, kad već ne mora da brine o duši Zokija Radmilovića, mogao, da progleda kroz prste zbog eprezentativne, mestimično unikatne, kolekciju zaživotnih greha. Jer, nemam gde više da ih trpam, bunar se prepunio. Najpre je nastalo brdo, a sad je to već jedna solidna planinica sa tendencijom da se razvije u Himalaje. Bar. Mislila sam biće to tvrđava, ali šta da se radi, sve to spada u dražesne lepote života u proevropskom tranzicionom duhu.

Ne volem ni gaće, zato skroz gola pišem li pišem. Takva i na posao idem, što važi i za Gradsko saobraćajno preduzeće, sa svim njegovim nadzemnim i podzemnim linijama. Što da mi upadaju tamo gde nije mesto oni koji su pre mene umrli zbog raka od razmišljanja? Jer da nije tako, videlo bi se već na pravi pogled da niko ne vidi da sam gola osim jednog jedinog čoveka. Pa ako toliki svet vidi isto, a samo jedan suprotno, deduktivno-induktivnim karambolom izvući ću zaključak: niko nema pojma šta vidi kad mene pogleda osim tog rariteta iz Muzeja Slabonaqrčenih Figura, Ulica Kamiondžijska BB, a ustvari, živi na bog-te-pita-kojoj od adresa u dvomilionskom gradu.

Kako se takvima ne smeš obratiti ako nemaš gaće (eksperti su za ritualno cepanje istih), a pride smeš da pomisliš da si eventualno nekakva ženetina bar, ako ne već samo žena, lepo sedam za komp, uz samilost moga čeda koje se upravo probudilo i neće da se tučemo zbog samo jedne tastature na nas dve - pa hoću bez ikakvog razmišljanja da počnem da pišem, naprosto namam kad da razmišljam! Dete je na prvom mestu, a ono mora da se fejsuje i lajkuje sa svojom prvom ljubavi. Sreća pa ne bulju u monitor, jer ima alergiju na sintagmu „prva ljubav”, veli, to je njena jedina od sad pa u svim reinkarnacijama.

- Mama, a kad ti završavaš?
- Evo, evo, sad.
- Znam ja kakvo je tvoje sad.
- E, sad ćeš da vidiš, lepoto, kako mama ume da se evakuiše sa kompa kao tvoj deda kad je evakuisan iz vojske, da ne bi smetao boljima i višijema budućijema generalima.

Bacim se na slepo kucanje, kao i svaka slepica:

„Postovani gospodine direktore,

s obzirom na to da me od utorka niste obavestili kaže Nenadležno Biće provodom Vaseg i mog usmenog dogovora, te da li je saglasno sa predlozenim modusom, a promakao Vam je i sms kog sam poslala, molim Vas da mi odgovorite kakav je konacan stav Kompanije o predmetu našeg razgovora za kog sam Vas zamolila da nikome ne kazete ni reč, pa makar se ja odmah morala vratiti na posao.

Dete sam slagala da sam dobila placeno odsustvo, bila je iznenadjena, nije joj znacilo, ali vidim da to na nju ipak pozitivno deluje u odredjenoj meri.Na tome Vam se srdačno zahvaljujem.

Moram sebi dopustiti zapazanje da moja Kompanija ima saosecanje za zaposlenog kome trebaju lekovi koje ne može da kupi a ako ih ne kupi odseci će mu oba stopala - tako što HR sluzba pare traži od njegovih kolega, kao i da Kompanija ima finansijska sredstva da pravi krativni novogodisnji kalendar u spostvenoj produkciji, koji će zato biti jeftiniji nego sto bi inače bio.

Zadovoljstvo mi je spoznati da ima radnika kojima kompanija niti na jedan način ne pomaže. čak ni tada kad ima pare za najjeftiniji kalendar, osim sto kroz prste gleda nečije prvo profesionalno odstupanje od standarda i etike posla kojim se mi svi bavimo.

Želim svoj deci naših radnika, bez razlike, da naprave najlepse crteze svojih mama i svojih tata na njihovom radnom mestu i da sto kasnije udju u svet odraslih.

U tom svetu, naime, ima i naše kompanijske dece koja placu, ali, to je već vankompanijsko, potpuno intimno, duboko porodično pitanje. Ko nam je kriv što je u komunizmu porodica osnovna samica, mislim ćelija.

Sa duhovnim cinizmom nasledjenim od predaka, slobodna sam da predlozim da za katolicki i pravoslavni Bozic, (Bajram izgleda prođe ovaj put bez pokrštavanja), napravite internu izlozbu crteza one dece naše kompanije koja su plakala zato što im roditelj radi u nasoj kompaniji.

To je još jeftinija varijanta! Uštedećete celih pet miliona evra, Vi znate kako se štedi, vidi se po tome šta jedete tokom polučasovne pauze za ručak. Selotejp ću rado pokloniti Kompaniji, deca će donirati crteze i možemo da ih zalepimo preko onih uramljenih slika našeg rada, koje zastakljeno i jubilarno vise čim se udje u Kompaniju s leve strane. A ja mislila da su komunisti sisli sa vlasti... Kad ono, međutim, levo, da levlje biti ne može.

Ovo sam naravno napisala jer sam veoma zadovoljna time sto ste me Vi, koji znate šta se dogadja, pozvali da pitate kako je moje dete. Divna je to briga sa Vase strane. Uprkos tome, pozvala bih Vas if I were you...

Posle ovog e mail-a, molim Vas da me obavestite putem e mail-a šta je Nenadležno Biće odlucilo povodom predloga za kog ste mi rekli da ćete ga lično podrzati kao direktor HR Kompanije. Da mogu na miru da resavam problem kog imam, a da mi u malom mozgu ne bude non stop: nisam otisla na posao, nisam otvorila bolovanje, možda dobijem otkaz jer ne mogu da dokazem da sam se ikome javila a kamoli postigla usmeni dogovor. Razumem poslovne guzve, ali ponekad je neki zaposleni bar na sekund na vrhu liste prioriteta. Jer ima potomstvo.

MerlinBasMonro
Poslovna pozicija: Lepa i posle smrti”

Predajem tastaturu nedužnom adolescentu, neka kvari vid kad je blesavo učeći japanski preko engleskog na nekom američkom sajtu kog je pa kreirao neki Japanac koji u SAD predaje japanski. Ljubi je majka, tako štedljivu. Zna i ona šta je štenja, akademik je to baš kao i većina ostale dece sa čijim mamama i tatama imam čast da radim.

A ja idem da se snađem za selotejp. Nijednu moju kompaniju nikad nisam slagala. Posebno ne tada kad su mi ukrali novčanik i ostavili mi, do neba im hvala, moju kesu na mojoj glavi.

http://www.youtube.com/watch?v=2KQJFpBWXfU

http://youtu.be/3kE3w5PQ1yc

http://youtu.be/6f04jgM3n4s

http://youtu.be/fn4uO6oHC50

eto, to bi bilo to. Do narednog napada na tastaturu:)
http://youtu.be/nXfgWXRqpGc

Ne oponiram. Ali, tandaram za svoju dušu, ne vodim računa o specijalnim efektima.

MC,

hvala, jedan si od malobrojnih koji dopiru do mojih ušiju:) Ovo je sirova građa, znam da znaš šta to znači, spojiću je sa Resursom odozdo, pa napisati priču o metamorfozi resursa kroz vekove.

Pozdrav.

Tajka (e, sad znam šta to znači, cenimo!),

Drago mi je da si se nasmejao. Zanima me, kad najviše. Moj pokojni otac je pisao satiru, čitala sam sve što je napisao, ljudi su se valjali od smeha, ali je meni malo toga bilo smešno jer sam znala šta stoji iza. Ponekad satira služi kao odlična zamena za govnjivu motku;)

http://www.youtube.com/watch?v=L1mxFVaUy-g

More, kad stigneš i ako stigneš! Preseljavaj decu, seoba nam je dosta bilo u istoriji:p

lol

Ti si car!
Smejem se na sav glas, pa ti si napisao satiru!

U svakom slučaju, veliko ti hvala. Bitne su mi te tačke zbog onih koji će možda čitati, jer još nisam prelomila da li ću išta objaviti. Ali stvari, nažalost, idu ka tome da ću se, po svemu sudeći, prinudno baš raspisati, kao i svaka plavuša...

Kafice će svakako biti. Čemu vreme, tome i vakat, oduvek je bar to fakat (joooj, što volem da citiram samu sebe dubokoumnuuu!)

lol