Razgovor za posao

Pred put sam proverio da li imam sve kod sebe: CV, diplome, fotografije, potvrde da sam išao na kurseve, univerzitete, sportske aktivnosti, školu plesa... onda preporuke i pisma mentora, čak i člansku kartu društva ribolovaca, jer nikad se ne zna…. Juče sam i sveću u crkvi zapalio. Ma nisam neki vernik, ali sam mislio, onako, pred put, da zapalim sveću, možda mi se i posreći da dobijem taj posao. To bi bilo super, rad za „International Human Resources”, to je kompanija u kojoj bih mogao da se razvijem na pravi način.
Noć pred put, skoro da nisam ni spavao, beše me uhvatila neka groznica, neki strah, maštao sam o tome da dobijam taj posao, da napredujem, a rano izjutra sam otišao na aerodrom, pa u avion i evo me sada u K. Odmah mi se svideo ovaj grad, kao da nikada nije ni bio u Istočnoj Evropi, kao da je oduvek u EU, sve je novo, puno je mladih turista sa rančevima. Mene naravno zanimaju urbane, mlade devojke iz čitave Evrope koje dolaze ovamo, ne bi li našle sebe. Voleo bih da jedna od njih nadje mene, voleo bih da upoznam neku od njih, ali sada ne smem da mislim o tako nečem. Treba da se skoncentrišem, o čemu ću da pričam na razgovoru...

Kompanija „International Human Resources” je naravno smeštena u jednoj predivnoj novoj zgradi na periferiji K.-a. Spolja gledano, ta zgrada izgleda kao zamak iz bajke, daje utisak solidnosti…. Pred samom kapijom, osetio sam odmah strašan nagon za mokrenjem. Uplašio sam se, dlanovi mi se oznojili. Mislim se: šta ću kada počne razgovor, kad mi je sada već ovako strašno. Nakašljem se malo, pridjem recepcionaru. Lik sav u crnom, u tesnoj pripijenoj majci, sa crnim naočarima, što bi se reklo „u urbanom trendu”, sluša neku muziku, potpuno cool.

„Vi ste Mirko Klas, baš vas očekujemo”, kaže on.

Tip me otpratio do lifta, a ono, high tech, nije lift nego svemirski brod. Sve hromirano, sija se. Pod od mermera, ma čIsta fantazija. Kada sam izašao, krenem jednim dugačkim hodnikom, unutra sve neobično uredjeno, onako ozbiljno, strogo, visoke stolice, ukrasi od mermera i kovanog gvoždja, velike ptice od čelika na zidovima, kao neki orlovi. Tu je koa neka čekaonica, posedim malo, odjednom se pojavi jedan tip u kožnoj jakni sa I-pod-om, sluša baš neku dobru muziku.

„Ćao”, kaže on.
„Ćao”, rekoh.

„Ja sam Flic, mene su poslali po vas, u vezi razgovora za posao”, ja samo treba da vam uzmem lične podatke i proverim dokumenta„.

Pružio sam mu pasoš.

”To je znate procedura, tako radimo sa svima„.

Ukucao je moj broj pasoša u neki mali računar, i vratio mi ga.

”Želim vam da budete primljeni. Super je ovde, videćete, pravo mesto ako ste mladi urbani profesionalac.„
”Inače„, nagnuo se prema meni da mi kaže nešto u poverenju, ”primiće vas lično Šef„

Meni klecnuše kolena, ali me tip već sproveo kroz rotaciona sigurnosna vrata i uputio da idem samo pravo. Tako sam i stigao do sekretarice samog Šefa, prava bomba, malo starija. U tamno zelenoj pripijenoj suknji, u beloj košulji – neka vrsta uniforme, mislio sam kako je to neka baš stroga tetka. Plave pletenice joj podignute na glavi, baš kreativno i originalno, Odmerila me jednim strogim pogledom, ali mi se ipak osmehnula i rukovala se sa mnom. ”Šta mogu da učinim za vas?„, pita.

Mislim se: ”Možeš ti lutko mnogo da učiniš za mene, ali samo da dobijem posao, pa će biti vremena i za to„. Krenula je ispred mene, da me povede, gledam u njenu pozadinu koja se njiše i mislim se , ”Šta je ovo, kompanija ili modna pista„. U prolazu primećujem opuštene i ozbiljne mlade ljude svih rasa, kako rade, potpuno skoncentrisani na posao. Tako dodjemo do sobe 28. Na vratima piše ”human resources„ (ljudski resursi)

Udahnem, popravim malo kravatu. Još jednom duboko udahnem udahnem. Sekretarica pokuca na vrata.

”Udjite, kaže neko, veoma tihim glasom, jedva se čuje. Udjemo.

U sobi sedi samo jedan starac. On ćuti. Ja isto ćutim, a knedla mi u grlu. Gleda me starac, onako, nekim čudnim pogledom, kosa mu skroz bela, a oči mu plave. Pogled mu vojnički, opor, skoro da me boli kad me gleda, ne mogu da izdržim. A ima, čini mi se sto godina, dao bih mu i stodvadeset, a opet, onako, izgleda baš, vitalan.

„Dobar dan”

„Dobar dan”, starac je već čujniji, kao da je neko pojačao ton.
„Da se upoznamo, vi ste Mirko Klas, a ja sam Doktor, svi me ovde zovu samo tako”

„Drago mi je doktore”

„Sedite”, kaže.

„Sednem”

„Hoćete li da vam Helga donese nešto, čaj ili kafu?”

Helgin osmeh je hladan i proračunat, u trenutku osećam da me u isto vreme prezire i izaziva. Možda misli da sam žutokljunac. Ali, pokazaću joj ja, samo da se zaposlim.

„Kafu molim”, kažem učitvo. Helga odlaze, njene potpetice zvone mermernim hodnicima.

U magnovenju vidim kako se starac nakašljava: „Vidite Mirko, mi smo na osnovu niza prijava i CV-ija koje smo dobili, napravili uži izbor. Vi ste, pogadjate ušli u njega”

Srce mi zalupa: „Počastvovan sam”

Starac se samo osmehuje, a meni oko srca hladno od njegovog osmeha.

„Hteo bih da porazgovaramo, onako, kao da ovo nije razgovor za posao, da vidim da li nam i koliko odgovarate, ali prvo da vam kažem nešto o firmi.”

Ja samo trepćem.

Vidite, mi se bavimo ljuskim resursima, tačnije upravljanjem ljudskim resursima. Vi ste videli gde smo smešteni, tu je u blizini, sve do skoro bio muzej, ali sada u okviru kompleksa imamo ovu modernu zgradu, imamo sve neophodne uslove za Rast. Kompanija mora da raste, mi znamo kako, imamo tradiciju u upravljanju ljudskim resursima. Planiramo dakle da se proširimo i upravo zato su nam potrebni ambiciozni mladi ljudi sa kvalifikacijama. Kao vi na primer. Ali kvalifikacije same po sebi nisu dovoljne….„

Starac otpi jednu čašu vode. Govorio je sve glasnije.

”Mi planiramo da proširimo sistematiku, imamo nove projekte. Imvesticije se šire, tu su Indija, Kina… Tu su mase pod… ovaj, nedovoljno informisanih ljudi, nedisciplinovana radna snaga. Mi se borimo za jedan novi svet, svestan svet, nama je potrebna reklama, nama je potreban marketing, mi hoćemo da prodamo svoju uslugu…„

”Da li sam jasan?„, upita odjednom hladno starac,

”Naravno, potpuno razumem vašu težnju za daljim rastom i novim kompetencijama, u uslovima globalne konkurencije„, rekoh kao iz rukava. Znao sam da je na razgovoru za posao najvažnije da izgleda da sve razumeš. Starčevo pitanje bio je verovatno trik….Osmehnuo se, valjda zadovoljan mojim odgovorom, a zatim je nastavio:

”Mi smo pogledali naravno vaše diplome. Vi ste diplomirali u B. ali nemate radnog iskustva. To naravno danas i nije hendikep, čak je i prednost u ovom slučaju. Vi naravno dolazite sa Balkana, tamo je bilo pkušaja da se napravi slična kompanija,ako se ne varam, to je bilo polovinom prošlog veka, tačnije četrdesetih godina„

”Verovatno da bilo je pokušaja, ali ni blizu…„

”Naravno, naučnotehnološka baza je bila na daleko nižem nivou, sve se radilo ručno, Puno suza, znoja i … krvi„, nasmejao se Doktor, a mene odmah uhvatio strah, jer šta ako me odbiju samo zato što sam iz bivše Jugoslavije, mislim se nisu me valjda doveli ovamo, obećali da će mi platiti i put i hotel, pa da me sada samo tako odbiju…”

„Kakav je vaš stav o upravljanju ljudskim resursima?”, upitao je naglo Doktor izvadivši neki formular.

„Verujem da je upravljanje ljudskim resursima jedan od najvažnijih faktora uspeha u svakoj kompaniji”, odrecitovao sam rečenicu iz udžbenika….

„Ne morate da se plašite, ne morate da mi odgovarate tako, nismo u školi” kazao je Doktor.

Sledih se. „Moj stav… moj stav, mislim da je to važno i….”

„Zašto ste studirali baš to?”

Osetio sam da tonem. „Zašto sam studirao baš to?”

„Da”

„Mislio sam da mi to najviše odgovara?”

„Zašto, volite da upravljate ljudima, da komandujete?”

„Volim da je sve na svom mestu”

„To je zanimljivo, i ja volim da je sve na svom mestu, red”, otkravi se malo Doktor. „Vidite, kada sam pre mnogo godina prvi put radio ovde, kao osnivač, upravo sam verovao da stvari treba da se postave na svoje mesto. To je uostalom ono što nas uče na univerzitetima”

Setio sam se legendarnog Doktora iz udžbenika… „Vi ste znači…”

„Da, ja sam to”, odgovori Doktor, „imam sreću da jako dugo živim, verovao sam nekada da smo poraženi, ali negde devedesetih godina prošlog veka, shvatio sam da smo zapravo pobedili. Svet isprva nije razumeo naše ideje. I mi smo grešili, verovali smo da posedujemo jednu superiornu estetiku koja je bila rezervisana samo za odredjene rase. Sada shvatamo da superiorna estetika nema veze sa rasom i da su svi oni koji su spremni da život unapred podrede abstraktnoj hijerarhiji statusa, u posedu te iste estetike za koju vredi umreti i ubiti. To je znači bio mali nesporazum, i mi smo se promenili kroz sve ove godine, puno je mladih ljudi kao vi, koji rade sa nama, koji žele da se usavršavaju kod nas, da urade ovde profesionalnu praksu i tako to…”

Bilo mi je malo lakše, Doktor je postao malo popustljiviji, osetio sam tračak nade. Odlučih se da upitam nešto, da ne izgleda da sam glup, da se vidi da znam nešto o Kompaniji.

„Čitao sam mnogo o tim slavnim danima”, rekoh, a lagao sam da sam mnogo čitao, znao sam samo ono što sam video na interenetu.

„Zaista?”, upita doktor, a oči mu zasijaše. „Sprečhen zi Deutsch?”

„Ovaj.. ne”. Pocrveneo sam od užasa, ko me vukao za jezik, Sada da mi sve propadne na ovako glup način.

„Znam da lažete, znam da pokušavate da me impresionirate”, bio je bolno otvoren Doktor. „Ali neka, baš zato volim vas, ljude sa juga Evrope, vama je zapravo svejedno, vas zanima vaš lični status, vi ne razumete klasični idealizam”

Ćutao sam. Bio sam spreman da se izvinim i istrčim napolje. Ništa od posla.

„Izvinite”, rekoh, „ako smatrate da dalji razgovor nema smisla, da ne odgovaram vašim propozicijama…” Strahovao sam da mi na neki način sada ne naplate put i smeštaj u K.