Radna prostorija

Čekaonica je bila osvetljena bledim, zelenkastim neonom, ta mala neugledna prostorija do koje se stizalo podrumskim stepenicama. Sa obe strane bili su redovi stolica, mirisao je nekakav parfem za „osvežavanje prostora”. Do povraćanja se osećao taj parfem, ali pobeći od otužnog mirisa se nije moglo, morao sam da čekam. Na vratima gde je trebalo predati odeću je pisalo: „Ulaz strogo zabranjen bez poziva”

Nisam bio sam. Dva zgrčena muškrca u crnim jaknama sedeli su skljokani su u uglu. Moda dva brata. Lica im behu potpuno bez izraza što mi ni najmanje nije bilo neobično. To odsustvo izraza na licima činilo mi se nekako baš prikladnim za ovakvo mesto.

Hodao sam od jednog do drugog zida. Samo koraci, bez misli, u praznini. Onda se začuo nekakav pritajen zvuk, neko zujanje. Bio je to mali uredjaj koji je u odredjenim razmacima automatski prskao onaj parfem u prostoriju. Od tog mirisa pripalo mi je muka. Ubrzao sam korake. Brača u uglu su čutala. Pokušao sam da se fokusiram na stvari, na stanje prostorija, na vrata, na keramičke pločice, da dokučim koliko je sve ovde propalo ili očuvano, ili samo staro...

Baš je tada jedan od zaposlenih izašao iz sobe u koju je bilo tako strogo zabranjeno ulaziti bez poziva. U sivoj uniformi, neobičnog, paćeničkog izraza lica. Strašno tužnog. Prozvao je braću i oni ustadoše i podjoše tamo, u sobu. Ostao sam sam.
I onda opet samo hodanje, gore dole i gore i dole...
Braća su dugo ostala unutra, pomislio sam šta li to rade? Šta za ime božije tamo ima da se radi? Korak, pa korak. Stare pločice i smrdljivi parfem. Onda zid i okret i nazad, i opet i opet...

Ne znam kolikoje vremena prošlo kada su braća konačno izašla, i dalje zgrćeni i potišteni kao i svi mi ovde. Možda i nije sve toliko dugo trajalo, možda mi se samo činilo da sve traje dugo. Nestali su uglavnom kroz mala vrata i popeli se uz usko stepenište. A ja sam ostao da im zavidim, jer su oni uradili svoje, jer su završili, a da ja još nisam.

Jedna od pobočnih vrata behu pritvorena. Zavirio sam. Tamo je bio nekakv klub. Na stolu je stajala šahovska garnitura i razbacane figure. „To je njihov klub, klub zaposlenih, kantina...”, pomislio sam, „da se malo odmore i opuste”. Nastavio sam da hodam. Iznenada iz sobe izašao je jedan od zaposlenih, neki Ciganin. I on je imao onu sivu uniformu. I njegov pogled odavao je onu istu patnju koju sam primetio i kod ostalih koji ovde rade. „Tablete, umor ili prosto užas?”, bilo je pitanje koje naravno nisam postavio. Otišao je u sobu koja je bila klub, proveo tamo nekoliko trenutala i vratio se u radne prostorije. Bilo mi ga je žao.

Onda su me prozvali. Neobična vlažna, sveža soba, povezana nekom rampom sa dvorištem. Njih trojica ili četvorica unutra, u onim svojim svim uniformama. Bez reči, kao da se sve zna, sve uloge...
Na kolicima, između njih, u mrtvačkom kovčegu, ležao je moj otac, lepo obučen, prema svojoj želji.

Ali to nije bio on, onaj koga sam znao, nego kao neka stvar utonula u sebe. I glava zabačena unazad, kao da spava. Nekad je tako spavao i ja sam se tada plašio da je umro. Sada tog straha više nema, sada znam. Sada je stvarno mrtav, ali mrtvaci nisu strašni, više su nekako tužni, jadni, te kvarljve lutke, neobični stvorovi od neživog mesa tako svečano obučeni. „Kakva je to lakrdija?”, pomislih na tren.

Dodirno sam ruku leša koji je nekad bio moj tata, dok je bio živ i topao i dok nije bio ovakav, leš. Ruka je bila hladna i nekako masna, od neke hemikalije. To dole bio je ostatak, nešto strašno, strano, neka odvratna igra prirodnih neumitnosti koja je mog tatu srozala na ovo. On je već pripadao nekom drugom svetu...
I još juče, u bolnici, noge su mu bile hladne, a koža pepeljasta kao i sada. Ali još juče, on je ragovarao sa mnom, zvao m eu toku noći, u dva me zvao, čuo sam kroz slušalicu EKG mašinu u pozadini, kako pišti, rad njegovog jo živg srca. Reko je da je noć bila teška., da su mu snovi teški i da će pokušati još da spava. Samo je to bio rekao i to je bilo poslednje što mi je reka, što će mi ikada reći.

Trgnuh se i pogledah oko sebe. Ona četvorica u sivom su gledali u mene, kao da su očekivali nešto. Neki gest, neki pokret, neku šifru?

„Šta da uradim, šta da kažem?”

„Šta još treba?”, pitao sam, u nadi da oni možda znaju.

„Ništa, je li to on?”, upita najstariji od četvorice bolnog pogleda.

„Jeste”.

„To je sve”.

Krenuo sam nazad, sav iskrivljen, gledajući preko ramena kao krivac. Još nešto je falilo. Zastao sam i otvorio novčanik.

„Za vas”, rekoh. Izvadio sam jednu novčanicu, pa još jednu. Mislio sam kako sigurno nisu dobro plaćeni.

Zatvarajući vrata, čuo sam kako i oni spuštaju poklopac sanduka.

MC