Dugo sam mislila da sam čovek. Da li me je bog stvorio od Adamovog rebra ili sam nastavljač loze omiljene Darvinove životnje, za aktuelni trenutak nije od presudne važnosti. Oduvek sam znala da sam čovek, nisam ni induktivno niti deduktivno proveravala, beše to moj aksiom. Bavila sam se jedino time kakav sam čovek. Jednoga dana, naime, onim od mozga što imam nekako se uklavirilo da su ljudi različiti i da je vitalno bitno za mene samu da znam kakav sam čovek kad već jesam čovek. Mada me niko nije ni pitao hoću li da budem baš to.



Bila sam zadovoljna čovekom u sebi u vreme dok sam mislila da sam čovek. Mana imam za izvoz, vrlina nešto manje ali sam dobro platila znanje kako da se nosim sa mojim milim manama jer sam tamo negde u mlađem kamenom dobu zaključila da će grdno postradati čovek u meni ako to ne zaumednem.



Isto tako aksiom je bio da živim u čoporu, a da je osnovni element tog skupa čovek. Naše najveće bogatstvo ikada. Nastojala sam da se integrišem u skupove u kojima ima što više ljudi koji znaju šta valja činiti sa vlastitim manama. Bila sam manje više zadovoljna postignućem. Istina, bilo je tu i iznenađenja. Probudim se, skinem krmelje i vidim da sam u čoporu od kojeg bi i vuci pobegli. Zato sam ovladala tehnikama evakuacije i zaposedanja terena na kome bivštvuju neki meni draži skupovi činilaca.



Kao što se vidi, nisam imala izraženu svest o tome da je nešto posebno biti čovek i biti okružen ljudima. To se podrazumevalo. A podrazumeva se da čovek iz petnih žila ne ceni ono što se podrazumeva. Dok se ne dogodi eventualnost. Te eventualnosti su mnogo zeznuta sociološka, vala i kulturološka pojava. Ima indicija da su i istorijski uslovljene, a neću sad tu da mećem još i filozofiju, matematiku, hemiju, informatiku, lepu umestnost u najširem smislu, kao ni banane. Bojim se, dozlogrdiću svetu i narodu, doturiće mi koru od banane. Tako da je vidim, nadam se, znajući da je nada ostala u Pandorinoj kutiji.



Nisam volela eventualnosti, baš nisam, mada se ispostavljalo da sam sa svakom od njih nekako na kraj izlazila. Doakavale su mi, nadakavala sam ih. Ne može drugačije ni da bude jer kad zapnem ni sivonja u jarmu nije mi dorastao. Bilo je tu, na moju žalost, i povuci potegni pa zalegni, i ko će kome ako ne svoj svome jedinome, i ja u klin a ti u ploču koja ne propušta X zrake, ali, ova glava se nekako snalazila jer sam bila čovek. A on, nema šta može ako hoće i nema šta neće samo ako mu se može.



Behu to, sve u svemu, lepa vremena dok bejah čovek. To stanje i zvanje za kojim uveliko istinski patim, prekinuto je, kao i svaka lepota. Naislno, bez najave, mučki s' leđa. Tako i dolikuje. Tako se to radi. Ili tako ili propade posao.



Ima već dobrih pola sata od kad me mogu sebi da dođem od neverice ko sam, a samim tim ne uspevam ni da se naviknem na novo zvanje i stanje. Nisam još proučila moju novu kožu. Zagledam je, pipkam, razmišljam koje mleko za telo bi joj pasovalo, kakav odnos ima spram hladnoće i sunčevih zraka. Sve to, da bih znala šta da joj radim, kako da je negujem, kako da budem što bolji domaćin mojoj iznebuha rođenoj koži. Čini mi se, međutim, da se radnja od mene i ne očekuje u novom stanju u kome sam, naprotiv, da bi bilo koja moja akcija, u ma kom pravcu ili smeru,mogla da me tako klepi po glavi da se više neću setiti čemu ona služi. Glavu moram da sačuvam, prirodno, samo mi je ona ostala. A kažu i da ako glava nije živa za džaba ti telo vreteno.



Potpuno uverena da sam čovek radila sam ne znajući ni sama za čije babe zdravlje, kad, stiže mi elektronsko pismo. Nežno i pažljivo, sasvim dostojno, izokola i ispotiha - da se ne dosetim odmah, već da spoznaja bude sporija, samim tim i manje burnija po mene, obavetili su me da sam od rođenja bila, ni manje ni više, nego Resurs.



Ne znam kud ću od sreće, orno izučavam moje novo stanje i nadam se poslednje zvanje, jer ovu vrstu suočenja sa sopstvenom zabludom ne bih volela da doživim više no jedared. A to jednom, evo, jedva preživljavam. Jer, i višak sreće može da škodi. Mora da postoji granica i za sreću, a ova moja, sadašnja, beskonačna je kao svemir.



Naravno da resurs nije meni strana reč. Obrazovana sam žena. Znam da je Kopaonik prirodni resurs moje kolevke, da su Rur i Sar tamo nečiji industrijski resursi, da je planeta puna raznih resursa i da još ne znamo sasvim dobro kakvi su sve resursi nebeska tela i kako da ih spsujemo, ali ne sumnjam da hoćemo jer smo se na ovoj mučenici Zemlji tako ispraksovali da je šteta da nam znanje istrune tek tako.



Zavirila sam u Vujakliju kao i svaki staromodac. Sitna mu slova, mrzi me da idem u drugu sobu po dopunu za vid, jedva nabodoh šta to tamo piše.



„resurs (fr. ressourse) pomoćno sredstvo, izvor pomoći; izvor (privrede) iz koga se dobavljaju sirovine; mesto za razonodu; uže društvo”.



Ene! Nisam čovek nego pomoćno sredstvo ili izvor pomoći! Uz to sam privredni izvor sirovine, dakle, sirovina sam! Pride, mesto za razonodu! Pripadnica užeg društva, hej! Hvala ti, Milane Vujaklijo, počivaj u miru. Sad kad mi je jasno ko sam, idem da opet pročitam ono meni istorijsko elektronsko pismo.



„Drage koleginice i kolege,

usled veoma loše zdravstvene situacije i teškog dijabetesa, našem kolegi Petru Petroviću je potrebna hitna nabavka lekova. Potrebno je da primi neophodnu terapiju da bi izbegao amputiranje oba stopala. Sam za ovo nema finansijskih mogućnosti. Ukoliko možete da pomognete, molimo vas da se javite sekretaricama odgovornim za sektore.

Pozdrav,

Sektor za ljudske resurse”



Draga koleginica u meni, al' se nasmejala! Vidi ti divote i lepote kad sam i sama resurs, pa mogu bez dileme da kliknem na „delete” i izbrišem trag o tome da tamo neki resurs, kog nikad ni videla nisam, hoće da zavuče ruku u moj džep samo zato da bi sačuvao stopala, pa još oba! Pa gde to još ima?! Dok su resursova stopala bila kadra stići i uteći i na tranzicionom mestu postojati, istine radi, znam da je bio odlično pomoćno sredstvo našoj stranoj kompaniji. Bio je vrhunska sirovina koja se još vrhunskije unovčava. Što je, bez sumnje, činilo srećnim vlasnike naših računara i radnih stolova. U užem društvu bio je rado viđen rmbač i rmpalija. Da nije bio takav vlasnik naših života, mislim, naša strana kompanija,šutnuo bi ga odmah, i to pravo u oba stopala jednim udarcem. To tako ne samo biva, već je dobro što jeste. Nema leba bez motike, niti plate bez radne politike.



Bez dvoumljenja sam odlučila.Pare mu ne dam. To je u njegovom interesu, ali neću da mu obrazlažem ni pismeno ni usmeno.Ni meni ne obralažu zašto sam resurs a ne čovek, ni pismeno, ni usmeno, mada sam se raspitivala iz sve snage. Ćute. Tako i treba. Pametna sam ja, pa ću i ja da ćutim. Sasvim sam saglasna sa vlasnikom naše strane kompanije, koji takođe ne da svoj krvavo stečeni profit stečen radom svih njegovih resursa. A to su Himalaji od evra. Jer, resursi su oruđe koje govori, što nema nikakve veze sa definicijom roba iz Rimskog prava.



Da ja dam pare tom NN resursu, pa da sačuva stopala i opet dođe da radi?! I da očekuje platu? Zna li taj Petar Petrović da svetom hara finansijska i ekonomska pošast, da banke bankrotiraju, da se poslodavci moraju rešiti viška resursa? Nema stopala, nema resursa. Našoj stranoj kompaniji super. A još superije je resursu. Ne mora da se mlati svakoga dana na posao, gura po autobusima ili ratuje sa podivljalim vozačima na beogradskom asfaltu, upropaštava vid za računarom, pa onda mrtav isceđen dođe deci koja bi još i da se igraju. A i ženi koja nestrpljivo maše repom, kad je ne boli glava, kad će mala noćna gimnastika. Ne zanima ih da li je resursu idočega!



E, moj Petre Petroviću! Vidiš li koliko je za tebe dobro što smo resursi? Ne dao Bog da sam čovek i da ti sad priletim.



Posle svega ovoga nisam osetila potrebu da guglam zbog resursa, mada naša strana kompanija najviše ceni kad izguglamo jer ništa bez guglanja ne znamo. Voli nas vlasnik naše strane kompanije, što da se mučimo i idemo na fakultete kad možemo, ako doguramo do najvišeg razvojnog stadijuma jednog resursa, da radimo guglajući i pevajući kao fol polažemo ispite na prijateljskim privatnim fakultetima gde nas jedva čekaju jer dobro znaju da smo žedni znanja kao kaktus usred pustinjske oaze kad odozgo rkne kiša. Sa druge strane, čemu guglanje kad mi je moj prijatelj Vujaklija sve potanko objasnio. U dva reda, a na guglu mi treba polarna noć da izučim šta sve piše o resursu.



Naravno da mi je profesionalno i porodično vaspitanje naložilo da smesta odgovorim, naravno elektronski, Sektoru za ljudske resurse. Znam da tako treba, jer najviši stadijum razvoja resursa donosi teška poslovna opterećenja, zna da zaboli zadnjica od beskonačnog sedenja po elitnim lokalima koliko god udobne stilske fotelje tamo da su. A, jesu. Samo im fali da dođe jedan običan resurs i uznemiri ih u njihovom, za opstanak svih galaksija, presudnom poslu.



„Poštovane kolege,

izvinjavam vam se što su moja stopala zdrava i što me po osnovu amputacije istih ne možete s tibetanskim mirom proglasiti viškom radne snage usred ove svetske finansijske nemani. Osećam veliki stid zbog toga i daću sve od sebe da se u što skorije vreme nepopravljivo razbolim, ne biste li imali brigu manje.

Pozdrav,

Resurčić resurčićevog resurčića”



Poslednjih dana, tačno negde u predelu grudi, osećam nekakav pritisak. Tome se radujem. Rasteretiću i ja Sektor za ljudske resurse, vidim, jedva čekam. I borim se protiv unutrašnjeg genetskog resursa za nošenje usrane motke. Znam, to narušava savršenstvo mene kao resursa. Da je to, kukala mi navrnbaba, retrogradni relikt čoveka u meni. Zna se da je resurs bogatstvo, a čovek čist gubitak.



25. april 2009.

B e o Grad

PS

U pauzi koju naša strana kompanija dozvoljava, u trajanju od pola sata, da bismo se najeli. Ovih pola sata utolila sam glad. Al sam se najela, baš sam se najela!