a ova će najverovatnije za n. godinu u drugu zbirku.

BUM


Prodoran prasak leta 1999, ništa neobično za Beograd.
NATO bombardovanje Srbije je u toku i zatiče nas na teniskim terenima „Partizana” usred pionirskog meča Borisava Borovića i Novaka Đokovića.
Ko ne poznaje svirepost, zloslutnost i miris smrti tog zvuka sile, ništa nije propustio u životu. Šta više.Po „ratno-teniskom pravilu” koji smo usvojili odmah po početku bombardovanja, poen se ponavlja jer je očigledno zasmetao takmičarima.
„Samo je probijen zvučni zid”,
govorimo jedan drugome podignutih ramena da bi ublažili udar na nervni sistem, usiljeno se smeškajuci jer dobro znamo da deca gledaju naše reakcije, napajajući se neophodnom pozitivnom energijom od nas trenera, roditelja. posmatrača da istraju.
Poen se ponavlja.
„Priđi bliže... Uđi u teren... Igraj hrabro... Napadaj!”,
savetujem svog pulena Bočceta dok me Srđan, Noletov otac prati pogledom. Za trenutak su nam ponovo poeni i gemovi važniji od rata koji besni oko nas.
Po završetku meča prelazim Humsku ulicu i svraćam u T.K. „Tunel” kod legendarnih beogradskih trenera Mirčeta i Zage na obaveznu„tenisku”kafu i analizu svega i svačega u „našen svetu” a i da pogledam usput žensko finale na brzinu organizovanog turnira do 12 godina. Tada prvi put vidim Anu Ivanović koja je kao i Novak osvojila turnir, organizovan za njih sa idejom da deca igraju i ne misle na skloništa i bombe.
Da ne gube korak u očiglednom napredovanju ka teniskom tronu.
Slično je sa Jankom. Pašom, Zikijem, Duletom i ostalim našim igračima, koji udaraju po lopti kao po neprijatelju. Iz revolta što im tamo neko „uređuje” mladost.
Jelena Janković i Viktor Troicki već uveliko treniraju u SAD brišući u pauzi između gemova suze kao da su znoj duše.
To je odjek na NATO bum!
Naš srpski teniski
BUM!

E Vilojka...Vilojka
kad si tu daj još neko 'zrno' paznje))
Šta mislis da li da menjam naslov price „Komsija Mica” u
> I smrt može da bude lepa<? A?

vidi

KOMŠIJA MIĆA

Melentijević.
Vrata do vrata.
Samac.
Predratni komunista, skojevac, ilegalac za vreme okupacije, železničar i profesionalni bokser. Čudio sam se zašto je uvek bio siv. Pored njegovog kaputa i šešira, što je za objasniti, ali kako je lice šezdesetogodišnjeg raspuštenca bilo sivo i posle brijanja, kao i njegova večita platnena torba sa pet flaša “BIP”-ovih piva, to mi nije bilo jasno. Čak i kad se svečano oblačio, senka na licu i sivilo bi ga pratilo. Pojasnilo mi se mnogo godina kasnije, kad sam saznao da je bio inforbirovac, zatvorenik... Rusofil...Iako je imao tri sina skoro stalno je bio sam ako ne računamo poneke žene koje su dolazile i odlazile.
Često sam kao besposlen dvadesetogodišnjak svraćao kod njega.
I ja sam u to vreme bio sam.
Zazvonim mu tako na vrata kad mi se pripuši... Kad bih da opet iznova slušam
njegove priče ilegalca i skojevca u okupiranom Beogradu... O diverziji na “kraljevskom vozu” po kojoj je snimljen film a komšija Mića je davao vredne informacije.
Najviše sam voleo detalj kad je sa torbom punom ilegalog materijala nabasao na svog mlađeg druga na železničkoj stanici u Beogradu a koga dugo nije video.«Mlađani» je u međuvremenu regrutovan za Ljotićevu gardu! Iako su mu kolena klecala pristojno ga izgrdi i naloži da prvom prilikom pređe partizanima i to sa tim puškomitraljezom koji vuče sa sobom!
"Dobro Mićo, hoću, aj' uzdravlje",
pozdraviše se na brzinu i raziđoše.
Poslušao ga je drug i doneo puškomitraljez u Kosmajski odred.
O profesionalnim mečevima i boksovanju za kantu masti sa 20 kilograma težim protivnikom u siromašnom okupiranom Beogradu... Glad ne pita.
Da pogledam požutele isečke iz novena gde se Mića kao mašinovođa pohvaljuje za podvig jer je sprećio veliku železnicku nesreću... A i da iznova čujem o njegovim švalerskim poduhvatima kad kaže:
“E bre, na snegu...NA SNEGU smo se povaljali... Što ti je mladost”.
"Češke su najbolje",
aludirao je na moje ućestalo « grebanje » za cigarete dok se smejao propuštajući me sa razumevanjem za moju mladost i prazne džepove u svoju skromnu garsonjeru. Taj smeh prelazio je u asmatični kašalj gledajuci u moju zbunjenu facu dok ja proveravam « Moravu » iz Čehoslovačke? Palio mi je nepogrešivo,iz prve,cigaretu svojim « benzincem » upaljačem baš kao štoja njemu neizostavno sad palim sveću kad god sam u crkvi. Kažu da je pao jedno jutro u nežnom zagrljaju i ljubavnoj igri sa ženom koja je zadnjih godina živela sa njim.
Najlepša smrt za heroja.

e još samo ovo (za veceras)

ja izbacih u mojoj najnovijoj verziji nešto na kraju> Beskucnika< pa sad izgleda ovako

I sretoše nam se nasmejani pogledi za tren u čudnom trouglu :
Ona, on i ja.

Po drugi put za kraj
P.S
Ako Vam slučajno i nije rođendan danas, zatrubiću još jednom
TRUUUUUUUUUU!!! Za Vaš lep dan i mali osmeh.

umesto sto OBJASNJAVAM

U vrtlogu života čovek je izgubio stan, posao, zdravlje...
Ali je sačuvao dušu.

P.S.
I kakve veze ima sve ovo sa sportskim pričama pita se revnosni čitalac?
Pa možda i ima pošto je „homeless” bio u prugastom fudbalskom dresu „Montereja” iz Meksika pa mora da je i on pikao fucu kao klinja, kao što je i njemu majka zasigurno tepala kao malom „čedo moje”.

A, Šta mislis? Hvala na paznji)) srk..nema vise((

Dobro dobro vracam pod hitno.A i ja sam se grozio tih izraza i prilagodicu i to a što se tiče Korduna eeeeeeeee

za to idi gore sad ću da postavim nešto..he he

E Vilojko devojko!
Je si se uspavala?
A kafa? kipi li kipi po sporetu(( cccc
Nego, mislim se da za par dana posaljem još par prica na pojedine konkurse u Ser. pa ako hoćeš da :
procitamo ponovo neku,
Odaberemo koje,
procesljamo ih malo?
i 'operemo'!

Eno ti moj izdvojen blog dole(ma drz se mene samo, vidis da sam sve cesce izdvajan...ko' vajan)) i ona prica 'deda i unuk'
(Shini nam otela sendvic))
pa da pocnemo od nje...

Pa onda pod 2 ako se ti secas neke koje sam postavljao a zavredjuje paznju
kaži?...
ne laži.
Toliko za danas da te ne uplasim odma)) pozz srk!

OOOoooo Vilojko devojki!
Već sam iygubio svaku nadu da ćeš se javiti.
Crne misli su me spopale))

ali vidim samo casa vode manjka.

izvoli
srk

e sad

Pre no sto posaljem nešto moram da procistim tekstove i ubacim čćžšđ
rayumes...Nije to tako strasno jer inače treba da iscitavam i uvek na nešto pogresno naidjem.

evo par komada a ti baci pogled pa selektiraj šta bi ti poslala da si na mom mestu i da li bi neki yarey iybacila...sad ne mogu da nađemynak pitanja i one osmehe ali ti me već znaš jel da...

Dodir

Uvlačim se nečujno u krevet.
Ona spava.
Ne bih da narusim ravnomerno disanje blizu mog uha.
Klizim sve blize dodiru i toploti koje ono daje.
Pružam se trežeći mesta, nasta se ona malo protegne i sasvim slučajno me zagrli . Volim kad osetim blagu težinu bliskog tela na sebi. Pravim kratku pauzu pa posto se ništa ne dešava nastavljam da se krećem kao hobotnica ka njoj. Gde god da je dodirnem tu se prilepim.Osećam topao dah i mekoću obraza koje obožavam. Mrak me nagoni da zatvorim oči. Kao da zaranjam u noć.
Ne pomeram se vise da ne bih njenim naglim okretanjem izgubio stečenu poziciju. Mirujem da ustalim položaj a milina mi se siri kroz telo.
Hoću da ovo blaženstvo traje sto duže.
Nailazi novi osećaj dok polako tonem ka njemu.
Onaj za koji živimo.
Spokoj

OČI

Kao iz puške izletelo je dete na ulicu.
Šofer ‘Renoa’je naglo kočio dok su gume zloslutno svirale umesto sirene.
Srećom nije vozio prebrzo a ni kiša se još nije spustila iz olovnih oblaka.
Kratko je zatrubio tek kada je opasnost prošla kako bi ukrstio pogled sa uplašenim dečakom.
Prepuna autobuska stanica kao probudjenih iz sna umornih ljudi pratila je razvoj dogadjaja.
Putnički automobil se bezbedno zaustavio nedaleko od svog traga kočenja bas kada se nadolazeci autobus GSP a na liniji 16 uz neprijatan zvuk parkirao na staroj početnoj stanici.
Putnici zacudo ne trče ka praznim sedistima po obicaju a desetogodisnjak nervozno steže kaiše svoje školske torbu na ledjima.
Poče razgovor:
-Vidi sine,kad prelaziš ulicu pogledaš najpre …
Pipka po kosi zbunjeno ‘đače ‘sredovecni covek dok priča tražeći mu oči blagim pogledom.
„Znam, znam…Levo pa desno, ali...žurim ...stigao mi je bus...
Brza i dalje dečkić, mada vidno opusteniji nego pre početka razgovora.
-Dobro..dobro..ima i drugi autobus a pešački prelaz je...
Pokazuje 'čilager' rukom dok dečko klima glavom i već gleda kako da se izgubi put prevoza.
-Aj' zdravo i nemoj više da žuriš, molim te.
Uspeo je da pozdravi malisu koji mu mahnu pre ulaska u ‘šesnaesticu.’
Dubok uzdah.
Sasvim otreznjeni putnici traže svojim očima oci dečaka i šofera koje nestaju a onda bilo koje oči među sobom da stave tačku na ovu priču.
Samo su one jasno govorile sijajući u tom tmurnom i hladnom beogradskom popodnevu.

Potpukovnik

U penziji, tako reći pukovnik. Rodjak ne tako dalek ali uvek na propisnom odstojanju. Opala mu borbena gotovost s godinama a posebno od kad je skinuo uniformu pre ovog zadnjeg prljavog rata na sreću. Niko mu ne ‘salutira i raport ne predaje ali on ipak ne preskače redovno jutarnje brijanje ko ‘čekinja’ guste brade. Ni izbliza, nije važan kao pre. Na svako pitanje mora da slaze da ne bi izgubio strateški povoljan položaj u razgovoru , kao nekad davno na vojnoj vežbi treće vojne oblasti SFRJ. Tad kada su se igrali rata on i njegove kolege visoki oficiri iz generalstaba.
”Dobo sam.„
A znamo da kuburi sa zdravljem.
”Lepo nam je i uživamo baš.„
Neslaze se sa onim što vidimo u njegovom skromnom stanu usamljenog ostarelog bračnog para.
Ni sa donetim posluženjem, ako će mo pravo.
-Taj moj zet je veliki budža.
Iznenada skrenu razgovor na meni sasvim nezanimljivu i beskorisnu temu ,trudeci se da dočara moć i ugled muža njegove ćerke ,koga uzgred budi receno vidi jednom godisnje za slavu. Valjda jedini preostali adut iz arsenala u stalnoj borbi za prestiž koju samo on vidi? Alergičan na sujetna hvalisanja a posebno ‘kićenja tudjim perjem’ slegnoh ramenima pa namestih izraz lica koji govori:
”KOGA TO INTERESUJE. NE ZAVISIM OD TAKVIH , NITI SI ME IMPRESIONIRAO„.,
Dosao sam u posetu kao mladji da zakrpim napukli rodjacki odnos, kako red nalaze a ne da me neko podređuje i zastrasuje sladeci se?
-Da vidis kad dodjes kod njega u kancelariju, kolena samo klecaju! ‘Prpa’!
Uporno pokusava da ostavi utisak pukovnik u penziji. Da zaplasi tudjim kad je već svoj polozaj izgubio razotkrivajući jednim potezom ‘genijalmu ideju’ vodilju njegovog vojnickog poziva.
Hijerarhiju i disciplinu.
Da prepozna divljenje u ocima sagovornika pa da istera strah i podcinjenost na videlo kako bi se igrao sa njima.
”Da se oseti da neko‘sere u gaće’ kad te vidi i kad stane ispred tebe.„
To sto su postojali i generali pred kojim si ti rodjace bio manji od mahovog zrna zanemarljivo je prema broju majora, kapetana, porucnika i podoficira koji su ti se svakodnevno’ uvlačili u bulju’ hraneći tvoju taštinu.
-Za to je vredelo živeti. Zar ne druže Tečo,pukovniče u penziji.

Deda i unuk

Grickajući sendvič sa pilećim parizerom odmarao sam se posle moje druge u životu dobrovoljne donacije krvi.
-Za mog oca,molim vas zapišite, sutra se operiše u Železničkoj bolnici.
Hteo sam da budem siguran da će krv otici na pravu adresu. Bolničarka je ocigledno dobro znala proceduru dok je beležila podatke klimajuci glavom.
-Bez brige gospodine,biće kako kažete.
Tad u prostoriju udje neobičan par.Deda sa oko sedamdeset godina i njegov unuk ne stariji vise od sedam,osam.
-Gospodine rekli smo vam da vase godine ne dozvoljavaju….
”Ma ajte molim vas, zdraviji sam od sviju vas.„
Ne slusa je deka i već skida iznoseni mantil a rukom pokazuje dečku mesto gde da sedne.
Ona odlazi ali se ubrzo vraća sigurnijim korakom jer je u drustvu sa mladim doktorom.
-Dobar dan gosn Pavloviću,opet vi, a dogovorili smo se prošli put da je poslednji.
”Dobar dan doktore„, kako ste?
Smeška se dobroćudno dedica već zavrnutog rukava.
”Još samo danas„,molim vas ,pa znate vi da mi je krv ‘jaka.’Zar ne?
Rece dugogodisnji dobrovoljni davalac krvi rečenicu kojoj se ne da prigovoriti. Dok su dedi montirali iglu gurnuh poslednji zalogaj sendviča u usta na kome vise nije bilo sira spremajući se da odem. Usput ću prodati deset maraka na ulici koja zuji od dilera tih devedesetih godina. Već pravim kratkoročni plan u sebi jer drugčije ne može. Malisa je sve vreme strpljivo i ćutke posmatrao dogadjaj.
Dedi su doneli duplu porciju a kad su izasli on je gurnu ka unuku.
-Uzmi ‘dekino.’

Pesma majci

Kao malom ‘klinji’prva melodija koja mi je usla u usi i tu ostala zauvek bila je nekakva meksikanska pesmica u domaćoj obradi o majci i daljini koja je razdvaja sina i nju. O nekakvom starom hrastu, cveću i svašta ponešto. Zvala se” PESMA MAJCI.„
Vrtela se često ta melodicna arija na radiju koji je tad 'šezdesetih' bio jedna od retkih zabava. Svidjale su mi se reći pesme a da nisam zapravo znao zašto. Prihvatao sam tugu koja je ona u meni izazivala kao svoju sudbinu. Izrečenu i otpevanu ljubav sam prisvajao polako učeći tekst pevusio je onako sam za sebe ? Uopšte nije bila dečija.
Sad mislim o majci, sad mi nedostaje, sad bi da budem pažljiv i nežan sin i da je obradujem. Sad kad je stara i bolesna ja bih da joj pokažem koliko je volim...Da je zagrlim i poljubim Ljubicu…
Al' daleko je. Čak preko okeana. Kad je čujem telefonom uporno joj ponavljam da ne seku tamo neki orah ispred kućice na placu gde ona tako voli da provodi vreme čeprkajuci po basti. Ona ne zna zašto? Čudi se jer drvo bas smeta kućici i putu a tek lisce... Pa još komsije koje zvocaju neprestalno.
Koja je to tajna sila koja je znala za setu koja me čeka? Osećam da je ista kao onda 'šezdesetih' dok sam slušajući zatvorenih ociju zamišljao daljinu i razdvojenost.
Orah se ne seče. Postoji i dalje kao u pesmi onaj 'stari hrast.'

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Sad nastavljam da ispravljam ostale pricice .pozz Vilojki lepojki

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

”

a šta ja nemam?

još nije prica ali za tebe ću da istrgnem iz romana

he he pazi ROMANA))

...

Floridska nova godina me podseca da već deset godina nisam video sneg. Pijuckam konjak za sankom pored bazena i trebalo bi das am srećan. Pevamo pesme sa naših prostora koje me secaju na naše PRAVE

Nove Godine

Regularna nova godina je docekivana kao prvorazredno cudo, praznik nad praznicima. Verovalo se da će sve biti drugcije i bolje od prvog januara naredne godine. Redovno smo kitili jelku sa nekoliko lampiona, bombona, vatom koja je imitirala pahulje snega ali jednom nam na pamet pade dobra ideja. Imali smo‘zlatne’i‘srebrne‘omote od iskoriscenih cokolada i bombona
koje su pristizale za novu godinu. Imali smo takođe orase polupane i ne polupane pa smo ih sve uvili u ukrasne omote da bi ih okacili na jelku. Ta ‘zlata’su pazljivo bila cuvana u sveskama a bila su zajedno sa salvetama inače prava vrednost. Sa osusenim cvetovima cinile su nasu privatnu kolekcija kojoj smo se povremeno divili pokazivajuci jedni drugima.
Pretezno su devojcice skupljale takve ukrasne sitnice, mada sam se u jedno trenutku ja menjao sa drugovima i drugaricama za salvete! Sve je izgledalo mnogo bogatije i sarenije a kad se neposredno pred ponoc upale neizbezne prskalice uz nekoliko dogorevajucih sveca jelka je u polumraku izgledala
carobno.‘Praznik za oci’sto kažu. Tako okicenu drzali smo je sve do polovine januara da bi je imali za Bozic i da ‘zakaci’onu zabranjenu za slavlje novu godinu od 14 tog sto mama kaže da je vaznija nego katolicka. Usput nas opet opominje da ne pogresimo kad se krstimo sa tri prsta kao pravoslavci. Gosti nisu primetili slatku podvalu svojim povrsnim pogledima dok im nismo kasnije rekli jer ih je nekoliko pravih ukrasa zavaralo. Ja sam bio zaduzen za poneku petardu mada je cale gruvao iz lovacke puske pa nisam bio najbucniji u kuci. Snega je po pravilu bilo za svaku novu godinu a ako je nekad kasnio obavezno bi pao na sam dan doceka da ulepsa, osvedoci praznicnu atmosveru. Kakva je to nova godina bez snega? A kad je jedne godine pala kisa preko postojeceg snega pa uz pomoć hladnog vetra sve to zaledila!? E to je bio dogadjaj. Gde god da stanes ono pucketa tanki sloj leda preko neugazenog snega. Svi su‘cilageri’sa svojim ženama srećni bili. Mislim kad udju u kucu, jer su dosli bezbedno bez padanja i povreda. Tu se onda odma‘s nogu’popije jedna ‘ljuta’za dobrodoslicu. Druga se ispija u sedecem stavu jer domaćin podseca da se stiglo‘na dve noje’a treca je za
sreću pa se ne odbija jer ‘sama klizi’!Tu ili prestaje brojanje ili se prelazi na vino. Ništa smesnije nego kad neki stariji padne pa se prospe po zaledjenom putu. Pomognemo im da se pridignu dok oni psuju i kukaju pa kad odu onda recitujemo:
-Hokej na ledu baba na dedu
Deda na babu pad u livadu!
Skoro sve je bilo dozvoljeno taj dan, tu noć.Ljilja koja isla u nabavku vina malo bi ga probala‘gucnuvsi’ kad je već bila blizu njega a Mira mi je
krisom pokazala da niko ne vidi kako se uvlaci dim od cigarete praveci kruzici. Trpeza je bila tradicionalno bogata. Preskakao sam supe i sarme pa odmah zavrtao prasencetu uvo i bivao ukoren od tate. On je voleo da gosti najpre vide kako to divno (ko’riba kaže cale) izgleda kao da ide na izlozbu pa da se lepo isece, postavi ….E pa onda me prođe volja i ne jede mi se.
-Ima mesa ko’ drva,
ponosno će tata kad se sve poredja na beli stolnjak. Odrasli igraju narodna kola oko stolova podvikuju i podvriskuju dok se mi jurimo ispod njih iz sobe u sobu. Muskarci zvizde i vicu:
-Opaa! Obori!
A žene cice:
Iju iju ijujuuuu!
Pa onda neki zvuk zadovoljstva i sreće kroz zube dok cupkaju u stiklicama:
Ssssss
Ko’zmije!
Nemamo puno vremena da im se iscudjavamo. Valjda znaju šta rade? Svi nas vise vole nego obično tu noc i svi nam se bezrezervno smeskaju.
A u 12 h sok. Pre toga poslednjih 5 sekundi stare godine se odbrojava pa onda izliv odusevljenja grljenja, ljubljena sa najvecim zeljama. Dosla je nova godina urla se okolo kao da je bilo sansi da nas mimoidje. Kao da je samo nama dosla, takva je to radost bila. Napolju pucaju iz svih malokalibarskih oruzija. Mi se takođe utrpavamo u taj ‘kermez’ jer nam prija kolicina ljubavi i emocija na jednom mestu. Ne smeta nam zadah od vina pomesan sa cigaretama iz njihovih usta dok nas nekontrolisano cmacu, ljube u oci, u cello u obraz…
Al’ sto u uvo ...o’ te?
Luda noć.Ma šta luda, najludja.
...
pa odavde bi mogao da sklepam pricu ako kažeš da vredi?

a sad se vratih sa atrakcije i okicenih brodova...
sve je super bilo dok me pivo nije poteralo a nas parkirani brodic nema sanitarijeQQ
ne pitaj dalje...sad je milina))

E ova Vilojka kad se izgubi nema je ko zejtina(((

Vilojkooooooooooooooooo!

De siiiiiiiiiiiii?
Javi se neću ti ništa))

Ima da radi u glavu 'flajka'.

Šta je Vilojce devojce,,stala si?
Eeeee kad se vatas sa mnom u kolo...jbg.)))