„otrov što me liječi...” Mora da sedi sa Lukrecijom u klupi!
http://www.youtube.com/watch?v=9iwr1_4bh10

lol

Kad sam došla kući, naravno da nije bilo ni mame ni tate. Ali, tu je bila baka. Ne zna se koja je bila veselija kad smo se videle.

*Jesil' dobila neku ocenu danas?
-Aham.
*Šta lepo, ljubi te baka?
-Keca!

Ućutala je. Znam, baki trebaju petice da ih pronosi po vasioni dok pije kafe sa komšijama, familijom, putnicima u gradskom saobraćaju, čekačima u redu za penziju, i, naravno, kad komunicira sa dušama naših predaka - direktno preko svevišnjeg. Jer, nema drugog objašnjenja tih njenih natprirodnih moći, s obzirom da joj je jedna od omiljenih rečenica: „O, Bože, molim ti se!” I, obavezno se krsti, uvek tri puta.

*O, Bože, molim ti se!
-Samo mu se ti moli. Ne zaboravi da se prekrstiš. Možda mi jednog dana pošalje dvojku, ali ako budeš baš uporna, mora da će pasti i neka trojčica.
*Pa znaš li, zlato bakino, da bez škole nećeš imati 'leba da jedeš?
-Naravno da znam. Evo, vidim tebe. Išla si u onu tvoju noćnu, kako se zove škola koju si završila?
*Večernja škola za odrasle.
-Eto, vidiš! Ti si išla u tu tvoju večernju, dva razreda za tri meseca, pa 'ajd' dalje. Mnogo sam srećna što imaš sedamdeset godina i još nisi umrla od gladi.
*Da znaš da ću kazati roditeljima koliko si nevaspitana. Čim dođu!
-Samo kaži. Znam da je to za moje dobro. U ovoj kući, ljubav je na prvom mestu. I ja se radujem da ih vidim. Šta ima da se jede?
*Šta bi htela?
-Pomfrit i batak. Plus salata od paradajza. I supa.
-Sad će baka, ništa meni nije teško za tebe.
*Razumem ja zašto ti nije teško. Zato, samo napred, u nove kuhinjske pobede!

Otišla sam lepo na Fejsbuk da odmorim mozak. Odlučila sam da mamu i tatu ne sravnim sa zemljom. Nisu oni krivi što su glupi i što ih je pregazilo vreme. Nemaju pojma kakve su škole danas, oni misle da đaci skaču u stav „Mirno!” čim se profesor pojavi na vratima... Ma, neću da mislim o tome kakve su škole bile u njihovo vreme. Mene zanima moja, biće da bolju nisam ni zaslužila,da treba da se pokrijem ušima i da ćutim.

Učila sam biologiju, ima da se javim i popravim keca. Jedva sam čekala da dođe četvrtak.

-Profesorka, mogu li da popravim keca?

Pogledala me je.

*Sigurna si da si lepo naučila?
-Jesam!
*Ako ne budeš znala, dobijaš još jednu jedinicu.
-Naravno.
*Dobro.Šta sam te pitala prošli put?
-Da kažem sve što znam o živim bićima.
*I, šta si u međuvremenu naučila?

Vidim ja, jedva čeka da čuje, dakle, dobro mi se ne piše. Sad ću ja njoj primer. Kad znaš dobro teoriju, uvek možeš da je slikovito prikažeš preko nekog primera jer se na njima najbolje uči.

-Mogu li da počnem jednim primerom?
*Primerom?
-Da.
*Pa, 'ajde, nek' ti bude.
*Hvala, profesorka. Evo ovako. Država je živo biće.

Ne znam zašto me je onako pogledala, ali mi je bilo jasno da jedinica nije najgore što će mi se dogoditi.

*Šta si rekla?!
-Da je država ŽIVO BIĆE. Prošli put sam rekla da ne postoji živo biće, sad sam naučila da ipak postoji.
*Kako država može biti živo biće?!
-Lepo, profesorka. Živa bića, kako lepo piše u knjizi, rađaju se, rastu, razmnožavaju, umiru... Ako treba, mogu ja još da nabrojim. Tako se isto država rađa, razvija, razmnožava - danas imamo nešto manje od 200 država!, i na kraju država umire. Savršen primer živog bića.
*Da si se odmah javila i direktoru, i razrednom starešini, i psihologu!
-Javiću se, samo se nemojte ljutiti ako nisam izabrala baš najbolji primer. Dala sam sve od sebe da smislim najbolji, rekli ste da oni koji znaju više nego što piše u knjizi mogu da dobiju peticu. Ostali ne. A ja sam mislila: danas dobijem peticu, već imam jedinicu, kad saberete to je šest, podelite sa dva to je trojka, a onda opet dobijem pet i tako za tromesečje imam peticu.
*Neka ti majka dođe sutra na razgovor kod mene.
-Žao mi je, ali stvarno ne može.
*Zašto, moliću lepo?
-Pa, ona nema radno vreme.
*Aha. Da nije šef države?
-Nije. Ona je lekar, stalno imaju neka dežurstva.
*Dobro, neka dođe otac.
-Stvarno mi je žao, ali ne može ni on.
*A da ti tata nije slučajno hirurg?
-Nije, ali u njegovoj firmi niko ne sme da izađe napolje tokom radnog vremena, ni po doručak, a mi smo prva smena, tata ne sme da kasni na posao...
*Ti to rasteš u domu za nezbrinutu decu?
-Nije baš tako, profesorka, ali ako Vi tako mislite sigurno da tu nečeg ipak ima. Nego, mogu li ja opet da se javim da popravim ova dva keca?
*Ne. Pravilnikom je predviđeno da učenik tokom jednog tromesečja mora da ima dve ocene. Vas je ovde 36. Kad ti misliš da ja sve vas ispitam, i to dva puta, pobogu?!
-Pa, ima vremena. Vi nam uopšte ne predajete, samo nam kažete od koje do koje strane da naučimo za sledeći čas.
*Izađi sa časa, a ja ću sad da te upišem u dnevnik zbog remećenja discipline! Kakva je to drskost! Kakvo je to ponašanje? Kakav je ovo bezobrazluk?!

Nisam čula šta je sve još profesorka pitala, nemam pojma ni kome su pitanja bila upućena. Pokupila sam pinkle i brzo izašla jer sam shvatila, još kod učiteljice, da one ljude koje država plaća da nas nauče nečemu nipošto ne valja iznervirati.Nije mi bilo jasno gde sam pogrešila, ali sam bila sigurna da nešto sa mnom nije uredu, čim ni za dvojku ne mogu da naučim. Znam, nisu bitne ocene, to mi oni daveži kod kuće stalno govore, bitno je znanje. Kakvo će moje sutra biti kad nemam ni ocene, ni znanje?!

./...

Probudio ju je, kao i uvek, alarm mobilnog telefona. U očima ju je grebalo, daleko je bila od minimuma naspavanosti. Uzela je kućnu haljinu, u vidokrugu joj se našlo neko belilo na tastaturi računara. Otišla je u kuhinju, skuvala kafu, vratila se i sela za komp da pusti neku svežu, okrepljujuću muziku. Na tastaturi je zatekla nekoliko zaheftanih papira. Počela da čita, shvatila da joj je ponovo ostavljeno napismeno ono o čemu ne želi da razgovara. Bila je to, uveliko, istorija njenog mladog života, deonica koju je pregurala bez da je išta rekla roditeljima.

Svako vuče svoj prtljag od kada kmekne, privilegovanih, srećom, nema. Oni, koji su uvereni u nekakvu životnu beneficiju mogu da imaju osećaj privilegovanosti ali samo do tačke u vremenu kad im se iluzija rasprsne ne kao mehur sapunice, već poput atomske bombe. Tada spoznaju da benefit ne postoji. Jer, jede čovekovu supstancu, troši ga kao toalet papir, svodi ga na rekvizit u pozorištu lutaka. Pozorištu koje je tek naizgled za decu, a u suštini je reč o brutalnoj areni bez granica. Pred tim nestaju rasne, verske, jezičke, nacionalne, kolektivne, individualne i obilje ostalih razlika.

U zakazano vreme sedela je u omanjem kabinetu, zagušenom knjigama i fasciklama, uredno složenim,ne pobacanim kao u magacinu. Nije ih bilo samo na plafonu, ali znajući njega ne bi se iznenadila da ih i tamo instalira.

Razgovarali su dugo. Zahvalila se, ovaj put uživo, što joj je, za porođaj, poklonio samotopivi konac za ušivanje, „Rivanol” i mnoge druge stvarčice koje je su sve bolnice, tih godina, tražile od budućih majki i očeva. A, nigde se nije moglo kupiti jer su apoteke bile hičkokovski prazne. Kad je vizita videla šta sve stoji na njenoj nahtkasni, vođa lekarskog tima postao je napadno blagonaklon i ljubazan.Takav nije bio dok je obilazio njene prethodnice u porodiljskoj sobi.

*Koleginice, u kojoj bolnici radite?
-Nismo kolege. Bavim se sasvim drugim poslom.
*Izvinite, mislilo sam da smo kolege kad sam video šta sve tu imate.
-Shvatila sam odmah. To mi je poklonio jedan Vaš kolega.
*Koji?
-Imena nisu bitna.

Za čoveka nebitnog imena, međutim, bitno je bilo nešto drugo. U tome je bio bezmalo bela vrana. Na svoju ruku, sa nekolicinom kolega, odlazio je na teren i radio svoj posao. Bez ikakve naknade. Prikupljali su sudski validne dokaze o ratnim zločinima nad civilima, a on je bio ekspert međunarodnih razmera za prepoznavanje šta jeste, šta bi moglo da bude i šta ni u kom slučaju ne može biti pravno validan dokaz za neke buduće delioce pravde. U tom poslu, najefikasniji rezultati postižu se ako se građa prikuplja odmah nakon što je nastala. Vreme samo otežava, komplikuje, a najčešće onemogućava rad.

Malo ko je znao da se i time bavi. Njemu, bila je to olakšavajuća okolnost neslućenih razmera. U moru paradera nikome nije smetao, zatvoren u svoj profesionalni svet radio je po ličnoj svesti i savesti. Dugo su pričali o tome na šta nailazi širom zemlje.

Izlagao je mirno. Kao da priča o detinjstvu, odrastanju i zrenju u Arkadiji, koja, da ne bi bilo zabune, ne postoji. Arkadija je izmišljena zemlja, san mnogih, rado bili u njoj svili dom. Jer ne znaju da se može naći jedino u čovekovoj vnutrini, do koje vodi put sa mnogo više vlastitih suza, krvi i znoja nego što je većina nas spremna da prolije.

Spremala je naučni rad, bila zahvalna što može iz prve ruke da se obavesti. Znanje nije roba, ne može se kupiti, ono je poslednji bastion u bolesnom potrošačkom dobu. Ili ga imaš, ili ga nemaš. Nema ga na pijacama, u hipermarketima, istine radi, ni u mnogim knjigama, filmovima, naučnim delima. Zaludu bi mogao biti i vlasnik rudnika zlata.

Rudnici su ljudi poput njega, rudari udarnici, koji znaju da se znanje umnožava delenjem, ma kako matematika možda arlauknula na taj apsurd. Sakupljači zlatnih čestica, međutim, po uzoru na kokošku koja ipak od rođenja ima perje, kače po zidovima dela prestižnih autora da kompenziraju ono što nemaju u sebi, koristeći ono što drže u savremenim slamaricama poznatijim pod imenom: banke. Garderoberi su im puni firmi koje od njih prave pokretnu reklama u bezbroj primeraka. Ovaj rudar, mada sušta suprotnost, nema problem ma koje vrste u ma kom okruženju. Sve svoje sobom nosi.

U neko doba je ustao, prišao jednoj od zastakljenih vitrina. Izvadio fasciklu iz taka, bez razmišljanja. Sve to more u njegovom kabinetu bilo je složeno u pamćenju, u snu je znao gde mu šta stoji.

*Vreme je da vidiš fotografije.
-Ne pada mi na pamet. Dovoljno je ovo što sam čula.
*Ne možeš uraditi posao onako dobro kao što ćeš kad vidiš.
-Moja naučna i lična sreća može bez takvih vizuelnih uspomena. Ionako sam vizuelac, sve što si rekao videla sam. I to, u koloru.
*Nije to to.
-Znam. Potpuno sam saglasna sa tobom. Ali nemam energiju da se nosim još i sa fotografijama. Mozak mi je kontaminiran kao da sam rođena u Hirošimi pola godine posle svetske premijere zloupotrebe vekovima taloženog znanja.
*Ne možeš tako. Ili radiš ili ne radiš. Nema na pola puta.
-Jasno. Ali, ovo je prvi put da ne želim da prođem putem do kraja.
*Moraš.
-Ne moram.

Zastao je, otvorio fasciklu, izvadio jednu fotografiju, krenuo ka njoj. Prekrila je oči rukama, kao da je dete. I bila je dete, zrela devojka nestala je bez traga i glasa. Kao da je nikada nije bilo.

-Lepo sam ti rekla da to neću da gledam!
*Otvori oči.
-Pusti me na miru! Ne želim da vidim!
*I želiš, i možeš. Znam te.
-Valjda ja bolje poznajem sebe od tebe!
*Opusti se, nije tako strašno kao što misliš.
-Kako nije strašno?! To je grozota! To normalan ljudski um ne može da pojmi!
*Ovo je samo fotografija. To nije realan događaj koji se odvija ovde i sada, kome prisustvuješ, koga gledaš.
-To nema nikakve veze. Znam da se dogodilo, rekao si mi šta se dogodilo i lepo te molim, poštedi me gledanja takvog užasa.

Samo što nije zaplakala. Da je nastavio, bili bi to Nijagarini vodopadi.

*Dobro, poštedeću te.

Znala ga je. Po boji glasa bila je sigurna da je rešila problem. Ali, ruke sa očiju nije skidala. Niti je otvarala kapke. Zabila se u sebe iz sve snage, samo da bude što dalje od ovekovečenog trenutka.

*Skloni ruke, otvori oči. Sklonio sam fotografiju.

Udahnula je duboko. Konačno se spasila dodatne bede. Spustila je ruke na kolena, otvorila oči.

Pred njom je, na petnaestak centimetara, stajala fotografija. Crno bela. Kažu da su takve najbolje i za privatne prilike. I da unutrašnju lepotu deteta sakriva kolor fotografija. To jeste istina.

Zažmurila je iz sve snage, stisla oči šakama.

-Kako si mogao to da mi uradiš?!
*Ima još fotografija koje moraš videti. Zbog sebe.
-Ja odlazim. Evo, žmurim, uzimam torbu, knjige i rokovnik me ne zanimaju, eto ti ih. Ali, ja ovde više ne sedim ni minut.

Krenula je ka vratima. Žmureći. Osetila je zagrljaj.

*Nemoj se plašiti. I to je život. Ako svi zažmurimo, šta će biti sa onima nad čijim životima žmurimo? Može li žmurenje ikome od nas doneti išta dobro? Vrati se da završimo razgovor. Znaš zbog čega je tebi važan. Znaš zašto si došla. I znaš bez čega ne možeš odavde da izađeš.

Ćutala je. U bolnici se ne puši. A, trebala joj je celokupna svetska duvanska industrija.

-Mogu da pripalim?
*Naravno.
-I treba mi kafa. Jaka.
*Pozvaću da donesu i pepeljaru i kafu. Hoćeš mineralnu?
-Daj. Ali, skloni onu fasciklu dok ti ne kažem da mogu da gledam.
*To je najmanji problem. Imamo vremena koliko god ti treba.
-Hvala.
*Izguraćemo.
-Uh. Hoćemo. Daj malo vremena. Kao da me je tenkovska divizija pregazila.

./...

Neka truba dok ne svane mrak svira rastanak...
http://www.youtube.com/watch?v=VRBORQZ15VQ

Anči:)
Umeš da me čitaš:-D
Ja sam ti jedno tandaralo, koje tutnjava svakorazni linkovi jer mi nadođe malo da đipam, ali još nisam ovladala virtuelnim jelenskim skokom, pa nešto malo eksperimentišem.

Samo ti udri po meni, radiš to odlično. A, na tome HVALA. Više puta si već stavila znak pitanja iznad moje dubokoumne glave, a onda sam se prosvetlila.

Ljubim te.

Pominjali su se fakulteti. Eh, da sam ja neko...
http://www.youtube.com/watch?v=oM1Tibqm9rs&feature=related

lol

http://www.youtube.com/watch?v=H5XLfCkCO2Y&feature=related

Na neka pitanja odgovore čovek mora da traži sam. Tacne umeju da budu lepe, ali kad se samo na njih osloniš, kad tad o njima prestaneš da misliš. One postaju stvar, mada nisu od materije.

Vrtela je po glavi razgovor i fotografije. Možda su pogrešili svi oni koji osporavaju Čezare Lombroza. Možda se zaista, čim baciš pogled na čoveka, može videti da je genetski rođeni ubica. Po obliku i visini čela, karakteristikama nosa, ko zna po čemu sve još. Ali Lombrozeova teorija je potučena na naučnom polju, dok oni koji su iz prakse tvrde da u njoj ipak ima istine. Da je i te kako ima.

Rađamo li se takvi ili nas naprave takvima? Ako se rađamo, rašta živimo kad ne možemo ništa protiv onoga što je u nama od kad država priznaje da smo rođeni, a to je kad prvi put udahnemo vazduh? Ako nas naprave takvima, ko im je dao pravo da u nas uteruju zlo?

Sedela je na plavom dvosedu, zvali su ga „Plavi voz”. Toliko puta opričavan i za života i posle smrti oca svih lokalnih naroda i narodnosti da, naprosto, slušalac u jednom momentu mora zaključiti da je ta buka ni oko čega zapravo nepatvorena zavist. Gotovo svako bi želeo da ima plavi voz, ali je najvećem broju dato samo nebesko plavetnilo.

Sela je prekoputa, ni pitala nije da li smeta. Ona da smeta? Može se smetati jedino njoj. Veoma visoka, vitka, izrazito duge, nefarbane kose, na potpeticama od deset centimetara, osećala je da je sav svet njen. Da je na vrhu. Nije grešila, dosegla je svoju labuđu pesmu. Iz teške provincije probiti se u još težem urbanom primitivizmu, mora se priznati, napravila je podvig, sama samcijata.

Ubrzo su došle još dve žene. Poslovna pauza, doručak, kafa, ćaskanje.

Ona je i dalje razmišljala ko bi mogao da ima Lombroza, mora da vidi koje to fizičke karakteristike čoveka, po kom principu i sa kakvim pokrićem, navodi kao podlogu za zaključak da već kad bacimo pogled, odmah znamo da je okoreli ubica.

Zazvonio je mobilni, dete ju je nešto pitalo, kratko su popričale. To ju je vratilo u plavi voz, u društvu odabranih žena. Takve su, svaka misli da jeste ono što nikada neće biti. A ponašaju se kao da su ono što nisu. Iz opanka se u cipelu ne prelazi tako lako, jer obuća nema veze sa nogama, zna se da glavu šubara kvari a cipele čuvaju.

* Ja uopšte ne umem da razumem žene koje rađaju! Šta će im ta kmezava i balava stvorenja?! Plaču, deru se, pišaju i seru u gaće, smrde, imaju bale, podriguju, neće da spavaju... Šta u tome može da bude lepo?! To je odvratno!

Bila je potpuno iskrena. One dve, obe sa po dvoje dece, nisu umele da otvore usta.

- Ti ne misliš da rađaš?
* Ne pada mi na pamet.
- Zašto si onda deset godina sa tim tvojim čovekom?
* Neću ni da se udam!
- Zna li on to?
* Zna, ali misli da ću se predomisliti. Ma, nema on pojma.

Bilo je jasno da nema pojma ni o tome da oni neće imati potomstvo. Bar ne zajedničko.

- Pa što si onda sa njim?
* Dobar je, lepo mi je sa njim. Ništa ne radim u kući, sve to on lepo sredi.
- Šta najradije kuvaš?
* Kuvam?! Pa, on kuva! Ja se u to ne razumem, imam preča posla u životu.

Naravno da ima. Obavlja ih perfektno. Zato je posle samo godinu dana kupila dupleks kod najvećeg hrama. Posle nekog vremena malo se opismenila, pa se preselila tamo negde kraj gradske bašte. Seliće se, bez sumnje, do iznemoglosti, ali nikada neće biti sigurna da je na pravoj adresi. Kad u potpeticama hodaš u rođenoj kući, teško da ćeš ikada dokučiti kad se na koju visinu penješ, preko koje nipošto ne ideš, jer na visinama povremeno oluje pobesne, nose i brišu sve, poput teške artiljerije. Zato je najbolje biti na ravnom, „starke” su i zakon i zaklon.

Čovek je, kažu, biće. Živo biće ili samo biće, neka ostane po strani. Kakvo je to biće? Zašto je tako često mrtvo, mada je ipak živo? Šta to u njemu umre pa, sa onim što pretekne, čvrsto se pribije uz šljivu dok mu se pogled gubi u plavetnoj daljini, baš kao u „Radovanu Trećem”?

./...