Ипак, ево нешто љубавно

ЉУБАВ
Око из којег-јутро зрене
нема заклона од твог плама!
Под твојим сунцем нема сјене:
или си свијетлост или тама.

Којим лукавством као жена
спасаваш своју љупку лакост?
Појиш ли вином од пламена-
занос што боли као пакост?

И кад то нећу, твој сам плијен!
Чезнем да те учиним ситом!
да се развијеш ко вал лијен:

да ми опростиш-вјечно крива!
то што сам дивље полупином,
вирје, по коме радост плива.

Ранко Р. Радовић
ЊЕЖЈЕ