Ево нешто оригинално. Својревемно ми сада покојни Крца дао 3 награду на неком конкурсу љубавне поезије. У говору рекао да је хтео да дадне 1 награду, али се плашио јавног мнења и да му спонзор не ускрати „текућа путања”. Рекао је овако: „Пун ми пиштољ посломљених срца, цветова, срна, кошута, лептирова... Или пак људи оду у другу крајност, попут Чорбе ”Ја сам поета што воли дап..а...„.

ЗБОГ ВОЉЕНЕ ЗА МЕ НЕХАЈУЋЕ
ПЕВАМ ПЕСМЕ ЈЕТРОПАРАЈУЋЕ

Поднаслов:
Све ми нешто хладно око пупка
другом драга на колену цупка
*
Све ми мис’о кроз главу пролети:
Чиме ли се све може волети?

У све земље и у све регије
срце има те привилегије
да се љубав тамо усмерава
ко терминал љубавних нерава.

Што баш срце за љубав надлежно
где је разлог тога монопола
па када се воли безнадежно
баш се оно поцепа по пола.

Што се мене тиче

Заклињем се пред Свевишњим суцем:
Волим драгу свим својим желуцем,
од љубави ‘оћу да се струним
јер је волим крајницима пуним.

А она ме перманентно вређа
уједа ме љуто, као стршљен
не за срце, него посред леђа
ко лумбаго кад ушине пршљен.

Пијан лутам и десно и лево
тужне риме декламујем плачно
све ме због ње жига слепо црево
и помало дванестопалачно.

Свима лето - мене стеже зима
зашто са њом постељу не делим
кад је волим пуним бубрезима
нарочито бубрезима белим...
”