eto cvarci

pa rasol jutarnji

U pravu si nafsika da su to najfrekventnije teme ovdje - poslije prvog stiha ti prvo zaigra slika „dnevnika” pred ocima - poslije ovog obično odustanem. Traziti da se neki odreknu tih tema, je kao da si zatražila od Tome Zdravkovica da izbaci casu ili kafanu iz pjesme.

Međutim, ja lično nemam toliki problem s izborom teme (neka se pishe o cemu hoće - mislim, konkretno o ljubavi da se od kad smo dotakli crni megalit pa naovamo skroz pisalo - bijase mnogo pjesnika koji su na nov način rekli nešto o tom starom osjecaju).

Po meni je veci, da kažem problem (ne samo ovdje, negu u umjetnosti uopste), KAKO obraditi, nego STA obraditi.

Znaci postoji razlika između >volim te i dalje, opijam se neprestano otkako si otisla na drugi svijet, andjele moj nevini<i nekog ko kaže da je>netremice posmatrao svoju mrtvu ljubav, kako joj vjetar dise kroz nozdrve<. Tako neki jel' grub primjer razlike.

Meni, znaci, prvenstveno smeta ovo KAKO - a ono je ovdje (a i inače) prepuno opstih mjesta, sviranja po odredjenim dirkama kojima je cilj da dirnu u zicu ljude slične sebi (bez ukusa), proces sličan kao s onim „umjetninama” koje su isle kao na vrelo ulje - gdje se prljavom djetescetu krupnih ociju, kotrlja suza niz obraz.
Znaci, nivo na kojem se odvijaju asocijacije, komunikacija između „umjetnika” i konzumenta je plitka, ishabana, jeftina i nema izvoriste u nekoj iskrenoj umjetnickoj intenciji. Kao one spanske serije, gdje se čak i razmišljanja tragicnog lika odvijaju naglas - za slučaj da neko od publike nije shvatio, jel. Mislim, znaju oni kome serviraju.

Elem, KAKO je ono sto dijeli umjetnika od kich-makera.

Ja sam lično, poslije ovolike patnje kroz koje je prosao nas narod, ocekivala mnogo vise na sve strane - buduci da je patnja klica umjetnosti, Cvijet Zla. A slatka osjecanja, sto rece Breton, prave losu knjizevnost.

Pozdravljam te.

pps. Ja se stvarno izvinjavam, ali imam neki problem s kljakavoscu, izgleda.
Otud, još jedna ispravka: buduci da je patnja klica umjetnosti, a umjetnost Cvijet Zla.

Dear nafsiha, da te ukratko izvijestim o stanju na forumu, tebe kao drugog kriticara jel'.
[NB!: ne vrijedi ti da se otimas i govoris da to nisi, da si prof. muzike, da si ovo ili ono - kad određeni forumski elementi (cigle) procijene da si malciozni kriticar, onda je tako. Dakle, kad se oni raskopcaju pa pocnu da lijepe harmonikasu Tome Zdravkovica 100 dinara na celo, ne smijes da ih ometas u zanosu. To ti je kao kocka leda u gace, dok je u erekciji. Mislim, nema ti tu šta da ostavljas mišljenje, negodujes. Pohvali (podrigni „super!”) ili shuti. Tertium non datur.]

Elem, padoh u zanos, dakle izvjestaj: Rastu apetiti na ovom forumu.
Milko bi uporno da ga neka pomilki, a onaj Qubicni naređuje još i da ga nahranimo, na jednoj gore temi.

Bip-bip, odjava (ako nastavi ovako, možda i zauvijek). Pozdrav.

Eto kao sto rekoh, ne treba pred biser bacati... (da ne kažem šta)

Сад ћу мало да будем енскорман, пошто ми и није стало да ме неко помилки.
Нисам напаљени почетник коме је много стало да му тапшу на овом форуму.
Да кажем да, као члан УКС имам статус самосталног уметника, то ми и не значи превише, естаблимент, званични статус итд.

Али ми значи што сам од 1981-е до његовог краја, био сарадник Јежа, као сатиричар.
Може се на јутјубу видети само део мојих наступа на Јежевдану, у позоришту Славија. Само део, јер сам био преоштар...

Лане Гутовић завршавао кабаре мојом епсмом.
Што сам у Антологији „КО је ко у спрској сатири и хумору”, где сам стављан када сам био далеко од Беоргада, значи нисам молио да ме тамо ставе, него су сами, чак су анписали да сам родом из БГ, што није тачно.

Антологија афоризама аутора из ЦГ, значи не само који живе или су рођени, него који имају икакво порекло отуда.
Селектора те антологије; Вељка Рајковића, нисам познавао у моменту њеног настајања, после смо се срели на минут на Скадарлији.
Иста антологија епиграма. Исти случај, не по познанству и пријатељству; Сава Мартиновића сам упознао тек касније.

Антологија поезије за децу, њеног састављача и дан-данас не знам.

Антологија југословенских сусрета „Вуко Безер” у Пљевљима, најјачој манифестаицји те врсте на просторима некадашње ЈУ.

заступљен у тридесетак зборника, значи не антлогија него зборника.
Неколико првих награда, неколико других и једна трећа, на конкурсима поезије, од Палића, преко „Рудничких врела” (Момчило настаисјевић), КОнкурс духовне поезије КК „Рујно” итд.

Три књиге за сада, са рецензијама Матије, Ршума и Д. Лакићевића.

Без мог знања, а камоли наваљиваља, репер ЛИмен нашао моју пародију на тужне народњаке из 1990 и ставио на ЦД, „Мушка келтва” има је на јутјубету.
Готово истовремено један гуслар ставио на свој ЦД моје две родољубиве песме.
Гуслари и репери...

На сајту „мадеинмонтенегро” неко оживео моју песму „МОстарске ките” писану 1982 године за моје феријалце, којом сам ложио студенте и војнике. Кад сам то видео мало ми било непријатно, мада се ја те песме не одричем, написана када је написана, све у своје време. Али, неко је памти и ставља на сајт, и данас не знам ко.

Такође, моју песму „Матерј 5.33” људи пренсили са сајта на сајт, али под именом „Алхемичар”, јер наводно има сличну поенту.

Моју трећу књигу, завичајно-носталгичне поезије, људи слали по ЧИкагу, Канади, Сиднеју, нашим „диајспорцима”...

Неколико песама преведено на енглески.

Ја опет препевао са енглеског песме Виљема Блејка, мало Бајрона, па савременог УСА песника Doug E.Barrа који својим песмама критикује данашње стање друштва,
Неколико препева са руског.

Наступао на комбинованим приредбама са гусларима, Матијом, Ршумом, Ерићем, Бором Чорбом, Светланом Стевић-Вукосављевић, „Легендама”, Ђорђем Марјановићем, Јадранком Јовановић...

Организовао у Скадалрији вече Вита НИколића, на које сам поносан. Били присутни његова жена и ћерка, а осим мене, који сам му посветио 1 песму и написао „римејк” две његове, били: Ратко Божовић, Пера Краљ, као и његови другари, акдаемски вајари Вук Бојвић и „МИшел” ВУкановић. Сви присутни су рекли да је то једно до најбољих вечери у кући Ђуре Јакшића, јер нисам позвао критичаре да тупе, него пријатељи Вутови причали о њмеу, Пера говорио песме, ја своју итд.

*
И онда ми много стало да умилостивим некога са енглеским надимком, а можда има 1000 разлога више да се ја фрљам са инглишизмимма...

Ово написах више за мог земљака Шнајдера, кога и не познајем, осим по поезији, и неких других, попут Тањупке, чију муку разумем, пошто сам и сам повремени дијаспорац...
Због Тејлора сам се и „рекативирао” на овом форуму, где сам био активан када су ту били „Блоков” то јест „Романов”, па „Скај сикер”, па Ликота, Никић...

DANAS SAM POSTAO ČOVJEK...

Muškarci.
Uvijek je vladao taj neki mit o nama da bi lakše iscijedio kap vode iz kamena nego iz nas suzu. Tu jednu malu, malu suzu koja se najprije zasvijetli u oku, onda se polako kotrlja niz obraz i na kraju ti nestane ispod kragne košulje kao da je nikada nije ni bilo.
Ako plačeš, jednostavni ti kažu da si šonja, da nisi muškarčina, da si beskičmenjak...neki ti se čak izruguju pravo u lice, drago im nekako da te ponize, pa makar i na taj način, koji u stvari nema nikakve veze sa životom.
Plačemo mi, i to kao rodne godine, ali plačemo onda kada niko ne vidi..eto, da nam nebi mogli reći da smo šonje.
A tvrda je ta muška suza, izlazi negdje iz nekih dubina duše kojih nisi ni svjestan, ne znaš da to postoji u tebi, sve dok ne zaplačeš, a onda se sam sebi čudiš odakle sad ovo malo slano čudo naiđe, odkuda se to pojavi u tvom oku i kako se to uopšte tebi može desiti. Iznenadiš se baš kao da ti je neko lupio šamar. I brže bolje trčiš da to sakriješ, a ne, ne može se to tebi desiti.

I tako i ja, što bih to ja bio mimo svijeta. Jeste, plakao sam ja, gorko i pregorko za mnogim stvarima i događajima, ali sam plakao baš tako kao što opisah...u potaji, kradom, da ne vide, da ne bi ko šta slučajno rekao.
I normalno glumio frajera kad god sam mogao. Prava muškarčina, bar po onim našim standardima, šta, molim, ko, mi Srbi da budemo kao i sav ostali svijet, e neće moći druškane...ništa nama niko ne može i nismo mi takvi...mi znamo svoje, kultura, tradicija, običaji, ma nemojte molim vas, kolega, ma idi bre, mi znamo sve i svja.
Potući se dok si okom trepnuo, popiti i zagalamiti, zapjevati što glasnije i biti glavni u kafani i pred ljudima, a ženu, sestru, majku...ma to onako spomeneš u prolazu, ako uopšte i spomeneš, jer ne, ne pričaju pravi muškarci o tome. Ne pokazuju osjećaje, nema mi to, mi smo od kamena, ma ne, kamen i polomiš, mi smo od čelika i nema dalje.
Biti nježan, napisati stih, priznati da je voliš zbog nje, zbog onoga što jeste a ne zato što ti se sviđa samo fizički i što bi ti trebala služiti sa upražnjavanje tvojih iskonskih, možda i životinjskih nagona – ma nema te sile da mi to radimo.
A tek da je zaista slušamo kada ti nešto govori, a ti kao fol klimaš glavom i Boga moliš da se pomjeri malo u stranu da bi ti što bolje vidio ekran i utakmicu koja traje, aha draga, da draga, ma jes draga, tako je draga...ma daj draga, molim te, imao sam naporan dan na poslu, može li o tome nekom drugom prilikom ? Dosta mi je bilo šefa slušati cijeli dan, jel važi ?
Usisati, oplegati, suđe oprati, smeće iznijeti...halooooo, jesi li ti bre muško ili kakva smlata, jesi li ti čovjek, sunce li ti žareno ? Đe ćeš jadan to raditi...

Ali danas...eeeeeeee...sad nailazi onaj teži dio priče. Kako ovo staviti u riječi ?
Prije malo jače od mjesec i po saznao sam da postajem otac. Reče mi draga to skoro stidljivo, kao da se bojala moje reakcije, ma nije ona to prva ni rekla, ja sam osjetio, ležao sam poluzatvorenih očiju i kao nešto kunjao kada je ona ušla na vrata i...promjeni se čitava atmosfera u kući. Jednostavno sam znao i samo upitah
- Koji mjesec ? - zagrlih je i počeh se smijati od neke dragosti kao što se možda nikada nisam smijao u životu do tada.
Od sreće.
Međutim, teško to čovjeku uđe u glavu odjednom. Nakon početnog uzbuđenja, nakon stotina zagledavanja u ogledalo da provjeriš jesi li ti još uvijek onaj isti ti od juče ili prošle godine, ti koji sada postaješ otac, prođe par dana, posmatraš dragu pomalo čudno, da vidiš jeli i ona ona ista koja je bila sve do prošle nedelje, ponekad joj opipaš pažljivo stomak da vidiš mjenja li se tu šta ili je to neošto samo onako, kao prolazno...ali ipak...pomalo se vraćaš, ono, kao samom sebi.
Ali to ipak nisi ti više, bar ne onaj stari ti, nekako si drugačiji, nekako ispunjeniji, nekako...neopisiv i nepoznat samom sebi, mada se na tebi to nešto i ne vidi. Ili vidi, drugi vide, ali ti ne vidiš. Samo osjećaš.

Sve do danas. Sve do onog trenutka kada sam ušao u bolničku sobu, draga leži na krevetu, neka medicinska sestra sa veoma lijepim i toplim glasom kaže da se ne bojiš, nego da uđeš i slobodno pogledaš...a govoreći to prelazi nekom čudnom spravom preko njenog stomaka, i podigneš pogled prema nekom monitoru – i vidiš svoje dijete!
Halo...tvoje dijete! Staneš kao ukopan, ne možeš ništa reći, ne možeš ništa ni pomisliti, hipnotisan si u trenutku, zakopan si tu na tih par centimetara bolničkih pločica, zaboraviš da dišeš, da si gladan, žedan, da napolju pada snijeg kojeg toliko voliš, zaboraviš da postojiš...
Svejedno što ti je neko pričao da to jeste tako, da se taj osjećaj ne može opisati, da moraš sam osjetiti, svejedno što si gledao to na TV-u ili vidio neke druge ljude koji tako ošamućenog pogleda dođu kod tebe nakon toga, lagani i srećni kao da su na oblacima...kada staneš ispred tog monitora, kada i sam prepoznaš, mada sestra ionako objašnjava, ali neobjašnjivom magijom u trenu vidiš gdje je glava, gdje je trbuščić, da su tu već i nogice i čini ti se da je pomjerilo ruku, i čoječe dragi...vidiš mu SRCE!...zaboraviš sve što ti je iko ikada rekao, što si ikada čuo, vidio, pročitao.
Zaboraviš na SVE...sem na to malo stvorenje u koje gledaš na tom nekom čudnom monitoru.
I na njeno lice koje ti se osmjehuje sa tog kreveta sa takvim sjajem i takvom toplinom koje nikada do tada nisi vidio kod nje, ni u najstrasnijem ljubavnom zanosu, ni kada se rastapala u tvojim rukama, kada si joj kupovao cvijeće ili pjevao ko zna kakve balade i pisao pjesme...nikada ti se tako nije osmjehnula. Nikada, sve do tog trena.

Bolnička sestra mi dade sliku u ruku i reče da mi čestita, to je eto, prva slika našeg djeteta.

I zaplakao sam tada...zaplakao kao što nikada nisam u životu. Nije me bilo briga vidi li to neko drugi, nisam brisao suze, nisam se nigdje krio..plakao sam ponosno i od sreće. Mislio sam da znam šta je to biti srećan, ali eh, čovječe koji živiš u neznanju, kako ne znaš ništa.
Danas sam saznao šta je sreća. Danas sam zaplakao suze koje nikada nisam isplakao. Danas sam se smijao kao što nikada nisam. I ako sad do sada mislio draga, a i ti, da sam zaljubljen u tebem da te volim...danas, tek danas znam šta je to Ljubav i koliko te volim i šta mi značiš u životu.

Jer danas, tek danas, nakon svih ovih godina življenja na ovoj pozornici...danas sam postao čovjek...danas...

Može brte bez icega samo ne može (ne mere) bez jedne stvari. A ona nije stilska figura.Pa sad vidite.

Ostani bre! Treba knjizevnih sudara! Nikad ne idi pod pritiskom! Sem ako se ne radi o obostranom.

E svašta.
Ako sam joj ja „pritisak”, onda ne znam šta da kažem.

Dam pilog temi, kažem svoje mišljenje ( sa kim se niko ne mora ali i može složiti ), zauzvrat me gđica Valentina izvređa na pasija kola i onda - ja pritisak?!

Evo baš gledam njene teme. Sve je „ja pa ja”.
Ko god se nije složio sa njenim mišljenjem je glup, notorna budala, svi su ovdje ( osim nje ) osnovci, ona je drugačija, ne živi pod kalupima, ona je orginalna, ona ja sve ono što mi nismo.
Alfa i Omega, reklo bi se.
Izmislila i struju i toplu vodu, sve u jednom.

Čitam joj radove.
Nije loše, ponešto mi se sviđa, ponešto ne, nešto je skroz u redu, nešto je pretenciozno lupanje.
Ali to je samo MOJE mišljenje, s kojim ponovo, se neko može složiti ali i ne mora.
Ako joj neko i uputi kritiku - zar je to smak svijeta? Zar zbog toga neko zaslužuje da ga ova osoba voza po blatu? Tek je to orginalno - i to do bola.
Vikanje po forumu, nije nikad dovoljno da se stavi jedan uzvičnik nego najmanje tri, kao da će to pridati neki važniji značaj tom besmislenmom vređanju, pozivanje na svoju inteligenciju istovremeno pljujući na istu ostalih...i onda ona neka žrtva?
Daj bre, sramota.

I da ponovim - NEMA ništa novo pod suncem, što je tačno ovakvim bahatim i bezobraznim ponašanjem upravo dokazano.

Jer sam Pokondirenu Tikvu bome davno čitao!

Prijatno i doviđenja, gđice Valentina, svaka sreća u budućem radu.