Jutros je uranila, hoće da bude prva na Birou za zaposljavanje I socijalno , sve strpano u jednu omanju zgradicu na prizemlju. Već godinama svi obecavaju da će biti bolje, ali ona I dalje besomucno dolazi u ovu ostarelu zgradicu I ceka neće li dobiti bilo kakav posao.
Ma da joj barem ponude mesto cistacice bila bi zadovoljna, ali oni kažu sa tvojom diplomom fakulteta ne možeš da budes cistacica a ne možeš da dobijes posao u struci jer ih ispred tebe ima 50 na listi cekanja.

- Uh psujem ti zivot, dodje mi da tu diploma pocepam kao da je nikad nije ni bilo- rece samoj sebi dok je cupkala cekajuci da se zaposleni u ovoj ustanovi pojave. Ispred nje stoji sestoro.

- Idemo do dna…tuga ti I ja- pevusi u sebi pesmu koju je jutros čula na radiju.- da tuga ti I ja.

Pomisli na njega. Eto ni od toga nema ništa. Sama reč Ljubav u ovom momentu zvuci apsurdno. Nema ni ljubavi ni bilo čega kad nemas od čega da prezivis. Em matora za udaju, em bez posla, da nema babe koja prima redovno penziju prosila bi po ulici

- Idemo do dna…tuga ti I ja.- zapeva u sebi I stisne zube. Proc ice sve ovo , ovo besmisleno cekanje I cupkanje u rano jutro.

Izvadu kutiju „Ronhila” , plavog, uvuce duboko plucima I oseti olaksanje. Svi joj zameraju stp rosi pare na cigarette, a da još ostane I bez njih ne zna da li bi dolazila svaki dan ovde već mesecima. Ali rekla je sebi da će biti uporna pa makar dobila bilo kakav posao.

Zaplaka pri pomisli kako je eto već na sredini jednog prosecnog ljudskog veka, a stoji ovde u redu I ceka. Šta ceka? Mogla je da se proda za jednu noć,možda bi I dobila nešto, ali ne hoće ona da bude ono sto jeste.

_- Psujem te zivote, I sve one ratove I svu onu muku sto ljudi pretrpese, a zbog čega? Da se kvarni još vise obogate. takvi se sad vozaju u Mercedes dzipovima, I salju parole narodu. Cuvajte Srbiju kao zenicu oka svoga ili to bese za Jugoslaviju. A šta sam ja htea?
Znam ja , da zavrsim fakultet, taj ...eni fakultet I da imam para za jedan normalan zivot.
Šta je vise normalno, ni sama ne znam. Ja mislim I sebe vidim u tom zivotu, muž dvoje dece I cekanje da oni odrastu.

Misli joj prekrati dolazak Socijalnog radnika. Zorana. Da Zorana. On je prihvatio igru kako treba ali je zadrzao loptu na svom terenu. Tačno dobro je znao šta da uradi I kako da tu loptu prevede na protivnicki teren.

Zoran je parkirao svoj mali motor. Prisao gomili I [prepoznao nju. Da nju.

- Hej cao!!!Šta radis tu? Hajde dodji sa mnom u moju kancelariju, popicemo kaficu.
- Pa ne mogu cekam ovde za Biro za zaposljavanje, nisam ja socijalni slučaj.
- Ma hajde ne budali

Uze je za ruku I povede niz dugacki hodnik koji je vodio do njegove kancelarije. Otkljucao je vrata, usao, stavio svoju torbu pored stola, ukljucio kompjuter a zatim izasao I viknuo spremacici da skuva dve kafe.

Ona je sela na stolicu gde sedaju stranke I izvadila kutiju sa cigaretama da zapali. On se vrati I zamoli je da ne pali jer su bas uveli zabranu pusenja.
- Izvini al to je po novom propisu. Možemo izaci napolje kad kafa bude gotova.

Ona se stidljivo nasmesila. Zoran joj je pre bio uvek odbojan, a sada eto kako godine prolaze I on je omeksao. On se nasmejao , zdravo, boze kako to cudno zvuci, al bas zdravo. Kao covek koji je resio sve svoje probleme u zivotu I sad mu se smeje nazad.

Seti se opet pesme sa radija:
- Ja te nikada neću upoznati, jer k ad budem imo hrabrosti, blizu nećeš biti,
- kao dim od ciarete kao, kao tracak svetlosti
- pred ocima slike lete, nose miris proslosti….

Seti se njenog bivšeg momka. On kao za inat zapoce tut emu. Zavrsio je na njivi svoj zivot.
Sam, pao u kukuruze I umro. Kad je čula danima nije mogla da zaspi. Bili su mladi I naivni. Ali on poljupce I ono drhtanje neće vise nikad osetiti. Sve ove surove godine razbucale su sve ono lepo sto je ostalo u proslosti. A kako su se voleli. Voleli su se onom nekom decijom ljubavi.

I seca se kako ga je ostavila, jer je u ocima videla gubitnika. A on, on je samo ljubav imao I ništa vise. Ni para , ni snova , nije se snasao kao sto nije ni ona. Kad god bi ga videla , bezala je na suprotnu stranu ulice, jer dva gubitnika daju rezulata negativan, nije čak ni nula.
A Zoran je sve to znao.

Znao je , kao sto zna I million drugih stvari koje ona neće nikad znati. Kako se boriti sam u ovom sistemu, sa njim I sa samim sobom.

- jebi ga sve sam probao, nisam znao kako da mu pomognem- kao za inat zapoce temu o njemu.- Urgirao sam dag a stave na spisak socijalno ugrozenih, a on nije hteo, a ni ovi nisu dali. Za sahranu su platili oni preduzetnici gde je radio na njivi. Umesto para, davali sui m onu rakiju koja truje I od koje mnogi umiru. Sve sam pokusao, nije vredelo. Mogao sam dag a spasem, samo da je on hteo.

- Preduzetnici su platili za sahranu, ali sad traže od nas te pare. Psujem ti I ovu državu sve odreda, pa na kraju I mene sto nisam bio uporniji. Rekao sam njegovim gazdama da se nose u pizdu materinu, jer znam da mu nisu ni isplatili nekoliko plata u nazad, Sve znam ali njega sad nema, a oni pare neće dobiti.

Ona poce da drhti, I ipak izvad cigaretu I zapali, Zoran ništa nije rkao. Cistacica je dnela kafu, ona popi gutljaj, zatvori oci, uvuce dim iz cigarette punim plucima, pogleda Zorana I nasmesi se bas onako isto kako se smesila kada nije bilo ovog sranja, ni ratova, ni smrti, ni siromastva.

Zoran srkne kafu I nasmesi se sličnim smehom/

- Hej zivote
- umrecu nocas od lepote
- zaspacu nocas ja zbog nje
- da nikad me ne probude

Zacu se pesma , sa kompjutera.

Oni nastavise polako da piju kafu, I zacutase . Slusali su pesmu nemi I razmišljali.