Da ne bi slušala vrevu, udubila se u knjigu. Činila je to redovno u poslednje vreme, relaksirajući se od ubitačnosti svakodnevice.Nisu joj bile inspirativne čarke nervoznih sugrađana, a odavno joj se nije bacao pogled na mladež koja isijava smorenost kao da je preturila tri života, pa stoga glume odsutnost buljeći kroz prozor čim namirišu trudnicu, malo dete ili penzionera. Oglasio joj se službeni telefon. Videla je ponovo nepoznati broj. Zažmurila, prihvatila poziv. Ko zna ko će biti sa druge strane, dakle, sledi odlučna uljudnost.

-Molim?

Na poznati glas javio joj se smešak. A, bilo joj je i milo što poziv nije službeni.

-Šta ti je sa telefonom?
-Ništa.
-Kako ništa?
-Zašto pitaš?
-Zato što me zanima šta ti se događa sa telefonom.
-Sve je uredu, ispravan je.
-Znaš li ti da ti slušaju broj?!
-Znam. Pa, to sam ti i sama rekla.
-Ali, tebe slušaju najmanje dve službe!
-Odakle ti to znaš? Ja znam za jednu.
-Po načinu na koji je uspostavljena veza.
-Čisto sumnjam, al' nek' im je sa srećom, koliko god da ih je. Ionako ništa ne krijem. Ma, rekla sam ti da sam navikla da živim sa tim, da je to za mene skroz normalna pojava.

Osetila je izvesnu dozu zbunjenosti u njegovom glasu. Začudila se jer do tada nije odavao simptome zbunjive ličnosti. Naprotiv. Bez premca je u visprenosti. Tako ga je doživela za ono malo što su se poznavali.

-Šta se to toliko čuje?!
-Motor autobusa. Idem na posao.
-Au, kakva buka!
-Ovde ogluglalo biće!

Nasmejala se.

-Čujemo se kad stigneš na posao.
-Važi.
-Javi se, obavezno.
-Hoću.
-Aj, zdravo, nervira me ta buka!
-Ćao!

Bilo joj je drago što je razgovor završen brzo. Ne voli da vodi telefonske razgovore na javnom mestu, ali bi, ako je uopšte istina da ta tehnološka inovacija emituje neke štetne zrake, preventive radi komotno mogla da poseti nadležnog doktora da pročešlja stanje moždanih ćelija. Toliko upotrebljava tog pokretnog komunikacionog zlotvora!

Eh, kad se seti koliko je naivna bila u ushićenju kad je nabavila prvi mobilni telefon. Kao da je dobila besplatnu obuku za astronauta.

Čačkala ga je kao dete igračku, jedino ga nije rastavila na deliće da lepo vidi šta li sve to ima unutra. Ne da beše lepa dotična mobilna sprava, ma, nije joj premca bilo od Jadrana do Japana. A bila je i u kraljevsko plavoj, njenoj omiljenoj, boji. Kad je porasla stekla je znanje.

Ne seća se kad je tačno prvi put, ali odmah žarko, osetila žudnju da u kontejner baci oba aparata. Ili, još bolje: da ih tresne na trotoar i skače po njima dok ih ne pretvori u prašinu. Život je zaista bio lepši bez njih, čak i bitno organizovaniji, a ovo sada - izmene u hodu, a da ni korak napravio nisi.

Ipak nije bila neutešna. Toliki ljudi oko nje su kao na virtuelnoj pokretnoj traci, jezik im je kao kod psa na vrućini, samo što ga ne vuku po podu. Kad je već traka, što bi bilo lepo da je iz nekog fitnes kluba. Uvek postoji neko ali: oni koji imaju kad tamo da borave nemaju problem sa vremenom, imaju ga toliko da mogu i da ga prodaju. Fali im samo mušterija zainteresovana za kupovinu jalovog vremena. A najviše bogatstva, kad je o vremenu reč, imaju oni kojima personalni trener dolazi na noge. Samo što oni nemaju kad da trguju tim vremenom, jer uveliko trguju životima. I svojim, a naročito tuđim.

Tako da, kad sagleda stanje stvari, nova preraspodela njenog životnog vremena još malo pa je savršena. Fali penzija da sve bude cakum pakum.

A, tada neće imati ni fiksni telefon. Ne zato što je štetan po zdravlje, nego što otuđuje ljude možda više i od interneta i od televizije.

./...