FRINGE

У сиромашној градској четврти, близу луке, која је била на лошем гласу због туча пијаних морнара, црној берзи и пар куплераја, налазио се Бар „Fringe”. Био је стиснут између продавнице обуће и погребног завода . У бар се улазило кроз стаклена врата тако уска, да мало пунија особа би морала ући постранце, и при том да увуче стомак. Над вратима је висила зарђала табла на којој се поред назива Fringe налазио и цртеж пешчаног сата. На згужваном папиру, лоше залепљеном на прљавом стаклу је писало – „ Само ноћас наступа Estella Star”.

Унутрашњост бара је била, најблаже речено, уврнута - прошавши кроз уска улазна врата, гост би се нашао у још ужем, мрачном ходнику, осветљеном само светлошћу једне црвене сијалице. Сви присутни, поређани у колони једни иза других су се осећали клаустрофобично, и питали се ко им је препоручио тај бар. На крају ходника су висила два паравана, а испред њих је стајао насмејани патуљак, обучен у дугачки фрак, са цилиндром на глави и белим рукавицама. Патуљак би се свима грациозно наклонио и уводио је посетиоце иза оних застора, час лево, час десно.

На обе стране иза завесе налазио се омањи хол сав у огледалима, и на изненађење свих присутних и тамо их дочека онај исти патуљак из ходника. Људи су се у паници окретали око себе, тражећи своје одразе у огледалима, али оданде су им опонашали покрете неки непознати људи. У том патуљак удари у мали гонг и отвори двокрилна врата у огледалу, и гости најзад уђоше у главну салу бара.

Та просторија је била испуњена миришљавим, плавичастим димом, није било столова већ само гомила климавих, дрвених столица, насумице поређаних. Напред се налазила мала позорница а на њој контрабас, висока барска столица и велики телескоп. У једном од углова је био постављен високи сандук, и на њему флаше пуне текућина разних боја и неколико врста чаша поређаних једна на друге. Иза сандука је стајала девојка, неодређених година, ведрог лица са кавезом на глави из кога се шепурио надмени папагај. Чинило се да је јако упошљена справљањем коктела који су се пушили. Већ добро заплашени гости су се мешкољили на столицама, очајнички погледом тражећи излаз. Али удари гонг, у тренутку се просторија скроз замрачи, у рукама свих се на волшебан начин нађоше високе чаше пуне миришљавог коктела, леда и шареном сламчицом.

Танки сноп светлости паде на бину. Појави се гломазна жена тамног тена у шареним хаљинама и плавим турбаном на глави. Иза ње се догега, опет онај патуљак, већ свима добро познат, попе се на високу столицу и поче да изводи дивне мелодије на контрабасу. Жена запева баршунастим алтом композицију – „Fly me to the moon”, а за њом су следиле: : „Star dust”, „Somewhere over the rainbow”, „ Wish upon the stars”, „Twilight time”….Као руком однешене, нестадоше из срца страхови и стрепње, људи се опустише и свако се могао заклети да се певачица песмом обраћа баш њему лично, уз пратњу стотина виолина.. Осећај је био чудестан, као да је њен глас свуда у ваздуху али и у њима, да им тече крвотоком.

Након песме: „ Catch a lucky star”, настаде пауза а онда се проломи јак аплауз праћен бурним овацијама. Певачица се наклони са рукама прекрштеним преко груди и дубоким гласом се захвали и објави да ће свако од гостију добити поклон, као успомену на ову ноћ. Прелете погледом по публици и руком позва једног плавокосог младића да се попне на бину. Патуљак га одведе до телескопа и рече му – „Покажи нам небо!”. Овај га је збуњено гледао слежући раменима али патуљак га такну диригентском палицом и младићу се наједанпут озари лице, засијаше очи, погледа кроз телескоп, онда затвори шакама очи а публици рече да погледају увис. Сви погледаше на горе и угледаше уместо свода, ведро звездано небо. Људима дах застаде, што од чуда а што од лепоте призора а онда се мало боље загледаше видеше да је свако имао по једну звезду, са својим именом исписаним преко ње. Плима најнежнијих осећања, усхићење и захвалности им се расу као зрнца бисера по целом телу, док је певачица певала последњу, опроштајну песму.

Како се мелодија приближавала крају нестала је она девојка иза бара, па је нестао патуљак, иако је контрабас и даље свирао, нестаде и певачица али је оставила глас, нестаде телескоп и барска столица а када је последња нота „Е” одсвирана, трзањем најдебље жице, контрабас се брзо поклони и нестаде. Гости попадаше са столица јер и оне нестадоше и сви се нађоше да седе на прљавом асфалту у улици иза бара. Брзо отрчаше до главног улаза али, тамо је све било у мраку а на вратима је стајао катанац. Погледаше се збуњено а онда се као лопови размилеше на све стране у ноћи.

Следећег јутра десетине људи су причале колегама на послу, родитељима, рођацима уз прву јутарњу кафу, како су уснили диван сан у коме су на поклон добили сјајну звезду која је носила њихово име.