(Oboje su za kompom, svako u svojoj kući, ponoć je prošla odavno, ali za njih postoji samo tastatura sa koje se danima ne skidaju; kod nje, soba sva u haosu, razbacani garderoba i knjige, tu je i poslužavnik sa hranom, oko nogu se motaju mačor i retriverka; kod njega sve je uredno osim pisaćeg stola na kome su pregršt pobacanih knjiga, svezaka, japanskih stripova i razne grickalice)

Ona: Ćale zvao.
On: I?
Ona: Ma, nema pare da mi da, a ja nemam skoro ništa.
On: Ajoj! Pa kad uzimaš maminu platu?
Ona: Ne mogu to da uradim, nemam ovlašćenje za tekući. Htela je da me ovlasti, nisu dali jer sam maloletna, pokušala je i preko veze, ali jok. Takvi su bankarski propisi kod nas.
On: Moji primaju svakog 15. Verovatno i tvoja mama.
Ona: Mami leže jednom mesečno.
On: Aaa, pa šta ćeš sad?!
Ona: Da lajkujemXD (smeje se samoj sebi, pa onda ozbiljno: umreću od gladi.
On: Ma, nećeš.
Ona: Nešto mnogo čudno se dešava.
On: Like what?
Ona: Duga pričaXD U suštini, neko me i dalje zove sa skrivenog broja čim izađem iz zgrade i čim joj se približim, ali uvek. I danas ja blokiram na fonu da prima pozive od skrivenih brojeva, i dolazim kući a vrata otključana.
On: Zaključala si kad si izašla?
Ona: Da.
On: Možda je tvoj tata.
Ona: Nema on ključ.
On: Znači to je neko ko ima ključ ili nešto slično ključu.
Ona: Da, jer brava nije razvaljena.
On: Jesi li proverila da li fali nešto u stanu?
Ona: Ne fali ništa.
On: Jesi li sada zaključala vrata? Ako nisi, zaključaj i okreni ključ vodoravno da niko ne može sa druge strane da ga izvadi.
Ona: Aham. Znači, užas.
On: Možda da pozoveš policiju, ipak si toliko dugo sama u kući.
Ona: Juče sam zvala.
On: I šta su rekli?
Ona: Ništa. Ispalili me.
On: O, Bože... Brinem za tebe, znaš? Hm, jel' imaš neku ideju ko bi mogao da ima ključ?
Ona: Ne.
On: Ključ imate samo ti i mama?
Ona: Da. Al' ne znam šta ću im ja, kad su mamu strpali tamo.
On: Da bi ucenjivali tvoju mamu.
Ona: Zato joj ne govorim ništa kad odem u posetu.
On: A ko su to, uopšte, oni?
Ona: Ko god da su, strašno je.
On: Užas!
Ona: Kako god.
On: Jesi li se ti nekad javila na taj skriveni broj?
Ona: Da, i uvek je tišina sa druge strane.
On: Dobro, 'ajde za broj, možda neka budala za.j.ebava, ali vrata...
Ona: Juče oko pola 2. ode Stevke kući i ja sama kod terena, zazvoni i ja se javim, nastavim dalje do semafora i stane „jugić” a njemu nije bilo crveno, i zazvoni fon opet baš u tom trenutku. Ko još stoji na zelenom?! Mislim, crkla sam.
On: Ne bih da te plašim svojim teorijama koje mogu da budu tačne xD
Ona: xD
On: Ali ozbiljno.
Ona: A da znaš, ako mi se nešto desi, da si sve ovo rekao policiji.
On: Naravno, ali ne daj bože da ti se desi.
Ona: Za svaki slučaj da znaš.
On: OK, OK. To sa „jugom” je gadno.
Ona: Veoma.
On: Molim te, gledaj da što manje budeš sama, nemoj da ostaješ napolju kasno.
Ona: A šta ako im je to plan, ja blejim u kući ceo dan i, ono, samo banu na izvol'te? Ja se samo nadam da mi se nešto ne desi. Ne znam više ništa, samo neka me Bog pogleda...
On: Ugh. Sad ću da pređem kod tebe xD Jesi li rekla još nekom za ovo?
Ona: Od naše generacije, ne. Moraću da zovem nekoga da dođe kod mene, plašim se da budem sama u kući... Šta ako mi se nešto desi? I tako... Kako ja da spavam večeras xD
On: Ne znam, ja sad samo razmišljam o tome da ti se nešto ne desi.
Ona: Sorry
On: Ma, šta se izvinjavaš?!
Ona: Znači, moj život... Ja ne znam... Nema reči za to...
On: Šta si ti bogu skrivila, pa da ti se ovo događa -.-
Ona: Iskreno, ne znam. Zamisli još da me kidnapuju, ili prodaju u belo roblje, pa samo to još fali!
On: E, znači, ima da nabavim neki pištolj, i da batalim školu, i onda ću da te pratim krišom, da te štitim xD
Ona: (smeje se)
On: Pre bih umro nego pustio da te neko kidnapuje.
Ona: Heh, kad bi se ti o tome pitao.
On: Znam, ali ipak sutra idem na buvljak... po pištolj, imaju oni Kinezi garant xD
Ona: xD
On: Šta ti se sve neće desiti više...
Ona: Ne znam. Nije ni čudo što sam toliko s.j.ebana.
On: Ja se tebi divim.
Ona: ? Na čemu, majke ti?!
On: Ih, bre, elaborat! Ja verovatno dosta stvari vezanih za tebe ne znam, ali na osnovu onoga što znam, i što si mi pričala, ti si najhrabrija osoba koju poznajem, i najzrelija, i stvarno ti se divim kroz šta si sve prošla, a i dalje si normalna. Ako budem nekad trebao da pišem neki sastav na pismenom iz srpskog na takvu temu, ima da pišem o tebi xD
Ona: Pa, hvala.
On: Ali, stvarno. I znam da ćeš da izdržiš sve ovo, verujem, jer ti si takav tip osobe.
Ona: Opet hvala.
On: Ma, ništa.
Ona: Čudno mi je što ja mislim da sam najveća kukavica ikada.
On: Što?
Ona: Ne znam.
On: Ko god to kaže za tebe, treba mu dva, tri šamara da se povrati xD
Ona: (smeje se)
On: Ne daj se ti, pusti druge.
Ona: Bolje sam sad.
On: Super, sad kad si mi to rekla, k'o da sam dobio 5 iz matematike xD
Ona: (smeje se) Sve je lako kad si mlad XD
On: (smeje se) Možda, kad imaš 7-8 godina
Ona: (zadovoljni smeh)
On: Kako ti je mama danas?
Ona: Bila sam u poseti. Ništa posebno, svakog dana je ista. Ništa joj nisam rekla. Teško joj je, znam da brine za mene iako to krije, pa gde da je još više opteretim... Pitala me je prvih dana da li me još prate, slagala sam, poverovala mi je xDDD Sreća, ona zna da je ne lažem.
On: Pametno. Imaš mene, sa mamom ima kad da pričaš, kad je puste napolje i kad se sredi... Moram da idem sad, ujutru rano ustajem, školaaa... Bye
Ona: Bye

...

D.P.V.
13. IX 2011.