БЕЗОБРАЗНИЦА

Шетам ја обалом реке, шутирам каменчиће и размишљам. Изнанада, једна риба ме јако удари репом у ногу. Ту се уплаших, и када сам се мало повратио и ваздуха нахватао, зачуо сам глас иза себе: „ Тако она ради стално”. Окренух се нагло и видим црног мачка како стоји на задњим шапама, ослоњен на дрво, и жваће травку. Уштинуо сам се за образ, да случајно ми се не привиђа. Мачак ме је гледао косим, зрикавим очима. „ Тт, тти можеш да говориш?”, једва изрекох муцајући. Мачак зевну, видно се досађујући, па ми презриво одговори: „ Јашта да могу. Може и она али неће намерно. Прави се да је нема а у ствари је велика алапача”, одмајуче, баци сламку и запали лулу.

За то време, она риба је лукаво чкиљила у нас и пљуцкала нас водом. Тада дотрча један велики пас, дога са пиштаљком око врата, и бесно се обруши на мачка: „ Опет ти овде?”. Мачак се накостреши али ипак побеже преко моста, и даље држећи лулу у углу усана. „ Извините господине”, забрунда Дога, зверајући погледом, па додаде „ сада можете наставити шетњу”. Онда се окрену оној риби рече: „ Срам те било!”. Тада задува у пиштаљку и оде.

Слегох раменима, тада већ потпуно равнодушан, и таман да кренем кад опет она безобразна риба, која се довукла до плићака, поче обесно да удара репом по води и упрска ми ногавице панталона. Е, онда сам је тако шутнуо да је одлетела на другу обалу, где ју је онај црни мачак појео у сласт. Након тога је елегантно обрисао шапе убрусом и шеретски ми намигнуо.

Пошто ме је прошла воља за шетњом, отишао сам на пијац да се свађам са уличним препродавцима.