И бјеше тама.
Само сијенке утвара прошлости
Упорно слиједише кораке.
Неизбјежни сусрет душе и духа.
Прихватити непромјењљиво, промијенити промјењљиво?
Последња мисао пред сан,
Стаза пролећног цвијећа
Што срце прожима надом.
Свиће...
Обриси зоре на врховима планина...
Осјећам смијех као музику мог срца,
Плаветнило мисли,
Љубав као привилегију богова,
Краљевство свјесности и
Креативну ватру стваралаштва...