„Sad kad blizi mi se kraj
Da briskam il sijem,ne mogu;Ukocena sam
Sedim I mislim u cudu,avaj
Koliko stvari zapravo znam:
Stvari sto otkrivah jednu po jednu-
Dok budem tonula u ilovace sprud,
Stvari koje znam,I kako da se krenu
Biće izgubljeno I baceno svukud.

Neke stvari,znam,izbrisat se neće
Stvari o kojima možda vodice se rasprava;
Kako korenje sakriti od zime,pretece
I kako izbrisati mrve sa rukava
Koji je lek dobar za isijas I upale
Kako osoliti rucak što se kuh’o
Kojim cudom izleciti bolove ostale
I kako obojiti svoje izbledelo ruho.

Ali još vaznije stvari od tih
Koje ne mogu u knjige da stanu:
Koliko se kuva zelenis za aspik,
I kako prepoznati najbolju slaninu;
Dobro iznosene stvari se pamte!
Koja jabuka dugo se cuva
Izgled hleba kad dovoljno naraste
I kako usnuti cedo,kraj uva.

Da li je u serpi zgotovljen dzem
Da li će da pokipi mleko
Da l’ treba kokoska da se nalegne,il ne
Stvari su koje nikad neće znati neko.
Po nebu samo prepoznacu vreme
Koja je biljka iz koje leje
Da li bolesnik nosi samrtno breme
Ili će opet da se zasmeje.

Mlade žene dolaze smeseci se,važne
Sa tajnama koje rekle bi rado;Deder
Ja znam šta će sve da ih stigne
I da li će imati sina il kcer.
I ako je momku teško da se veze
Ili neko devojce jogunasto odvise
Ja znam kad im govoriti sto tise
I onda kad samo grdnja pomaze.

Znala sam sve,gde gnezde se ptice
I najbolje ceke za pastrmku il zeca
I ako Bog to pozeli,zaboravicu sve smicalice:
Kako postaviti kanap I zamke bez premca;
Ali ni kako uzgajati pile
Isprziti ribu il cime pecenje se maze
Ni šta reci coveku za bolesne mu mile
I koja vrsta travki tad najbolje pomaze.

Zaboravljanje se čini tako uzalud
Tako mnogo malih a velikih stvari ima
I Andjeli će da pozure sad
Da pospu svud prah svojim krilima!
O Boze,osvetli mi nepoznato
Zadrzi te stvari u mojoj glavi
Molim Te Boze učini mi to
Nek znam Nešto I kad pojedu me mravi.”

E.Nezbit(1858.-1924.)
(u slobodnom prevodu)