U ramu boje slonove kosti pozira proslost.
Njega odavno nema.Ni njegove kosti više ne postoje,možda prah.Samo na ram I sliku sitna prasina padne.Ponekad I nečiji pogled.Ili njena ruka dok prasinu brise.
I sad,posle mnogo godina naidje gorcina .Svaki put.I tupi bol. Ne sto ga nema nego dok je bio.
Sto je po njenom zivotu tako bolne brazde pravio,duboke. I ne postoji ništa cime bi se izbrisale,zatrpale.Ni ona zemlja kojom su njega pokrili nije te brazde zatrpala. Spala sa humke razisla se okolo, usitnila pa raznela od vetra I vremena, a brazda ostala da zjapi sa svim svojim bolom.
A on k’o pokusa da iskoraci iz tog rama da udje gde živi pomeraju slike, disu,secaju se ,placu.Ne sto ga nema nego dok je bio. Svaki njegov trag je izvitoperen trag. .Nikad lep ,nikad cist,uvek je neka senka oko njega.Ili razmazan prljavim bojama.
I njena ga ruka brzo vraca u prostor gde jedino sme da postoji.To malo parce prostora na komodi,gde nikad ništa drugo nije stajalo. I tu prasina padne ,okolo. I onda ona svake subote pomeri sliku I uredno brise .
A tamo na groblje,ona ne ide. Daleko je . Razdvojeno morima. Dovoljno je sto je slika tu.Slika mora da je tu. Jer I decak koji se ne seca je tu .On ne zna za tragove.Za gorcinu. I tu prljavu boju.
Dok je bio mali mislio je da je tata zaspao davno I ne može da se probudi .On će kad poraste otici tamo gde tata spava I uspeti da ga probudi. Sad kad je poodrastao polako shvata I iz njenih opreznih odgovora kroji svoju sliku tate.Idealnu I lepu . Sa puno ljubavi. Obojenu pastelnim bojama,na nekim mestima jarkim dobijenu pazljivim biranjem . Jedino nedostaje veliki crni krug.Kao ogromna tacka koja će zaseniti svojim mrakom sve te lepe boje I otvoriti brazdu I u decakovom srcu.
Te dve price idu svojim odvojenim putanjama ,njena utabanim, a decakova razgranatim kao neobično drvo. Jednoga dana prica će zatvoriti svoj krug ,kada se njena I decakova sastanu , preklope svoje boje,svoja osecanja I postace jedna sa cudnom mesavinom boja. A ogromna crna tacka ostace nepromenjena.
Kao i momenat kada je ugledala prevrnutu stolicu,konopac I bezivotno telo. To je crna tacka koja nedostaje na decakovoj slici. Godinama pokusava da ga zastiti od te price u vecitom strahu da će je prerano još nespreman I mlad cuti od poganih ljudi. A i u strahu da ne zakasni .Ta dva straha vuku svoje konopce svaki na svoju stranu,bore se sve cesce I jače I u momentima kad zrelost izbije iz decakovih razmišljanja I postupaka njoj zastane dah pa pomisli da je to cas da se isprica prica do kraja,da zbaci kamen koji je gnjecio srce svih ovih godina precutkivanja .Jedino sto je koci je spoznaja da zbaceni kamen neće pasti nigde drugo no decaku na srce I da je taj veliki bol nanela ona razotkrivsi tajnu I njegov tata sa lepe slike svojim poslednjim cinom.
I tako krug još nikako da se zatvori I ti ,konopci ,I kamen I gorcina I prljave boje I zli jezici . Jednom kad uspe da ga zatvori lakse će nositi zig kojim je za uvek obelezena,poglede i saputanja : „ To je žena onog što se obesio.”