he he, uspeh...ili peh ili uspeh, radovati se ili ne? treba u oba slučaja, jer posle kise sunce greje a kad sunce ogreje ne vredi plakati...Pa Tanjo nisam te sanjo...slabo sanjam, ulazim u neki period bez snova ili sam izsanjao ono što se seca a one blede snove ne pamtim. Nisam bio davno na kafeu, davno prošlo vreme i verovatno niko to nije primetio...U Minhenu sam...Zbog nekih glupih poslova dolazih ovde i ni sam ne znam zašto me ovaj grad vodi kroz sivilo i sunce neizmenicno i stalno...zalutam ponekad i ulice koje lice se sale sa mnom nedajuci mi da pobedim njihovu igru zmurki. Ljudi ko ljudi, minhen, hotelske sobe oko hautbankofa su slične, male, ciste i monotone. Nikako da zapamtim izgled neke od njih posle mesec dana a ponekad i krace. Sobe nemaju lice u minhenskim hotelima bar one od 60 evra a jeftinije nisam ni uspeo da nađem Pijem obično neizmenicno kafu i pivo i jedem peciva sa virslama ili ponekad ribu sa severnih mora. Minhen. Sretnem tu i tamo neki pogled ali sve ode, i ti pogledi u prolazu više ne zapazam niti pamtim. Sivilo . U vozu za jedno selo 23 kilometara udaljeno zaspao sam i umalo se nisam probudio u Sttgartu ali me je kontrolor karata probudio, na moje iznenadjenje poverovao mi je da sam zaspao , nije naplatio ni razliku ni kaznu i ljubazno mi rekao kako i kada da se vratim. Licio je na pokojnog Tomasa Tatovesijana, trgovca koji je prvi vozio motor sa prikolicom i bio najdeblji covek u mojoj varosici iz detinjstva. Umro je odavno taj tomas a kontrolor je čak i mladez na nosu imao kao Tomas. Izasao sam u neki nemacki gradic i cekao drugi voz za nazad. Pocela je i kisa i vetar i kafa u stanicnom restoranu imala je miris cimeta i morskog oraceta. da li sam nešto pogresio stavljajuci secer.
Ponovo sam zaspao iako sam ispio čitavu solju kafe i sanjao Tog Tomasa Tetovesijana koji me je samo jednom stavio u prikolicu svog motora i vozio po gradu sve do karadjordjevog brda gde je stao, skinuo se sa motora i otisao u zbunje da pisa. Ja sam posmatrao grad i nikada mi se nije učinio lepsim.
Zašto je bas mene debeli Tomas vozio u prikolici motora ne znam ali mi je majka rekla da ga je moj pokojni otac spasio kada se tomas davio na Moravi, na zabacenoj plazi gde ga je nekim slučajem spazio moj otac i debelog Tetovesijana jedva izvukao napolje.
Nemoj nikome da kažeš da sam se davio i da si me spasio, molio je on, jer da sam se udavio prebili bi me kuci onako mrtvog sve do prave smrti , segacio se plav od grcha i straha debeljko.
Probudio sam se kada je Jordanka iz Kikinde, devojka koja radi u stanicnoj kafani ispustila solju sa cajem i i vrisnula uplasena. Poslednji voz je otisao a sledeći je tek polazio u 4 i trideset ujutro. Lezao sam na klupi cekaonice i smrzavao se a 4 i trideset je bilo udaljeno čitavih 6 sati.

kasnije sam sretao mnogo Brigita i sve su za razliku od nje postajale sve starije i ruznije i ja nisam nikada zazalio kada su zalupile vrata i zauvek nestale.
Lezim u krevetu minhenskog hotela Karlstat i pijem pivo iz malog bar frizidera. Zivot je jedno obično gubljenje i nalazenje puta ali često to nije onaj koji vodi tamo gde bismo hteli.
Pusio sam i gledao kroz prozor. zgrade su okrecene živim bojama i deluju uredno, ljudi takođe. Zašto je sve tako cisto, precizno, koncizno, tačno ? Da li u ovom gradu žive oni kojima je kazna i ciscenje duha dato kroz rad. Arabaj mah fraj. Znaci znaju. nama na balkanu ta lekcija je mnogo teza ili laksa, kako za koga. Ništa nema pravila i u toj teskoj i neskladnoj borbi dobra i zla padamo pokoseni i mladi cisteci svoj isprljani duh.
Prolazio sam skoro pored pollja Austerlic kod brna u Moravskoj pokraini Ceske. Zastao sam i posmatrao. Napoleon je pravio raspored i ljutio se na svoje generale a ja glancao moje redovske cokule nadajuci se da ću i ovog puta ići putevima gde ne prolaze meci od kojih će se kasnije praviti olovne figure saha. Austerlic, da li sam preziveo taj boj i zašto bas tu stadoh gde je iz plodne zemlje izlazila jedna crvena ruza koja je mirisala na mladu nevinu krv francuskog redova.
Prethodne noćismo za samo nekoliko franaka dobro vecerali u jednoj kuci seljackoj i spavali sa seoskom kurvom luizom Franticek koja je znala sve varijante porocne i perverzne seljacke ljubavi. Prali smo penise kasnije na malom potoku i gledali u daljini kako svetlucaju kroz noc vatre neprijateljskih vojnika.
Otkud bi meni sve to bilo da se nije zbilo.

Prepoznatljiv Zikin stil,secamo te se od ranije i rado čitamo.

Da,i ja sam voleo citati Ziku...yes,bilo davno.

Pozdrav iz Chemerike.

vidi figuru na fejsbuku

Zikko, skitas i krecis i dalje.
Sretno i jedno i drugo:)
Bas sam neki dan razmišljao kako sam se navukao na ovaj SC pre jedno 10 godina, preko prica Dz. Molera, i još sam tu.
A i Dzo navrati :)

šta se desava? nikog nema? Bob Radisavljevic sin Aleksinackog zeleznicara Chire zvanog Simplon, radio je u kafani na minhenskoj zeleznickoj stanici. doneo mi je veliku kriglu piva a zatim drugu treću četvrtu. Kod pete je tražio da naplati a zatim mi je doneo i petu pa sestu. Bob je bio poslusan momak, vredan i odmah sam prepoznao da je juznoprugas, dete sirotinje koje jednom ide u rodni aleksinac da prica kako je za uspeh u nemackoj potrebna snaga pamet i cvrste misice. Nije znao da znam ko je, ni da znam njegovu tetku Kristinu udatu za otpravnika vozova u stalacu a i da znam Natasu , njegovu rođenu sestru sa kojom sam vodio ljubav kao srednjoskolac u napustenim vagonima putnickog voza stacioniranog na sporednom koloseku aleksinacke zeleznicke stanice.
Polazeci na put u nemacku njegova sestra još uvek zaljubljena u mene dade mi njegov opis lica i tacnu smenu i lokaciju stanicnog bifea u minhenu.
Gledao sam ga kako već pocinje umortno da se seta od stola do stola a zatim se sudarih u toaletu dok sam zurio da ispraznim one krigle a on zatezao zavoje na nogama sa nabreklim venama i psovao sve po redu nekom tipu koji mu nije vratio zajam od 2000 evra.
Htedoh da mu dam pisamce od sestre kojim mi je preporucivala brata da odsednem dok se ne snadjem u velikom bavarskom gradu.
Kraickom oka posmatrao sam kako pravi bolnu grimasu na licu zatezuci zavoje za nabrekle vene. Tipicna bolest stnicnih kelnera koji umiru od sloga nastalog kad velika santa usirene krvi krene prema mozgu ili srcu. Torpedo od krvi koji ubija.
Odustadoh i strpah ceduljicu u dzep. Doao sam ponovo sutradan i gledao ga kako krivlje, ispijen i umoran izraz lica govorio je o teskoj bolsesti koja muci coveka koji bi trebalo da mi pomogne. Spavao sam u jednoj napustenoj garazi pored velikog gradilista i sav prozebao pio sam ovog puta caj sa jakim dzinom sa jamajke. Trebalo je danas da mu dam onu ceduljicu u kojoj ga moja srednjoskolska ljubav Natasa molila da me primi kod sebe na stan i hranu i pokusa da mi nadje posao.
On je sepao, teško se probijao između stolova svreme na vreme bi seo i gledao u gomilu turista sa obesenim foto aparatima kako defiluju stanicom odlazeci u grad.
U dzepu mi je ostalo još 40 evra, dve novcanice od po dvadeset i neka sitnina. Ispih dzin sa jamajke , uzek onu ceduljicu i podjoh trazeci mog spasioca koji je do malopre gegao između stolova. Nije ga bilo. Pricekah a zatim odoh do toaleta. Nije ga ni tamo bilo. Već je bilo uveliko noc i ja krenuh prema onom gradilistu sa napustenom garazom u kojoj je bilo par razbacanih sedista za automobile gde sam spavao već 3 noći Izvalih se u prvo sediste na kojeh naidjoh onako umoran i razocaran mojim početkom trazenja posla. Neko jauknu kad legoh na sediste i ja shvatih da sam legao na nekoga koji je tu pre mene ugrabio isto mesto i već zaspao.
Gde lezes some jedan, zašto prvo ne pogledas?
Izvini zemljace, progundjah iznennadjen shvativsi da sam legao na coveka koji kao i ja nije imao sreće sa smestajem ili jednostaavno nije se bas najbolje snasao.
Zemljace, cuh kako covek sa sedista tiho rece sa upitnim prizvukom. Pa odakle si?
Iz Aleksinca rekoh tiho trazeci drugo sediste za kola u mraku hladne garaze.
Iz Aleksinca sam i ja rece on i ustade. Sepao je i jedva se kretao namestajuci cebad i pripremajuci se da legne.
Poznah coveka kome sam trebao da dam pisamce moje skolske ljubavi .
Cutali smo a zatim on rece, bas si iz Aleksinca ili nekog sela, rece praveci bolni pokret pri leganju na namesteni lezaj.
Iz sela kod Soko Banje rekog i uvalih se u drugo sediste.
Pa to nije Aleksinac, rece on i bolno uzdahnu pokrivajuci se u mraku.
Na pravom sm mestu, pomislih sam sebi smeseci se cinicno. Odseo sam na pravu adresu...Laku noc rekoh u hladnom mraku. Međutim moj cimer je već duboko spavao...

U pravu si Eskim, Zikka je definitivno „glavni krivac” što se mnogi od nas „navukose” na SC. A on još uvek skita, ali je prestao da kreci sada samo „farba” nas tako što se samo kad-kad pojavi, ali ako ... još uvek je rado viden (citan).

ovde Zika kriv, kuci, na poslu...bas je lepo biti kriv, siguran si da si ziv...

Moj ocuh Stevica Leskovcanin

Ha, ha, ha, još uvek sam početnik... Ok, ne ljutim se, ali ja osećam da i nisam baš početnik, čini mi se da sumiram rezultate, poraze i pobede, uspehe i padove, i razmišljam koliko li će toga još biti u ovoj zagonetnoj knjizi što se zove život... A, ono - početnik. Divota, kako se osećam mladim, svežim početnikom. O, kako bih rado dao sve što sam stekao u ovom životu- znanje, iskustvo, imanje...samo da počnem još jednom, istu igru, isti život!
Jedino što bih voleo da promenim bila bi činjenica da imam oca. Da vidim kako je to, kako je to kad se mali klinja sa belim kačketom skriva iza velikog tate i ničega se ne plasi. K’o pile ispod toplog zaštitničkog krila koke... Siguran sam da bi to bilo lepo, ali naravno, onda to ne bi bio više ovaj život. Ne bih imao ove osobine, vrline, mane i slabosti da sam išao tom stazom, bilo bi to nešto sasvim drugo.

Prošle noći sanjao sam svog očuha Stevicu- nešto jede, pa se zaluftao a ja mu kažem da je veliki drčnik i da samo jede. On žvace one komade hrane, guta ih halapljivo i ne mari na moje primedbe. Jadan Stevica. Nisam mu bio na sahrani, tek sam sahranio majku i ponovo nazad - baš bi bilo lepo, plemenito, gest pun zahvalnosti... ali ja nisam otišao. Nije mi došao u san da me kritikuje, da mi zameri, da mi san uznemiri i probudi me znojavog od ljutnje i straha. Ne, nije Stevica bio takav. Voleo je da popije, da me bije, da jede, umeo je da smaže čitav ručak; ja dodjem iz škole a ono, prazna šerpa. U fioci samo hleb i nož. Zna se, kašika masti i kriška hleba, malo šećera ili aleve... Ali imao je jednu veliku, i meni dragu osobinu koju sam cenio i koja mi je odgovarala: zaboravljao je uvrede, sve loše što sam uradio ili mu kazao.

Jednom, pobegnem ja od kuće, klinac. Moja majka i Stevica me tražili po paraćinskim bioskopima i poslastičarnicama do ponoći, kad im jedan moj drug reče da sam otišao kod nekog rođaka u Kruševac. Posle dvanaest nije bilo ni autobusa ni voza, i moja majka zaustavi nekog motociklistu, i upita ga gde ide. Idem za Vrnjačku Banju, odgovori on. Jer može do Kruševca, pita moja majka, željna po svaku cenu da me pronadje i vrati kući. Može, kaže onaj motociklista, i Desanka sede na motor i ode. Stevica u čudu ostade, gledajući za njom i auspuhom motora koji je bljuvao dim u noć. Hej, lepa, zgodna mlada žena ode sa motociklistom u noć za Kruševac! A Stevica jadničak, ljut i ljubomoran, ode u prvu otvorenu kafanu. Pije on šljivovicu i psuje sebe što se oženio ženom koja ima dete i to još ovakvo, kao što sam ja bio; svojeglavo, neposlušno, naprasno... Još jednu, kaže kelneru i ispija na iskap. Šta li Desanka sad radi, pita se. Zagrlila oko pasa onog motociklistiu kome ni lice nije video, imao je kožnu pilotsku kapu i naočare za vožnju, i juri seoskim kaldrmisanim putevima tamo negde u mrak gde sam možda ja, a možda i nisam. Uze on onu praznu čašu i baci u zid. Nekoliko odocnelih pijanaca i umorni kelner posmatraju ga začuđeno, ne znajući koji je povod ove iznenadne lumperajke. Vratio se kući pred samo jutro, mrtav pijan, legao i zaspao. Potrošio je pare u kafani, nije radio tog dana i spavao je do uveče. I eto, to je sada završen film za njega, on je svoju ljutnju i gnev umočio i udavio u ljutoj rakiji i dugom snu, i zaboravio.


Nikada mi kasnije taj Stevica to neće zameriti ili pamtiti kao najveće zlopamtilo, on je taj dogadjaj sa bekstvom i motociklom zaboravio. Kasnije je to pričao kao anegdotu, praveći šalu na moje dečačke avanture i Desankino putovanje u noć, ali to nije bilo zlonamerno.
Sutradan, sećam se, došao sam kući sa majkom. On je sedeo za stolom i jeo kajganu i salatu. Čim nas je video ustao je, i kao da se ništa nije desilo, pripremio je nešto da i mi pojedemo, a zatim, pričao o stvarima koje nemaju veze sa prethodnom noćnom avanturom. Hm, nikad to nisam uspeo da razumem. Ja bih se ljutio, da sam bio na njegovom mestu. Uzeo je naredno veče harmoniku i svirao, a da bi odobrovoljio moju majku (koja je bila ljuta na mene što sam bežao i na njega što se napio i nije radio) on bi počeo njenom omiljenom pesmom „Crven fesic nano”...

Ej moj Stevice, Stevice, šta još da kažem? Oprosti mi i to što nisam došao na sahranu, kao što si mi oprostio stotinu dečačkih nestašluka koje sam činio, obično nemajući pravi razlog.
Sestra mi je rekla telefonom- sahrana je sutra, ne možemo da te čekamo. Ne brini ništa... Stevica je zaspao sa osmehom na licu. Svi su se čudili, izgledao je kao da spava i sanja nešto lepo, pa se i u snu smeje. Šta li je sanjao? –pitala se moja sestra.
He he, šta je sanjao, pa moju majku.. Možda je došla motorom da ga pokupi i odvede na onaj svet, a on se setio onog putovanja motociklom za Kruševac, pa se nasmejao i otputovao sav srećan.
Eto, takav je bio moj očuh Stevica, Leskovčanin...

Eeeee Mr.Dzo...dugo se nisam zabavljala tvojim pricama...
Ne bi bilo loše da ponovo postavis pricu iz Sibira, ja sam je cuvala dugo. Na zalost, stari racunar otisao u neprovrat i sa njim i prica...

Eeeeej...Sibir je to...

Pa ne znam da li će ovo nekog da zanima ali bih da vam ispricam
malo o Sibiru.
Zanima vas?
Pa da pocnem onda polako,,,
krenuli smo iz Beograda datum drugi maj ,, prelep prolecni dan
let ko i svaki međunarodni let do Moskve i za dva i po sata
slecemo u Moskvu ,, aerodrom Seremetjevo,, cekaju me tamo
i odmah me voze dalje,,, dugo,, skoro 100 kilometara dalje se
nalazi drugi Moskovski aerodrom za unutrasnji Ruski saobracaj
ime mu je Domodjedovo i tamo se ukrcavam u avion koji leti
pravac Sibir,, mesto Jakutsk,,, sedam hiljada kilometara daleko
od Moskve.
Dalekoooo ali šta je tu je krecemo i polecemo
i letimo bratee skoro devet sati i napokon ,, kapetan aviona
rece da se vezemo jer slecemo u Jakutsk,,, ono znate,, dragi putnici
vezite se,,,temperatura u Jakutsku - 25 (minus dvadeset i pet)
jeeeboote a ja u kratkim rukavima majica,,, pa drugi maj je danas.
Hehe ali nema vise evropskog mazenja a jakna mi u prtljagu.
Peske iz aviona do aerodromske zgrade ,,, ssmrrzzooo sam se
ali i to nekako prođe.

Voze me kroz grad ,,, a grad - GRAD ,, cuj mene sve neke barake
a ima i po koja stambena zgrada na nekim stubovima su im visespratnice
posle sam saznao da je to zato što se led podize pa da ne bi srusio zgradu
prvo se postavljaju stubovi deset metara duboko , i iznad zemlje dva metra
pa tek onda se postavlja prva ploca i na to zida zgrada,,, cudo jedno.

Jakutsk je glavni grad republike koja se zove Jakutija po njihovom narecju Republika Saha
ta ruska republika je velika tri i po miliona kvadratnih kilometara i ima samo milion stanovnika
velika cudna i hladna zemlja.
Sam Jakutsk ima 150 000 stanovnika,,, reka Lena izvire u juznoj Jakutiji a uliva se
u Severno more isto u Jakutiji a dugacka je 4500 kilometara,,, lepa je Lena prava
ruska reka,,,cudo jedno .
Jakutsk je hladan zimi hehe a zima pocinje u septembru i zavrsava se u junu,, ma prekrasno
najhladnije je bilo u januaru... minus 67 stepeni,,, deca nisu isla u skolu jer je hladno
inače do minus 60 se ide u skolu jer to nije tako hladno,,, he

Inače zimi reka Lena kad se smrzne sluzi kao auto put,,, zaista ne salim se
drugog puta ionako ni nema,, osim zemljanog do najblizeg grada udaljenog
tačno hiljadu kilometara a nema ni pruge ima samo reka Lena kojom se leti
plovi a zimi se po njoj voze kamioni ,,, ma prelepo

Pa eto ne znam jesam li vam dosadio
ako ocete još ,,, a vi lepo kazite :)

Idemo dalje po Sibiru ,,odnosno Jakutsku
Stanovnistvo Jakutska je saroliko, osim Rusa i malo Ukrajinaca
mestani su iz tri plemena,, Jakuti , Burjati i Chukchi.
Lice na americke indijance , ali imaju kose oci ,,ustvari najviše
lice na eskime. Čak su im i narodne nosnje slične americkim indijancima.

Kakvi su kao narod,, pa veoma odani prijatelji ali i veoma surovi kao
i njihova zemlja na kojoj žive.
Evo primera ,,, za vreme Staljingradske bitke kad su ruske snage već posustale
i pocele da se povlace ,, general Zukov je pustio Jakute u napad i oni su
sredili nemce.
Takođe prvi vojnici koji su usli u Berlin bili si Jakuti i bilo im je dato pet dana
da rade šta hoće ,, i tek posle pet dana je usla ostala vojska u berlin.

Ostali , mislim na Burjate i Chukche nisu tako ratoborni ni surovi.

E pa ajmo dalje ,, zivot ko zivot svugde se ljudi snalaze ali
Sibir je Sibir,, nema sale zima kad dodje a ni leto bas nije neka
lepota u stvari zimi je lepse,, zašto? ,,, pa zimi nema komaraca
i nema miliona musica koje lete i zavlace se u kosu u usi u oci
ali izdrzi se.
Zgrade imaju po troje vrata na ulazu ,, prvo udjes kroz jedna pa zatvoris
pa onda druga i tako redom ,, sve je to zbog hladnoce,,, ali ima jedna strasna stvar
a to je ,, smrad u tim zgradama ,, jer se sedam meseci ne luftiraju dok traje zima
a sa ljudima u tim zgradama žive i psi i macke ,, ma strasno..
ali izdržava se ,, šta je tu je.
Inače se ni starosedeoci tokom zime ne kupaju pa je i to dodatni parfem
hehe,, kad sam stigao primetio sam da ni jedan stan nema ,,, bojler ,,,
nisu ni čuli ,, ni znali šta je to,,,toplu vodu imaju centralnu gradsku... ali je vise nema
nego sto je ima,,, sve ode na grejanje.
Jer sa zimom nema sale u tom Jakutsku,,, najniza temperatura ,, izmerena je
pre nekih petnaestak godina ,, minus 85 ,,, e tada je kako kažu bilo mnooogooo
hladno.

Nastavak sledi ...

Pricao sam vam da sam se zaljubio
e trajalo je to jedno vreme i onda kraj
kako,, zašto , to samo dragi bog zna.. ali
gotovo,, i tada sam jedno vreme propijao svoj put
kroz sibir,, i bio sam dobar u tome ,, znate ,, kvalitetan hehe

I tako sam krenuo u putovanje vozom kroz Sibir ,, poznatom
transibirskom zeleznicom ,, naravno krenuo sam iz Norilska koji
je udaljen od Jakutska hiljadu kilometara,, putovao sam sa nekim
soferom Volodja - ludak jedan i stigli smo u Nerjung,, posle četiri dana
pijan,,on a i ja valda.
Kroz Nerjung prolazi transibirska,, i tu sam se ukrcao u voz i krenuo
isao je tada za Vladivostok ,,četiri dana smo putovali tim vozom,, a u vozu
sve ima sto treba na jednom putovanju,, pa čak i furuna u vagonu koja se lozi na drva
ima i dimnjak a ima i votke u potocima,,, ima i poseban vagon ,,, za zabavu
zenske naravno ,, one malo posrnule,, sto bi se reklo ,, vagon kupleraj,, ima tu još kojecega
ali se bas ne secam tačno ,,,
Vladivostok ,, jutro ulazimo u stanicu ,,, pitam ,, kad ide nazad ,, kažu po podne u 14 cas
i ok,,, a koliko imamo do Moskve,, sedam dana,,, ako ide sve ok rekose mi i smeskaju se,,
jer sam verovatno bio zblanut,, ali ok.
Ima jedna pricica koja kaže:
Kasnila transibirska zeleznica u staljinovo vreme ,, i znate šta je Staljin uradio
... Naredio je da se na svaku banderu na toj pruzi ,,, obesi po jedan ,,, zeleznicar.
Strasno,,, ali vise nisu kasnili ,, vozovi.

Ima takvih strasnih stvari koje su se desavale po Rusiji u staljinovo vreme,,mnogo,,
ali ljudi i danas teško pricaju,,,

U Jakutsku sam upoznao jednog starcica ,, dobar je bio,, fin ,, voleo je Jugoslaviju
pa samim tim i mene,,, a i isao sam kod njega kuci,,, i jednom mi je ,, malo zagrejan
votkom,,, ispricao njegovu pricu ,,,
Bio je policajac ... kapetan ,, nešto ko nacellnik supa,,, u gradu koji se zove Kursk
velik je to grad,, i tamo je on bio sef policije ,, e neki od njegovih policjaca su nešto
pricali tražili vece plate ,, šta li ,, nisam ga bas razumeo ,,, ali u glavnom ,, vlastima se to
nije svidelo i donesena je ,, odluka ,, a glasila je ,, svi policajci sa porodicama ,, u jutro
na zeleznicku stanicu i pravac Sibir ,, mesto Jakutsk ,,, bilo ih je 1500 (hiljadu petsto)
i svi strpani u stocne vagone i poslati za Norilsk i odatle za Jakutsk.
Kad su stigli ,, nisu imali ničega,,, ni stanove ,, ništa ,, ukopavali su se u zemlju i tako
živeli kako su znali i umeli ,, pomrlo i h je vise od pola.,,, plakao je starina na kraju,,
nisam znao dali da mu se pridružim ili da cutim ,,, cutao sam.

Eto ima i bilo je svega u toj napacenoj zemlji.

Kokoro, ljubi te „sestra” za ovo :-)
Ako imaš čitav tekst mogao bi da postavis novu temu ili da ostavis mail (ako može).
Pozzzz...

Znate ,,, bio sam ja i na zapadu ,, malo Svedska ,,, pa italija
bio sam i u Australiji oko dve godine ,,, i u Kuber Pediju sam bio
,,tamo se vade opali ,,, ali je Sibir ,,nešto posebno,, možda bas
zato što je hladan ,sto je nepregledan i neistrazen ,, ne znam ,,
znam samo da sam ga zavoleo,,, još kad sam nogu prvi put stavio
na Jakutski aerodrom ,,, imao sam osecaj kao da sam nekad bio tu ,,
.. i kao da sam stigao ,, kuci,,,

Inače u Jakutsku žive Shamani ,, ima ih i na drugim stranama sveta
kod americkih indijanaca su to ,, oni vracevi u plemenima,,, ali ,, kako
svi kažu a i legende tako govore,,da se u jakutsku rodio ,,prvi Shaman.

A legenda kaže :: da je Bog ,, videci kako se ljudi ,pate i muce i boluju
odlucio da im pomogne,, pa im je poslao ,, svog predstavnika ,, orla ,,
da poduci i pomogne ljudima ,, ali su se ljudi plasili orla i bog tada odluci
i spari orla sa zenom.. Tako se rodio prvi Shaman.
To kaže legenda a ljudi u nju veruju i postuju tu tradiciju ,, jer Shamani
pomazu ljudima u njihovim nevoljama ,, Shamani idu tamo gde drugi ne mogu
i ne smeju ,, samo da bi pomogli svom narodu.
U jakutsku postoje i crni i beli Shamani ,, kao ni na jednom drugom mestu,,
i jedni i drugi pomazu na svoj način ,, svom narodu i zato Shamane u Sibiru
na neku način i dan danas smatraju za polubogove ,, a tako ih i postuju.
Za vreme Staljina su bili proganjani i ubijani,,,ali su sa perestrojkom i Shamani
rehabilitovani,,, tako da sada postoji godisnja svecanost koju Shamani
organizuju između 20 . i 27 juna . na koju se skupe mnogi ljudi iz raznih
krajeva.
Shamani lece i neizlecivo ,, tako da danas mnogi lekari znaju da konsultuju Shamane
za mnoge bolesti ,,
Koriste razne lekovite trave i mesavine da bi pomagali ljudima a ako treba i
komuniciraju sa duhovima i paralelnim svetovima ,,koje poznaju i imaju pristup.
A nedao bog nekome ,, da se zameri Shamanu ili njegovom plemenu ,
ima mnogo prica o Shamanima , i po Sibiru su oni zaista cenjeni.

Sve price o Sibiru su istinite
pa makar kako strasno zvucale ili neverovatno delovale.

Kad je covek tamo i malo duže boravi i uspeva da nauci malo
jezik ,, cuje mnogo toga što se prica ,, mada se te price teško
potezu ,, niko ne želi ni da ih se seca a kamoli da prica.
Stariji ljudi ponekad kad potegnu malo vise ,, pocnu o tome
ali ih obično ,,ucutkuju ,, jer to je period koga svi žele da zaborave.
A i dan danas se mnogi boje ,,, ostao im strah ,, pa zato ne govore

Pa samo je dovoljno znati da su zatvorenike ,,, dovozili transibirskom
zeleznicom , do Nerjunga ,, pa odatle hiljadu kilometara do Jakutska
su ih terali peske da idu ... ne treba vise pricati...
Sretni su bili oni koje su vozili rekom brodovima.

Dosta davno sam citao knjigu Karla Stajnera „7000 dana u Sibiru”
gde je covek mnogo toga opisao. Vredelo bi je naći i procitati.

http://spaceweather.com/aurora/images2010/04jan10/Akhmetsafin-Ruslan1.jpg

www.spoki.lv/upload/articles/12/120661/images/Pasas-aukstakas-un-5.jpg" >http://img4.www.spoki.lv/upload/articles/12/120661/images/Pasas-aukstakas-un-5.jpg
*

U Jakutsku ima jako mnogo mladih žena ,, koje su razvedene ili su
udovice,, mlade 20 godina a imaju po dvoje dece,,, bivši muzevi
alkoholicari ili mrtvi ,, smrznuti negde ko zna gde ,, a one same sa decom
tuzne ,, nesretne i zeljne paznje i ljubavi ,, a toga nema... bar za njih nema.

E tada se pojave nasi ,, pazljivi i prijatni ,, bar u početku ,, hehe
i puni para ,, mlate sa tom lovom ko da su u svatovima ,, i pocinju
provodi ,, naravno i zaljubljivanja ,, kao i svugde

Sve te devojke su zeljne provoda i paznje ,, pa makar na kratko
i to sa pridoslim radnicima iz bivših Ju republika ,, imaju na pretek
tako da je i jedna i druga strana zadovoljna.
Devojke imaju provode ,, a muski pune krevete i svi sretni i zadovoljni.

Ima i pravih ljubavi ,, pa su se neki pozenili i odvodili te curice ,, kucama
i dobijali i decu
Neki su i ostajali u Jakutsku ,,ozenili se i sredili papire , i ostali.

Neki su ostavili kosti ,, jer su oteli curu nekom pijanom jakutu
koji je priklao i nju i njega a posle plakao ,, zbog nesretne ljubavi.

Ali nemojte misliti da te curice ,, ne piju ,, eee piju one ko smukovi
mislio sam u početku da se bez jetre i radjaju kako piju... ali
se ne opijaju ,, trezne su im te lepe glave uvek ,, i samo gledaju
tim svojim budnim ocima ,, i ne trepcu ,, ali će popiti sve tecno
sto im se ponudi
Omiljeno pice tih curica je Sampanjsko .. kako ga tamo zovu
sampanjac ali ruski ,, lepo ga je piti ,, ali posle glava ,, ovolika ...
mala ti vrata od kupatila .. za glavu .. strasno
E ali ga one piju ,, ko da je,, kokta ,, a posle kad nestane
može i votka a i konjak ako nestane votke.
Nema milosti ,, zato je ponedeljkom ,, manjak radne snage
ne dolaze mi ljudi na posao ,,, uzas jedan ,, :)
I svi u utorak obecavaju ,,, neću ni kap okusiti nikad vise
heheh ... do sledećeg petka.

http://www.youtube.com/watch?v=B4L6pqFLoQA

Za one koji nisu znali da je Salamov, osim secanja na teske godine zatocenistva u Sibiru, napisao i zbirku pesama: „Posle Kolime”.

*

Udisem svakom porom koze,
pred nevreme, sred sumskog sklada,
sve sto izreci još ne može
niko - ni mrtav, ni ziv, sada.

Sve sto je tako nedostizno,
sto nećeš taci rukom briznom,
sto prolazi kroz ledne sale,
kolevkom recnom, niz obale.

Svet je sam sebi - talent, genij,
sto vodi nas na uzdi, mimo.
Zvuk ritmova mu uzbunjenih
nije nam dato da shvatimo.

Ali sve to su - odgovori:
oblaci, camci, ledna luka,
sto bez rizika većeg, stvori
i baci nam njegova ruka.

*

Ništa ne može - vreme, udaljenost
da poredi se sa ljubavlju vernom.
Ramenom nebo podupire, eno,
sijanje severno.

Smrvit nas neće taj nebosvod gluhi,
u jamu nam se zica ne survase,
hladiti neće biblijski led, suhi,
usijane glave naše.

Jamstvo je stublje stihije ledene,
sto drzi nebo, besano, nad tamom...
Drago mi je da verujes u mene
kao pre...Kao u početku samom...

-Varlam Šalamov

*

Glavni jezik je Ruski ,, i svi ga govore
i u upotrebi je svugde u gradu ,, lokalno stanovnistvo
se međusobno sporazumeva svojim narecjima ,jakutski ,
burjatski a i oni imaju još nekih podvrsta.
Nisam naucio ni jedan od tih narecja ali me je iznenadilo
koliko sličnosti ima sa jezikom americkih indijanaca ,, kad
sam gledao film „Igra s vukovima” sa Kevin Kostnerom
veoma mnogo sličnosti ima.

Pa eto ispricao sam vam jednu pricu , pricu koja vam se svidela
i lepo je biti nagradjen , rečima podrske i odusevljenjem koji ste svi
pokazali
Hvala vam na tome
Posebno me odusevljava cinjenica ,, da nije nestao romanticni duh i da
postoji
kod svih nas podjednako ,, a to je odraz toplih dusa i punih srca.

Kažu da je vrlina ,, znati kada se treba povuci.
Pa eto mislim da je to vreme doslo...
Zato hvala vam svima na paznji i na podrsci i na lepim zeljama

Odlucio sam da napisem vise o Sibiru zajedno sa ovim tekstom
koji sam ovde postavio,, a to ste vi ,, svi .. zajedno krivi :))

Napisacu to kao knjigu . Da li ću stampati ili nekako drugacije
videcu.
E sad ,, trebalo bi nekako znati kad će to biti napisano ,, jelda ?
pa kako vidite ostavio sam emal adresu,, pa ko želi da bude obavesten
kada je knjiga gotova ,, neka posalje mail na tu adresu i
obavesticu svakoga ko se bude javio.
Ocekujem da ću sve da zavrsim ,, mislim na pisanje ,, do nove godine.

Eto ,, hvala vam svima još jednom.
Puno pozdrava

Websy...

Nov 22, 2002 17:42

*

http://briefmarken.briefmarkenauktion.net/media/images/markmed/00960.jpg

http://www.technologijos.lt/upload/image/technologijos/archyvas/autotransportas/k_keliaujant/jakutija2/jaku...

http://www.technologijos.lt/n/technologijos/automobiliai_ir_motociklai/straipsnis?name=straipsnis-1508&l=3&...

webs y - Nov 21, 2002 06:48

Za Sasu ,, zaista ne znam kuda se ide posle urala,, ali znam da ovi sto
dovoze automobile putuju skoro mesec dana od Moskve.
Mislim da je to veoma rizicna avantura ali ko ne proba neće znati.

pada prokleta kisa po ko zna koji put ovog tuznog proleca i dobuje monotonu melodiju o okno moga prozora koja uspavljuje. Mika Chora je rekao da će mo oko 2 da idemo u retoran gde radi jedna riba sa sisama kao baloni od 5 galona i koja kad stegne picnji misic može da precvikuje i najzilaviju karu. Mika voli zivotnu egzotiku, voli cuda prirode a uci sa njim u kafanu je dozivljaj koji se pamti sve do kraja treće nedelje u drugoj deceniji posle. Restoran se nalazi na padini pored puta broj 5 i gleda na manhatan i usidrene brodice marine koja je skoro napravljena za mudonje koji su imali vise sreće u ovom materijalnom svetu. Danas je sreda i ja ću da narucim neku ribu a on, taj Mika verovatno neki biftek kojim će da me cika i stalno govori istu pricu o tome kako mogu da jedem smrdljivu ribu, pogledaj biftek kako se topi u ustima kao med, pogledaj kako ide uz crno vino kao da rastu u istoj njivi. Popi malo vina nudka me obično, pi, vino je postalo od sunca, unesi malo svetlosti i toplote u tvoje mracne zaledjene emigrantske grudi gde srce bije u nekom tupom tuznom i umornom taktu, ajde dzo druže moj...Ja se neckam kao francuska kurva a onda naravno navrnem crnjak i odlomim dobar komat one meni mirisljave ribe...Prošlog puta smo u restoranu na strmom putu broj pet koji se spusta prema reci Hadson upoznali dve ribe iz Kanade koje su dosle da se provedu u Njujork i takve nije teško zbariti samo problem je bio sto su se Kanadjanke iz grada Kvibeka napile i bilo ih je teško strpati u taksi a zatim posto su zaspale sedeti na recepciji njihovog hotela i cekati da se otrezne i probude pre svega. Ima ljudi sa kojima je i jedan običan rucak ili vesera u kafani zanimljiv bas kao sa tim Mikom, Mikom Chorom...a o dozivljajima po Njujorskim restoranima sa gore doticnim piscem iz Beograda Dejanom lucicem je posebna prica i to naravno nisam lud da ovde pišem..pozdrav

LINDA
Bob Konstantinovic grabi napred noseci veliki komad drveta od hrasta I stenje jer je teren strm I klizav. Čak je poceo I gasove da ispusta gundjajuci I psujuci tiho sebi u crni gornji deo rolke koja mu pokriva vrat. Ja zastadoh malo gledajuci da nađemzgodno mesto I odmorim. Linda nam je ponovo nasla tezak posao, viknuh da me Bob cuje, Linda nas je opet zafrkala Bobe, nasla nam je posao dobar za decake od po dve banke a ne za nas matore izradjene luzere porocne kalifornije. Bob cuti, ceka da ja izgrdim I ispsujem lindu koju on još uvek potajno obozava iako nema sanse da sa njom dodje u neki blizi kontakt sem da mu nadje iz sazaljenja neki posao kod kontraktora istocnog Los Andjelesa.
Cuti , ne kenjaj, rece konacno Bob posto uhvati dah gledajuci u teško drvo od ebanovine.
Ovo nij drvo, rece I sutnu ogroman komad koji je lezao na zemlji, ovo je slonovo govno koje je israo posto je progutao olovnu kasu federalne banke.
Gledao sam starog momka kako brise znoj belom maramicom I razmišlja verovatno šta sam ja to malopre pricao.
Nemoj ni jednu losu reč o Lindi, razumes sibadzijo jedan, malo ti je sto nam je nasla posao I moljakala one njene obozavaoce vrteci guzicom I flerujuci a ti nezahvalna bitango ni hvala da kažeš. Ja bih trebao da se ljutim jer imam sest banke I nosim uzbrdo ovo parce drveta teško sto kila a ti mi nosis alat koji može da nosi I malo dete I samo nešto zvrndoljis. Psujem ti te novodosle, sve vam nešto fali.
Bob je pricao a kada se malo odmori uprti onaj teski panj I krenu uzbrdo.
Bio sam mu pomoćnik na mnogim zgradama ali tamo smo se peli ili dizalicama ili liftovima ali na ovom brdu put je bio zatvoren zbog opravke I jedini prilaz gradilistu bio je sporednim putem kroz sumu koji je bio uzan, strm I klizav. Možda sam ja trebao kao mladji I snazniji da nosim onaj komad drveta ali Bob mi nije dozvolio bojeci se da ga ne ispustim I ulubim , obzirom da je to bio ukrasni deo jedne ogromne sklupture koji smo rebali da montiramo ispred kuce jednog holivudskog bogatasa.
Linda je dobra !@#$ Bobe, ali te ne ...ava, suvise si ti star za nju, takve ribe gledaju da se unovce dok još uvek mogu a ona je tu negde na ivici, još malo tri banke, mada moram priznati da izgleda ko bombona, I to filovana bombona sa egzoticnim vocem.
Opet kenjas, zagrme bob, Linda je dobra I vise nego dobra, a ti prostacino bas kao I svi novodosli iz one korumpirane zemlje vidite u ženi samo picku. Linda je gospodja, divna, pametna I pozrtvovana. Na ovom gradilistu će mo prdeti sledećih dva meseca samo zahvaljujuci njoj. Razumes li ti nezahvalni novodosli bilmezu?
Dva meseca posla sada kada ga nigde nema, stanujemo kod nje u bejsmentu I vozimo njena stara kola ne kupujuci benzin, kog ćeš ti vraga još.
Popeli smo se gotovo na vrh brda. U daljini se videla santa Monika I Los Angeles a malibu sa svojim raskosnim vilama bio nam je kao na dlanu.
Bob je sedeo na onom panju, kako sam ja zvao tu skulpturu tesku kao tuch I gledao u daljinu gde se Pacifik gubio u daleku liniju horizonta.
Pre desetak godina Bob je bio momcina, laf, još uvek snažan , jak I lep, ali deset godina teskog rada I nagomilane godine učinile su svoje.
Stanovao je u niskom bejsmentu kod Lindine mame, gospodje Grejs koja je odavno umrla I staroj gospodji placao kiriju I s vreme na vreme pomagao u basti sadeci muskatle, karanfile I ruze. Linda je rasla I postala divna devojka a Gospodja Grejs jednog pretoplog kaliforniskog leta otputovala na onaj svet. Sada je Bob pomagao mladoj lepoj gospodjici Lindi, gledao I slusao nnjen razdragani smeh I bio ljubomoran na sve njene momke koji su dolazili u prelepu vilu na Beveri Hilsu.
Svakog jutra Bob bi se brijao velikom britvom namazavsi lice cetkom punom bele sapunice koja je mirisala na ananas . Zatim bi se tusirao I brisuci se sarenim peskirom za plazu, posmatrao u ogledalu svoje snažne misice.
Da li je Linda zapazila ovo, misli je prseci se ispred ogledala, da li je videla ovu tetovažu na kojoj je pored lepe devojke na plazi pisalo, I love you L…. Već zasao u pet banke sve je vise gubio nadu da će Linda ikada zapaziti stanara iz niskog suturena, prijatelja svoje majke koga je smatrala daljnjim rodjakom. Međutim Bob je bio ludo zaljubljen u mnogo mladju lindu u u toj zaljubljenosti koje nikako nije mogao da se oslobodi nalazio satisfakciju I neku nadu koja je starila bas kao I on I polako pretila da klone I samim tim dokusuri ljubavni zivot starog momka Boba Konstantinovica.
Da nisi rekao vise ni jednu losu reč o Lindi, rece mi on kada smo poceli da ugradjujemo drveni deo u veliku figuru ispred kuce.
Vi ste svi novodosli emigranti jedne obične barabe, lopovi, lazovi I prevaranti a u ženi vidi te samo picku I ništa vise, govorio je ljutito. Nemate ni malo respekta za ženu I nije ni cudo sto vas žene ostavljaju a I nemate ni para da jednu tako lepu ženu kao sto je Linda izdržavate I cinite joj nešto po volji. A linda je , Linda je nešto prekrasno, ona je….Onda bi Bob seo na klupu , pogledao u mene, odmahnuo rukom sa nipodostavanjem I zapalio cigaretu. S vreme na vreme bi se nasmesio I ja sam znao zašto I kome, ,,,jadni zaljubljeni Bob, voli tu Lindu sa takvom neznoscu I iskrenoscu kao da je ona to necim naročitim I zasluzila a on je za nju ništa drugo nego neki Bob, nabedjeni prijatelj njene mame gospodje grejs I stanar iz niskog prizemlja nalik na običan podrum , koji ponekad pomaze u basti I gleda je zastitnicki I vrlo ljubazno, to je Bob za lepu Lindu I ništa vise…..Kakva razlika u osecanjima između Boba I Linde, dva sveta koja se nikada neće istinski susresti…

Bilo je to pre desetak godina u Malibuu u Kaliforniji I zavrsivsi taj posao sa Bobom dodjoh u njujork. Skoro sam doznao od Voje Krstarice, kaskadera I glumca epizodiste iz Los Angelesa, da se Bob obesio u svom stanu u podrumu vile treci dan posle svadbe Linde I Richarda Robinsona, bogatog trgovca iz sijatla…Viseci na konopcu , iz razdrljenih grudi videla se tetovaza, lepa devojka na plazi I „VOLIM TE L….”

Moram sve da ti kažem burazeru, moram, tu mi na srcu lezi i moram da ti kažem.
Kaži, kažem ja tiho i posmatram flasu pelinkovca na bastanskom stalu i paklu cigareta Pal Mal.
Moj brat od tetke me gleda nekom mesavinom pijane ljutnje revoltra i prevelike zelje da mi neso saopšti, nešto sto je dugo cuvao...Mladji je od mene par godina, kosa opala, zubi ispali, pali jednu cigaretu za drugom i dosipuje sebi pelinkovac. Zajednicki tprijaelj Ljuba Pampur sedi za istim stolom u basti na zvezdari u dvoristu moga brata i naizgled nezainteresovano prati razgovor.

Znaš šta burazeru, kreće moj brat.
Ne znam, pokusavam malo da ga smirim nekom salom, ne znam bato, ali hajde da te ne prekidam.
Slusaj ovako, otkako sam dobio , tj imao infarkt, svakome kažem sto mislim, ne krijem ništa u grudima jer me to boli i steže a i tebi ću da kažem i neće da ti bude prijatno.
Gledam ga, nisam ocekivao ovakav napad, svratio sam i doneo kafu. Nisam ga odavno video a po lepom vreme, Beograd rascvetao okupan suncem aprila. Cekam, vrabac slece na sto i kljuca mrve, onaj ljuba pali cigaretu i ceka rasplet situacije.
Dakle otkako sam imao infarkt, svakome kažem šta mi je na srcu jer srce više ne može da trpi opterecenje , ranjeno je, napuklo, ceka samo još jedan napad i da stane. Pun mu je !@#$ i njemu i meni ove zezancije i svega ostalog sto zivot donosi.
Neću da mu upadam u reč, šta on to ima meni da saospsti sa ljutnjom, nisam mu duzan, nekada sam kao srednjoskolac svracao u Beograd i dolazio kod tetke da prenocim. Ponekad bih i ostao dan dva i bio srećan sto imam gde . Tetka me je volela, sin sam njenog brata koji je poginuo i kad god bi me videla zaplakala bi. teca, njegov otac me je takođe voleo. Isli bismo u kafane po gradu i on bi mi sa odusevljenjem pricao svoje ljubavne avanture pre braka sa mojom tetko a i posle tetkine smrti. Imao je neku veliku ljubav, madjaricu Luizu koja mu je ostavila dva kofera punih postanskih maraka koje je skupljala. To je teca cuvao na tavanu za svog sina smatrajuci da je to bogatstvo.
Ti si burazeru jedna obična skrtica, za tih grdnih 30 godina u toj ...anoj americi nisi me nikada pomogao. nikada mi nisi poslao ni kintu.
Cutim, pokusavam na prstima da izbrojim, pet puta po stotinak dolara, nije zaista neka para.
Nastavljam da ga posmatram, on pali cigaretu, posto je jednu upravo ugasio i dosipava pelinkovac.
...es ti to naše bratstvo kad nas ovde ...e kriza, sankcije godinama, bombardovanja a ti ništa, nit pitas nit saljes lovu. Nema te, .Ponekad doduse pozoves da cujes naše jadikovke jer svi vi tamo u tom usranom ustranstvu, pardon, inostranstvu uzivate da cujete kako mi ovde patimo i to je to.
Gledam kucu pored ulice, kucu koju je napravio moj teca od miraza moje tetke. Vredan licanin, celav dovitljiv. U podrum kuce stavio je krevete i izdavao crnotravcima koji su kod vukovog spomenika cekali zidarske poslove sirom grada. Kad ne bi imali posao, teca je svojim stanarima davao da mu naprave jednu malu kucicu u dvoristu koju je izdao nekom Jevtusenku, rusu iz Vladivostoka, majstoru juvelirskog zanata koji je godinama tu stanovao i odomaćio se u Beogradu zavolevsi ga svim srcem. kasnije su crnotravci iz podruma napravili u tom istom dvoristu još jednu malu kucicu koju je teca izdavao uglavnom studentkinjama iz provincije. Matori zenoljubac je voleo da gleda kaka lepe studentkinje prolaze kroz bastu a tetka bi samo zavrtela glavom prateci njegov zavoljivi smesak.
Teca je umro, pre njega tetka. Umro je i Rus Jevtisenko otrovavsi se nekim hemikalijama sa kojima je eksperimentisao praveci vestacko zlato. U obe kucice niko ne stanuje.
Imaš tri kuce burazeru, koje su isplacene a ja jednu koju ću da isplacujem dok ne umrem, rekoh tiho. Zašto ne izdajes?
Kome da izdajem, nemam zivce da gledam kako mi studenkinje tu dovode ...ache niti da me neka budala otruje kao što se ovaj rus otrovao. Netreba mi niko, psujem ti stanare, dodijali su mi.
I meni je brate dodijalo da u tudjoj zemlji svakog jutra ustajem u 6 i zurim gurajuci se po podzemnoj do posla, svako ima neke svoje probleme i teskoce. A što se tiče moje pomoći tebe, u pravu si, nisam ti zaista nikad pomogao jer nikad mi se nisi ni javio da mi kažeš da nemas. A ti ...zacutah, htedoh da mu kažem da nije on bas tako bez para ali ne će da ih uzne. Tri kuce u dvoristu, doskora je radio na carini, žena ziva i zdrava deca odrasla..
Zapalih i ja cigaretu. ljuba gleda cas u njega cas u mene.
Secas li se kada si pao u kazan sa vodom? pitam burazera.
On me posmatra.
verovatno se ne secas?
secam se kaže on. iako sam bio mali, možda jedva 4 godine ali tog trenutka se secam.
Hm, bio si nestasan, skrecem razgovor secajuci se kako do pola u dubokom kazanu prljave vode i samo mu bele carape i nove sandale vire praveci pokrete kao da vozi biciklu. Sa glavom u vodi do pojasa davio se Nešto stariji od njega izukoh ga napolje i on i ne trepnuvsi nastavi da trci po dvoristu.
secam se toga ponovi on i po prvi put mu se pojavi osmeh na licu. On ode u kucu i donese još jednu casu nasipavsi onaj pelinkovac, dosipa sebi i ljubi. Da smo živi ii zdravi rece. Podigosmo case i kucnusmo se. Nisam mogao a da ne pridjem i ne zagrlim ga. snažno, jako, srdacno. Ustvari imao sam utisak da grlim onog decaka sa kojim sam trcao po prasnjavom dvoristu i igarao se raznoraznih decijih igara. Onog koga mokrog izvukoh iz kazana punog vode i sa kojim kao da se ništa desilo nije nastavih igru koju nikada nisam zaboravio.
Hteoh da popustim zagrljaj, izvalim se, sednem i dovrsim onaj pelinkovac, ali osetih da je sada on mene stegao , jako , cvrsto i srdacno. krajickom oka primetih na njegovom oku suzu.
Izvini burazeru, rekoh mu...
Izvini ti meni, cuh kako jeca kroz suze...uvek ima lepsih stvari za secanje...

Kisni dan, još jedan u nizu. Prljavi most u ulici Lafajet na periferiji Bruklina, vlazan i dug ... Sedim u kafeu i cekam, ni sam ne znam šta. Trebalo bi da se radi ali kao da sam vezan za barsku stolicu pijem kafu i posmatram kroz veliku i prljavi izlog... Golubi uzlecu praveci mokar zvuk na tihoj vlaznoj ulici Lafajet. Slikar koji je resio da ovekoveci trenutak razapinje veliki suncobran koji će ga stititi od kise dok bude bojama belezio oblike razbacane po prostoru i trenutku. Star je, nabrekle vene se vide čak i iz bara gde sedim a na glavi mu skotska kapa i zeleni irski sal. Gledam kako odmerenim pokretima namesta stafleraj, platno, trazi boje i cetkice. Golubi slecu i skupljaju se oko njega kao da ga poznaju. Golubi i slikari ako niste znali na najlepsi način vide svet i sa najvecim odusevljenjem mu se dive. Umetnik pali lulu posto je dudgo nabivao duvan posmatrajuci i odlucujuci koji će deo mosta da slika. Konacno uzima cetkicu i igra sa bojama pocinje.
Kisa kao da je stala i ja navlacim sigurnosne pojaseve za pentranje po mostu i krecem...Na pultu bara ostade kusur i racun za kafu i begel...Hajd polako.
Sedim u sobi. Na rasturenom podu casopisi, flase i konzerve piva sa kojima se machor igra lenjo ih gurajuci pod kauch. Linda, cerka hauzmajstora obecava već tri nedelja da će da dodje i pocisti a ja kad god to krenem da uradim sam razbijem i napravim takav raspored da mi se ne ulazi unutra. linda to zna lepo da uradi, ali je lenja i uvek povecava cenu za svoju uslugu. 200 doalara , rekla mi je prošlog puta dok sam sedeo u baru kod Reja i pio crno pivo a gde Linda radi par tajm kao kelnerica. dao sam joj 100 tku i cekam ali nje nema. U Baru kad me vidi ne pominje to, draže joj je 100 dolara i da ništa ne radi nego da sredi tih mojih 600 skverfita zivotnog prostora i dobije ostatak. Žene osete nekim cudnim njima ugradjenim instiktom kada ih muskarac obozava ili simpatise pa makar to bilo i prikriveno i to gledaju da naplate sto skuplje. Donela mi je još jednu flasu oznojenog piva i gledala me izazivacki. Hoće li moj stancic već jednom da poprimi pristojan izgled ili ću da preskacem stvari i saplicem se na njih, je li lepotice? pitam je skoro sapatom.
Vi to nazivate stanom, rece praveci gadljiv izraz na licu, grozim se da idjem u njega a da vam cistim ono grozno usrano kupatilo, zaista nemam volje, možda tamo krajem maja, rece i lupi kriglu o sto. Linda, molim te sredi mi gnezdo, dolazi mi jedna riba iz Brazilllla, ne bih voleo da se obrukam.
Linda me pogleda prezrivo i procedi, pa nek ti ona sredi onaj smrdljivi cumez. Htedoh da joj tražim nazad onih sto dolara ali bilo mi je neprijatno. Gledala me je sa sanka kao da cita moje misli a zatim se vrati i tiho rece, a sa lovom koju si mi dao kupila sam sincicu biciklu, ne mislis valjda da ću da vracam bajk i kvarim detetu raspoloženje. Vraticu ti lovu kad primim platu kod ovog olosa reja koji misli da od usranog baksisa samohrana majka može da izdržava dete i pristojno živi. Prrokleti muskarci, važno vam je da napunite trbusine i ispraznite muda i ništa drugo neznate.A ta brazilijanka, ...ite se i ti i ona...gledala me je izazivacki a ja neznajuci šta da joj kažem promumlah, hoćemo linda, ...acemo se...
Naravno da sam izmislio brazilijanku i da već mesecima ništa nisam svratio u stan već ponekad odem kod udovice Rite Zabarovski koja živi u ulici Grin u Bejridzu, delu bruklina koji gleda na Varezano Most i veliki zaliv.
Linda me rekao bih potajno voli a to što uvek eksplodira kad god smo zajedno nije mi jasno zašto. Možda zato što sam i ja samo jedan u redu onih njenih tihih udvaraca koji sem kreveta ne mogu ništa drugo da joj ponude. Linda, najlepsa i najnesrecnija kelnerica u Bruklinu, puna neke srdzbe i besa koji kipti iz nje na svakom koraku i kojim izrazava svoj skriveni revolt prema zivotu koji ju je naruzio. Zapalio sam cigaretu i posao iz Rejovog bara prema izlazu i dalje putem pored obale do moje zgrade. U kafanskom ogledalu na zidu krajickom oka videh Lindin pogled pun neke cudne ravnodusnosti kako me uporno prati...

Lepa ona prica o Sibiru, tako jednostavno ali upecatljivo docarane slike zivota...Nisam čuo da je doticni autor to ispricao ponovo u vidu knjizevnog dela a bas sam se nadao. Hm, bas mu nekao zavidim na svemu, tim dozivljajima među ljudima neobičnim i toplim a u zemlji snega i leda. dvojica mojih drugara su otisla u Brazil i tamo umalo nisu zaglavili, zemlja topla ali puna kriminala...Polakomili se ljudi za amazonkama i jedna ih navede u zamku gde bivaju isprebijani krvavo i opljackani. Cudo, uvek sam juznoamerikance zamišljao druzeljubivim i miroljubivim, ali price koje mi stizu iz tih krajeva su starva uzas i kriminal...mama huanita se ne pojavljuje a film jedan dan zivota može biti tvoj sopstveni ukoliko bas ne budes imao sreće. Ja doduse znam neke druge spance ovde po Bruklinu, drugacije, miroljubivije naizgled ali ko zna da smo se sreli tamo negde u amazoniji iili u delu meksiko sitija gde žive razocarani i pijani mucacosi, možda bi i ja platio dug toj zivotnoj nepravdi i osveti narogusenog hispanika...Argentina je kažu druga prica, evropa, ili možda sama Spanija ili nalik na nju..I Lola iz Bueno Sairesa me je terala da idemo tamo i živimo, jednostavno i lezerno i sa ljubavlju pravimo male argentince koji nikada neće nauciti cirilicu...Lola ili Lolita kako se ustvari zvala. oblodupa, vitka , lepog lila i sisica, uvek nasmejana, ali ja nisam pristao, buenosaires neka ceka Lolita, nasli smo se ovde i budimo tu srećni, u nueva jorku. Međutim ja na jednu ona na drugu i tako je to prošlo, otislo i nestalo zauvek. Nikada nisam video argentinu ni bueno saires a Lolitu nisam ni video ni čuo, izgubila se kao miris divnog majskog cveta kad dune povetarac, nema Lolite. Setio sam je se skoro prolazeci pored izloga jedne prodavnice knjiga i videh knjigu vladimira nabakova pod imenom Lolita, he he, svako čini mi se ima svoju Lolitu, bas svako, samo što se drugacije zove, a ipak je Lolita...Neki parovi bas ne umeju da pocnu, nadju se i razidju lako a onda celog zivota se pitaju šta bi bilo ...Možda u Bueno sairesu bi bio isto izgubljen kao u Njujorku, kao sto bi možda bio i u beogradu da sam tamo ostao. Neko se rodi da bude izgubljen i da celog zivota traga za necim neodredjenim sto on naziva srećom, a ona je takvim tipovima uvek bila negde tu na domaku ruke ali jadnici nisu umeli ili nisu imali hrabrosti da je scepaju nego je prepustili nekom drugom boljem lovcu brze i vece ruke...
Čak sam i pricu napisao o njoj , pricu za koju ona ne zna i nikada neće ni doznati jer ja nisam Nabakov ili neki drugi poznat pisac cija bi knjiga osvanula u knjizarama Bueno Saireasa da bi ona videla i rekla svom muzu, vidi, ona budala iz Bruklina je ozbiljno shvatila onu nasu kratku majsku ljubav pa je čak i knjigu napisao. He, dragi moj, neki ljudi su zaista naivni i od susreta naprave veliku stvar...Sve se može desiti u masti, u masi jednog glupaka i zanesenjaka kao sto sam ja, a mastovitom coveku i ne trebaju prave stvare i prave ljubavi, on lako može da ih izmisli po svom ukusu i sablonu, onako kako mu se svidja...Gudbaj Lolita, Gudbaj Dzo i to je to, nema vise. Prohujalo sa nekim juznim vetrovima i zauvek nestalo...

bas je slika ekstra, prica manje vise...pozdrav veliki..

I još jedna tvoja.

Poseta u bolnici

Da li imaš cigaru?
Imam.
Mogul dobit jednu?
Ne, nije zdravo. Ti Umires Ljubo, odlazis sa ovog sveta, za...i cigaru. Popi djus i lek.
Ljuba me je gledao molecivo. U parku sen vinsent hospital sedeli smo na klupi i grejali se na skrtom jesenjem suncu.
Popusio jednu ili dve cigare, ne menja stvar, nastavi on da me ubeđuje. Umre ću tačno onog trenutka koji mi je zapisan u velikoj knjizi zivota na nebu. To se ne može promeniti druže, nema tu promene,Jedna mirisljava cigareta ili deset njih neće promeniti veliki Bozji plan.
Kako ti to mislis, drugar, da će cigareta da me ubije pre nego sto je ubistvo aranzirano ko zna pre koliko vekova na nebu. Daj mi cigaru ili idem iz kruga bolnice da kupim čitavu paklu i to ne ove ...ane lajts koje puse plasljive ckapi jer se plase bolesti i smrti. Hteli bi i da se ...u i da im ne udje. Nema to. Smucio mi se drugar ovaj svet pun plasljivih i drcnih dusa. Zaboga daj mi tu prokletu cigaru.
Izvadih kutiju malbora i ponudih mu. On uze dve, jednu zadenu za uvo a drugu zapali. Zapalih i ja i sad smo pusili gledajuci negde preko ist rivera u pravcu bruklina.
Ne plasim se smrti ni malo, ni malo, bas ni malo. Nećeš mi verovati jedva cekam da odem sa ovog ...enog sveta, imam utisak da sam svoj posao zavrsio ovde , da sam uradio šta je trebalo i ništa ne ne tera da živim, nemam volju, iscurela je zajedno sa vremenom, i ljubavlju, i zeljama. Nemam zelje, a one su me ranije terale da živim, gurale me u nove planove, ispunjavale mi kosti nekom snagom koja me je terala napred. Sada ujutro kada se probudim pomislim kada ću na put. Kroz bolnicki prozor gledam deo grada u kome sam živeo; uvio se u neku sivu maglu i nestao za mene. Nemam volje da odem u moj stan, izasao sam iz njega zauvek, ostavio sam i onu ulicu Mirtl, i onaj Bej Ridz u kome sam tako dugo živeo i imao svakog dana po hiljadu zelja. I ne samo zelje, snage, volje, nekog gadnog kocijasa koji mi je sedeo na ledjima i sibao me da jurim kroz zivot i ubiram divne plodove koje on nudi. Sada mi se plodovi ovog zivota gade, nije mi samo telo bolesno, druže, i dusa mi je čini mi se bolesna, umorna, jedini način da je izlecim i odmorim je kroz dugi san koji se zove smrt. Spavati i odmoriti se, odmoriti se...Vukao je dim i gledao negde neodređeno. Zao me te je druže, zao me te je, nastavi on gledajuci me u oci. Ostaces ovde sa ovim govnarima i živeces još koliko ti je dato, a onda će se i tebi smuciti i jedva ćeš cekati da udahnes ovaj smrdljivi vazduh poslednji put. Shvatas?
Znam šta oćeš da kažeš, rekoh mu bacajuci cigaru na beton i gazeci je cipelom. Znam, ali u meni ima još volje, još nezavrsenih poslova, još muka i uzivanja, zamora i odmora. Vidis ti si srećan sto si zavrsio ovu igru zvanu zivot, a meni je drago sto još nisam. Sto mi je ostalo još jutara i smrkavanja, još posla i uspeha, još lepih zalazaka sunca na plazi i još puno cigareta uz jutarnju kafu. Gledao sam ga i pricao.
On baci svoju cigaru na beton i zgazi je bolnickom papucom.
Čujem sto pricas, i možda mislis da bi trebalo da ti zavidim. Ha ha, nimalo, bas suprotno, zao me te je druže moj, zao me te je. Kao nekada davno kad me je majka slala kod naših rodjaka da provedem leto na moru, ja sam odlazio na zeleznicku stanicu i gledao sa zaljenjem sve moje drugare koji su sedeli na poljani i zavideci gledali zamnom. Taj osecaj imam i sada prema svima vama sto ostajete na svet i vodi te neku vasu tuznu zivotnu borbu. Ja kao tada davno imam utisak da idem na neko toplo more, gde su plaze pune skoljki i toplog peska. A toplo i plavo more me ceka zajedno sa svim onim mojim drugovima i rodjacim koji su već otisli...Tu on uze onu cigaru iza uveta i zapali je smeseci se srećno.
Ja ustadoh i podjoh prema izlazu iz bolnickog parka. kad stigoh do kapije pogledah nazad. nisam mu jasno video lice od dima cigarete, ali nazreh kroz plavicasti vazduh njegov zadovoljni osmeh coveka koji odlazi u tople krajeve...hm, hodao sam drugom avenijom prema 42 oj ulici punoj sarenila i ljudi srećan sto ja ne idem na taj put na koji se moj drug Ljuba sprema...

By Dzo Moler

20.03.2005.

*

http://www.thestylehouse.ca/wp-content/uploads/2009/09/ewing-galloway-cowboy-and-sunset.jpg

Pozdrav i sve najbolje...pa sigurno, reč je cudo, i leci i ubija...reč vlada svetom...

Teži da budeš srećan!
Idi smireno kroz buku i užurbanost
i seti se mira koji možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima
sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno
i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima,
možeš postati ogorčen ili ponosan;
jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv,
ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promjenljivim vremenima.
Budi oprezan u svojim poslovima,
jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da uočavaš vrline oko sebe.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima
i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovo nemoj glumiti ljubav.
I nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima,
ljubav je vječna.
Spokojno primi iskustvo godina,
skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama.
Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira,
ništa manje nego što su to drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš,
i bez obzira kakav ti je posao
i čemu težiš u bučnom komešanju života,
zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja
i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.

Teži da budeš srećan!

Tekst je pronađen krajem prošlog veka
u jednoj napuštenoj crkvi.

-Autor je ostao nepoznat.

*

http://images.cheezburger.com/completestore/2009/9/28/128986053451992504.jpg

Možda onaj, dole negdje prisutni, lingvista iz raja?

Ovo je samo još jedan običan dan, obično radno jutro koje provodim za računarom, polubudan od hronične neispavanosti. Pisaću o svemu i svačemu, željama, ambicijama, snovima, nerviranjima, apstrakcijama, Salvadoru Daliju, Tom Henksu, Robertu Plantu, Beogradu, Parizu, Veneciji... i svemu ostalom sto mi padne na um. Ova mala slova čine male misli, to su male stvari, poput jutarnje šolje kafe i cigarete koje u meni bude entuzijazam za novim danom, male stvari poput sreće kad vidim da je plata uplaćena na moj tekući račun, kad pogledam zalazak sunca sa kalemegdanske terase, kad vidim njen osmeh, kad joj kažem da je volim i kad ona meni to kaže, kad vidim sjaj u njenom oku, kad je uhvatim za ruku i krenem u šetnju po kaldrmisanim ulicama Beograda, Padove, Verone, Barselone, Praga, Pariza ili već nekog drugog grada, nije važno kog i kada.Važno je da je tu, jer život čine male stvari.

Autor
-Ajkula

*

http://img243.imageshack.us/img243/5420/thisisiti.jpg

`pedro simontana je gledao u prljavo okno autobusa dugo kao da pokusava nešto da procita, zatim prstom nacrta srce. Autobus je isao prasnjavim sporednim drumom teksaske provincije a sa strane videle su se velike plantaze lubenice sa već pozutelim i uvenulim zilama i liscem. On je posmatrao srce, gledao plantace a onda po ko zna koji put zavuce ruku u 7dzep i opipa hrpu dolara uvijenih u maramicu, sve sto je imao bilo je tu, u toj maramici sa kojom je u toplim teksaskim danima akada je temperatura isli i do 100 farenhajtovih , vezivao glavu. Ruke ispucale od sunca, velike sake kao da su rasle svakim damom u kome je mladi meksikanac podizao bar 300 lubenica i stavljao ih u prikolica traktora. Sada je gotovo sve, novac uvijen lezao je u dzepu a autobus je polako isao prema meksickoj granici. Na prozoru ono srce koje je nacrtao na prljavom staklu. On ponovo podize prst i napisa, Marija Hores, a zatim se nasmesi otkrivajuci usta sa zubima velikim i belim kao mladi meksicki zdrebac. Marija Hores, samo su se jednom sreli u baraci gde je bio magacin plantaze, uhvatili se za ruke i dugo gledali. Sapnula mu je selo u meksiku odakle je dosla i poljubila ga u obraz a zatim pobegla u baraku gde su spavale žene i deca. On je ostao još dugo da stoji na mesecini gledajucu i pravcu gde je marija nestala zatim je stavio saku punu zuljeva na ono mesto na obrazu gde je još uvek osecao njen poljubac i polako posao u noć,Shvativsi da je krenuo u pogresnom pravcu, pogledao je okolo, pogledao u mesec i posao prema muskom delu baraka gde su spavali premoreni sezonski radnici iz meksika. Zapamtio je njeno ime, ime sela, ljen zaljubljen pogled i cele noćido pred samu zoru mislio o njoj,. Slike su mu se redjale, povratak, pravljenja kucice teško stecenim novcem skrtih gringosa, zatim bi kucu okrecio u beli, napravio ogradu i kupio vinograd u blizini. Onda bi se okupao na reci Rio Grande, obukao belu kosulju i crne pantalone od platna i zajahavsi magarca posao u selo Marije Hores da je zaprosi. Zaspao je tek pred zoru sa velikim osmehom na licu a prvi radnici koji su se budili videvsi ga kako duboko spava sa sirokim osmehom znali su da sanja nešto lepo , san svih sezonskih radnika koji izmamljuje snove i osmehe.
Sada sa zavezljajem para u maramici sedi u autobus za San Antonio a zatim zna se , Gvadalalupe pa polako planinskim putem kroz zivopisna zelena polja do svog sela. Marija je otisla pre dve nedelja a on je osta da zaradi koju paru vise i sada je sve gotovo. Nekoliko godina sezonskog znojenja na 100 stepeni i muke će ostati samo u secanju.
Pored onog srca koje je nacrtao na staklu prozora napisa marija a zatim svoje ime. Onda se okrenu okolo da vidi da li ga ko gleda ali sem umornis zaspalih sezonskih mucacosa nije bilo nikoga. On se nasmesi, iskezi svoje bele ube i poce da masta o kucici , vinogradu i lepoj Mariji ...Autobus je jurio prasnjavim putem za San Antonio...

Ne znam ko je rekao: „ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter” gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke po sto grama
i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji” povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno”.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

-Mika Antic

*

http://www.3xtr3s.com/victoria/wp-content/uploads/2009/12/russian_web.jpg

A ja nadjoh ovo:
http://www.youtube.com/user/MrDzoMoler

niko mi ne kaže šta da radim, niko mi ne kaže bas ništa, zivot samoce je kazna, kazna, kazna, velika ko breg, zivot je ponekad kazna ko breg. imao sam nekada njivu na vrh brega, videla se reka i selo, i crkveni krov i zaljubljen bEjah u u citeljEvu cerku i njen radosni smeh. i vola sam imao Savu sto je bio prgav i dzilitao se i kozu danu sto je davala dva litra na jedno muzenje, i dve ovce za vunu. u podrumu na stalazi stajala je tegla sa puno starih novcica i sa dugmadima od sinjela mog dede zeleznicara i novcanica od sto para ili dinara ili cvancika. U sanduku je bilo brasno u buradima vino u kaci komina i stara raklja za mesanje uvrelih sljiva. jednog mi dana uciteljeva cerka dala pun plekani tanjir pite od tikava kakve nikada kasnije nisam jeo, a ni pre toga. Voleo sam je zbog mnogih drugih stvari a i zbog toga. ucitelj je bio strog i igrao je sa popom poker i tablice a ja bih ponekad nemajuci šta da radim, brojio iz one tegle dugmad i novcice. Voleo sam miris podruma i tu podrumsku ladovinu koja se pamti po svezini i vinu koje je mirisalo sve do drugog sokaka i koje je opijalo umorni mozak promucurnog moravskog seljaka. O kako me je zao srto nisam zastao kada sam prolazio onaj most na Moravi kod Varvarina i sisao u ladovinu vrba da posmatram vodu kako tece, obična voda koja preko kamena tece i prica price recnim ribama halapljivim na sve sto svetluca. u seoskoj porti uvek je pijan na klupi spavao stojan grozdanovic i ko zna šta je sanjao ali je hrkao i zaudarao na jeftinu seljacku rakiju koju su sa mrstenjem zvali BRLJA ali ipak je pili pijanci ne plaseci se podmuklih otrova kojima je rakija sekla nabrekle mucne zile sinova blatnjavih polja. Uciteljevu cerku sam mogao da prevarim sa milkom koja je radila na trafici prodavajuci cigarete novine i benzin za jeftine upaljace, a i sa Grozdom iz susednog sela sto je prodavala cvece ispred ulaza u veliko paracinsko groblje. Nisam hteo sve dok mi nije postalo jasno da me uciteljeva cerka ne smatra svojim zarucnikom već da je obecala svoju buducnost velji geometru iz Svrljiga i posmatrala ga zaljubljeno dok je merio njive zavadjenim seljacima nataknuvsi duboko na celo svoj slameni sesir. A imao sam ja i drveno sanduce sa rucicom u kome sam cuvao cekic, kljeste, zardjale eksere i srafcigera dva, krstasti i obični sa plavim drskama. Voleo sam pred zalazak sunca da idem po dvoristu i popravljam obor, kokosinjac ili trule tarabe sa cvorovima i srcima koje su urezivali djaci prolazeci za skolu ili iz skole. Onda bih otisao na bunar, izvukao kantu vode , skinuo kosulju i isprskao se do pola pa se obrisao velikim plavim peskirom za plazu koji je zaboravila kod mene moja sestra koja živi u Beogradu. O kako bih se bozanstveno osecao tada gledajuci kao i i vrh sunca se utopi u planinu Juhor tamo na zapadu i vece poce polako da gazi po debeloj prasini seoskih puteva. A onda ponekad ponovo uznem onu teglu veliku punu dugmadi i starih novcica čak iz prvog rata pa ih gledam i razgledam zajedno sa raznobojnim dugmadima pogadjajuci od cijeg je kaputa koje i od cije kosulje i uvek bih pogresio jer sem dedinih zeleznickih dugmadi sve mi ono ostalo bilo samo poznato ali nikako nisam pogadjao kome je šta zakopcavalo to malo okruglo dugme ...A uciteljeva cerka me pocela ponovo pozdravlja kada je geometar otisao za Nis da radi na autoputu i nije bio vise zainteresovan za nju, a ja se naravno sada pravim važan i ne odgovaram na njene pozdrave već je kao ne primecujem kad god je vidim u prolazu ili u pekari kod Jose Kineza.
Zivot ide dalje a šta će tamo dalje da se desi, ko zna, znam da je samoca velika boljka od koje se umire ili se živi a ustvari si mrtav, međutim meni lično da nisu ti dugmici raznih boja iz tegle, pomesani sa novcicima starim sto godina koje brojim i zagledam, ja bih odavno kao Roda Knjigovodja skocio u Moravu i otplivao do ko zna gde da me niko nikada ne nadje...A pop i ucitelj igraju tablice i bas njih briga za tudje muke i tudje price, imaju oni u kartanju svoje dugmice i svoje novcice...Eto takva su vam moravska sela ako niste znali, a niste, u to sam sto posto siguran...

pozdtav vodo a ja odo, ovog puta srbija i juzna francuska...tamo sam bio mlad...