„Zapisi koje je svet praistorije ostavio na pećinskim zidovima, na kamenim pločama, na keramičkim predmetima ili na drvetu, ne predstavljaju samo istoriju njegovog življenja, već i zakonitost tog življenja, kao i nužnost te zakonitosti. Stoga njihove poruke nisu otkriće tajne te zakonitosti koja bi za buduća vremena bila uputstvо, već opomena za način življenja i mišljenja koje su oni bez svake sumnje izjednačavali. Bila je to u stvari njihova pripadnost budućnosti.

Koliko su potonje civilizacije osmišljavale prisutnost u svom vremenu tom pripadnošću budućnosti, najbolje potvrđuje njihova nemoć da shvate jezik i pismo tih svojih dalekih predhodnika. I svaka pomisao na mogućnost pisma u dalekoj praistoriji, izvesne mrzovoljne istraživače koji su se opredelili za pojedine discipline istraživanja prošlosti, ne samo što ne zbunjuje, već ih do te mere ispunjava samouverenošću i samoljubljem, da takvu mogućnost hladnokrvno odbacuju.

Postavlja se pitanje, ko je u ovom slučaju pismen ili nepismen? Onaj ko nije poznavao umeće pisanja, ili onaj ko ne poznaje umeće čitanja?

Danas u svetu postoji velika dokumentacija arhajskih zapisa. Oni su nastali iz nekoliko familija pisama. Najraniji njihovi tragovi dosežu do IV milenijuma pre Hrista. Međutim, arheološka, speleološka i gramatološka istraživanja su pismenost čoveka pomerila na veoma duboku prošlost koja seže do 250.000 godina. I to nije nikakva senzacionalnost, već moralni čin svesnih istraživača koji su davno shvatili da je pismo biološki vezano za čoveka, kao njegova duhovna manifestacija.

Dokumentacija arhajskog pisma na Balkanu, posebno na području еx Jugoslavije pomerila je mnoga istorijska i geografska saznanja o razvoju i prostiranju i što je još značajnije, ta dokumentacija nudi potvrdu o postojanju linearnog, odnosno azbučnog pisma još u VI, VII milenijuma pre Hrista koje traje i danas.

Na gotovo četrdeset lokaliteta širom Balkana, jedna bogata riznica pisanog materijala nije bila samo svedočanstvo visokog stepena pismenosti sveta iz perioda neolita, već je pružila i obilje dokumentacije o visokom stepenu njegove svesti. Sve je to pružalo mogućnost da se taj svet sagleda u pravoj svetlosti koja odbacuje inače uvrežene predrasude i domišljanja o njegovoj duhovnoj zakržljalosti. A upravo tom svetu, svetu pisma, zanemarivanjem te njegove najsvetije tekovine, preoteta je uloga lučonoše i preneta na sasvim drugu stranu sveta, gde je cvetala jedna potpuno drukčija civilizacija, civilizacija koja je materijalno već pretpostavljala duhovnom, ili ga je bar izjednačavala s njim.
”

Posvađanim, zakrvavljenim i poniženim Slovenima sada je posve jasno zašto je istorija njihove civilizacije tako dugo bila skrivena i falsifikovana i zašto su i sami morali da se služe originalima falsifikata u kreiranju svoje istorije. I to je dodatni faktor koji pomaže Slovenima da ovoga puta ne odlažu svoje buđenje. Istoriju Slovena pisali su nesloveni. Tu pre svega mislim na takozvanu nordijsku (germansku) istorijsku školu, koja o slovenskoj civilizaciji govori sa ogromnim ignorisanjem, nudeći više projekat nego istinu, više kreaciju nego spoznaju.

To je istorija u službi večne politike nad-rasa, koja teži da omalovaži dostignuća slovenske civilizacije na svim područjima njihovog duhovnog i matrijalnog stvaralaštva. Pomenuta istorijska škola ne priznaje da se Sloveni pominju u antičkoj istoriji, a već kod Herodota ćemo pronaći veliki fond izvora o slovenskoj civilizaciji. Uistinu, on nigde ne pominje da je reč o Slovenima kada govori o plemenima imenujući ih Skiti, Tračani, Iliri, Peonci, Dardanci, Mezapi, Japidi, Sarmati, Pelagonci, Dačani...

Kasnija će istraživanja dokazati da se upravo radi o slovenskim plemenima, a pre svega arheološka otkrića nastala na području između Dnjepra i Dnjestra, poznata kao Tripoljska kultura, koja dokazuje da se populacija o kojoj je reč širi preko Balkana, sve do Krita i sastavljena je uglavnom od slovenskih plemena. Nauka se, naravno, ne oslanja samo na Tripoljsku kulturu da bi zaključila kako su Sloveni tri hiljade godina pre Hrista zauzimali prostranstva na liniji Dnjepar-Dnjestar-Balkan-Krit.

Uz antropološka istraživanja, u prilog ovome su i otkrića krvnih grupa francuskog arheologa Luisa Karpantjea. Podunavlje je kao kolevka pismenosti u nauci poznate kao - linearno pismo. Ono se javlja najpre na arheološkom lokalitetu Lepenski vir, a potom i na nalazištu u Vinči. »Narod knjige«, Sloveni, u predćirilovskoj epohi pišu na drvetu, urezuju dakle, slovo na drvetu. Ostale su zabeležene mnoge poruke i molitve na brezovim daščicama, potom sakupljene u knjigu. U vreme rimske civilizacije, ta knjiga će poneti naziv »kodeks«, što će reći »drvena knjiga«. Ali, kodeks nije samo drvena knjiga za Slovene, već u pravom smislu te reči - duhovni zakon.

Većina se pokorava manjini, i obrnuto, pa su stoga mnoge analogije u lingvistici proizišle upravo iz toga da je taj svet govorio jedinstvenim jezikom. I umesto da nauka krene putem istraživanja jezičkog jedinstva slovenske etničke grupe, okrenula se nečijem diktatu, po kojem slovenski jezici spadaju u indoevropske jezike, odnosno indogermanske, koji su nastali kasnije.

Teorija indoevropskih jezika je samo paravan iza kojeg su političke snage htele da zaklone prave vrednosti slovenske civilizacije. Zajedno sa misijom Ćirila i Metodija, stvorena su tako dva uspešna programa sa ciljem da se sakrije prava istina o jednoj mnogoljudnoj civilizaciji.

Engleski arheolog Kolin Renfju izjavio je na skupu arheologa u Firenci, maja 1991. g., kako je arheologija često u službi politike. »Kad je izbila petrolejska kriza za Zapad, arheologija je izmislila teoriju haosa i katastrofe. Arheologija često prećutkujući arheološka dostignuća, želi da posluži tekućoj politici.« Umesto komentara, na ovo bih mogao odgovoriti sledeće: Da nije bilo hidrocentrale Đerdap, ne bi bilo ni Lepenskog vira!

Naši arheolozi su otkrili lokalitet Čelarevo kod Novog Sada, sa dve trake grobova. U jednoj su sahranjeni Avari, a u drugoj Sloveni. Naši arheolozi su raskopali grobove Avara i Hazara, jer u njima ima priloga - nakita, na primer. Slovenske grobove su raskopali buldožeri čelarevske ciglane, jer u njima nije bilo vrednih priloga. A sama ta činjenica govori da Sloveni nisu bili pljačkaši i da se nisu kitili nakitom, već mirni zemljoradnici. Ipak su ti tragovi skeleta iščezli kao dokumenat o njihovom postojanju.

Ali, ja sam ubeđen da vreme Slovena dolazi. Slovenska civilizacija sedam decenija živi pod teškom presijom, a onaj svet koji toliko dugo akumulira patnju, upravo može dovesti do preporoda. To su zakonitosti. Zapad je hteo da baci na kolena Istok, ne poznajući duh slovenstva.

Slovenstvo ne podnosi poniženja i pad. Balkan, dakako. I ne zna Zapad za drugo ime Balkana - lanac sveta. Zove ga buretom baruta, površno i nesvestan činjenice da će ceo svet biti poremećen, ako se samo jedna karika u tom lancu poremeti i da će nemiri sa Balkana posejati klicu nemira u Evropi. A onda, pusti će biti snovi o njenom ujedinjenju. Konačno, Sioran je to najlepše formulisao, rekavši: »Jedino svet Balkana može da reši duhovnu i materijalnu krizu kojoj hrli zapadni svet, bez obzira na svekoliki tehnički razvoj. Taj svet je umoran i bez kompasa.« Uistinu, Zapad se mora okrenuti Istoku, jer i Sunce izlazi na Istoku.„

Prof. Dr Radivoje Pešić
”Optužujem ćutanjem„
”