Marijin eksperiment



Marija vodi večeras ljubav sa Jasminom.

Nije joj prvi put, pa i ranije je to činila, ali danas… Danas je to zaista nešto posebno, ovaj put čini to u prisustvu svog dečka, Tomislava.

Marija vodi ljubav sa Jasminom, a Tomislav mora da gleda. Tomislav zna za Jasmina, Marija mu je sve ispričala. Uvek mu je prićala o tim svojim drugim muškarcima i ženama sa kojima je vodila ljubav, kad poželi, tim njenim intimnim prijateljima i prijateljicama. Samo Tomislav kao da nije razumevao njenu otvorenost i sklonost eksperimentu. Sve je on to shvatao nekako retardirano, iskrivljeno i nepotrebno bolno. Nadao se da joj je svaki put poslednji i bio ponosan što mu se posle svega ponovo vraćala.

A ona mu je sve pričala samo da bi je shvation, da bi mogao da je razume, kao ženu, da se se i sam promeni, da prihvati novo doba. Danas, ta otvorenost, vidljiva Marijina radost što je niko ne poseduje, čini da je sve nekako svečanije, ozbiljnije, teže. Karte su danas potpuno otvorene. Još jedan u nizu… još jedan težak ispit za Tomislava.



Da, dugo je trebalo Mariji da izmeni Tomu, da bi dostigao ono što je danas, da bude spreman za nove izazove. A kad su se upoznali, Toma je zaista bio samo provincijalac, patrijarhalnih shvatanja, Tek jedan od onih nezgrapnih studenata iz unutrašnjosti. Skoro seljak. Ali imao je „urbanu facu” i neku mekoću i to je privuklo Mariju. I bio je spreman da se promeni, da prihvati moderne vrednosti, Marijine vrednosti. A ona, sa svoje strane, nije bila kao njene kloleginice sa rodnih studija, kojima nijedan muškarac nije dobar, koje ostaju same godinama, pa i ćitav život. Marija se sa problemom izbora partnera koji tako muči mlade urbane profesionalce, uhvatila sama u koštac, i umesto da se izoluje, rešila je da ona promeni jednog muškarca, da ga oslobodi primitivnih osečanja, da ga izvuče iz čaure tradicije….



I to oslobadjanje posta jedan proces, promena, igra. Osećala se Marija kao da vaja i Toma je u njenim rukama zaista postao komad plastelina, komad muškog mesa koji valja oblikovati, izmeniti. Uništiti postojeću strukturu njegove ličnosti i zameniti je novom, u kojoj će ona biti i krai i početak, boginja iz koje sve izvire, Majka Zemlja, pramajka, sve. Upravo to, upravo to vajanje je postalo Marijina strast koja ju je na tako nesvakidašnji način vezivala za Tomu.



Stavljala je ona tako Tomi do znanja da je ne može imati, kao što se ni jedna Žena ne može „posedovati”. Posedovanje je prošlost, tako su tvrdili klasici feminizma koje je Marija čitala. I Tomi je imponovalo da bude u vezi sa ženom koja je prava intelektualka i koja razume duh vremena. Od nje je mogao mnogo da nauči. I kako se više družio sa njom to su mu je njegovo staro društvo delovalo sve više nekako prosto i dosadno. Sada je živeo za Mariju, za budučnost. Za novo vreme u kome neće biti ratova jer su žene manje agresivne od muškaraca, a muškarci će morati da plate da trpe za sva ona zla koja su činili u prošlosti. I Toma će morati da plat i da trpi za Mariju. … Jer svrha muškarca i nije drugo do da bude oblikovan oplemenjen, snagom ženske volje….



Tako sve do večeras dok posmatra Mariju kako strasno vodi ljubav sa Jasminom. Toma ne govori ništa, samo mu ponekad zadrhti usna dok gleda i sluša kako njegova devojka besramno uživa sa drugim čovekom. Eto, Marija mu je savetovala da se i on skine nag, ne bi li im se pridružio ako zatreba, ali do toga još ne beše došlo i zato on i dalje sedi sam na fotelji, a oni su na trosedu, strasni i predani jedno drugom, kao da nikoga drugoga i nema u sobi.



Jasmin je pažljiv i siguran u sebe, osmeh mu sve vreme ne silazi s lica, dok se pokreće dok „radi”. Njegovi zubi su beli i pravi. Jasmin je prijatelj iz Turske, Marija ga je našla preko Mreže i on povremeno dolazi ovamo da bi proživeo sa njom po koji strasan vikend. Ne smeta njemu što Toma gleda, štaviše. Oni nije mnogo osetljiv tamo gde drugi jesu, pa se Marija nakon tri ili četri puta zasiti dok Jasmin i dalje prilježno radi ne bi li dostigao vrhunac, onaj jedan, jedini put.



Pa tako i sad, Mariji je zapravo dosta i ona napušta Jasmina, odguruje ga sa obe ruke, ona ne pripada nikome. Jasmin, ubrzano diše, vidno je nezadovoljan i frustriran zbog tog prekida, gleda u Mariju, zahteva, traži… Nije ni njoj prijatno jer Jasmin je sin bogatog političara, i sam je poslovan čovek u usponu, pravi liberal sa važnim i porduktivnim vezama u ne vladinim organizacijama na jugoistoku Evrope.



Pa joj na pamet pada jedno rešenje, rešenje koje će zadovoljiti Jasmina a neće pokvariti auru njene neprikosnovenosti i slobode, To je onaj krajnji i konačni ispit za Tomislavovu rodnu svest, akcija koja joj je do sada nedostajala… Kako joj samo ranije nije padalo na pamet?



Okrenula se nonšalantno Tomi:



„Tomislave, pomozi Jasminu, olakšaj mu”.



Zapanjeni Tomislav otvori usta od čuda. Zapanjlo ga je šta od njega traži voljena žena, žena koju je obožavao. Trenutno ga obli leden znoj…



I Jusufu se ideja svidela, voli i on da eksperimentiše. Nadasve sa ženama, ali ni mladići mu nisu toliko strani.

Onako veliki i debeo, gol, golcat okreno se Tomi i primicao mu se polako.



„Hajde Tomislave, ti to možeš!”, bodrila je Marija. „Hajde, za mene, hajde, da naučiš kako je ženama, samo za mene”.



Tomislav je i dalje sedeo, dvoumeči se, sav ukočen i leden.



„Hajde Tomislave, moraš, da možeš, pokaži da si muško, pokaži da si me potpuno dostojan, oslobodi se konačno!”, pretila je Marija.



Jasmin se skoro sasvim približio. Ako se samo još malo pomie, zanjiše, Tomislav bi ga mogao dodirnuti usnama.

Jasmin se osmehuje, poziva osmehom Tomu, nudi se…



„Hajde, kukavice…”, nestrpljiva je Marija poput razmažene devojčice. Jedva se uzdržava da ne prasne u smeh. Cela joj je situacija smešna i Toma joj je smešan i Jasmin joj je smešan i muškarci su tako glupi, neozbiljni i detinjasti…



Jasmin se sasvim primakao, dodirno Tomine usne, nežno i obazrivo. Sluzokoža njegovog ponosa i sluzokoža Tominih usta.



Marija uzdahnu sa olakšanjem. „Eto, popustio je, poslušao je, sad će ga uzeti”, osećala se kao moreplovac pred kojim se otkrio sasvim novi horizont, sasvim novi odnos.



I kada se učinilo da Tomislav poslušati, da prima, , da se otvara kao žena, da je empatijski shvatio prirodu „roda”, on učini nešto što je Mariju i Jasmina jako iznenadilo. Ustao je iz fotelje, sa neobičnim izrazom na licu koje beše poprimilo skoro sivu boju, žustrim koracima otišao iz sobe u hodnik, iz hodnika u kuhinju, iz kuhinje na terasu.

Promicao je sneg, ali njemu kao da nije bio hladno. Popeo se na ogradu terase i skočio sa sedmog sprata bez ikakvog glasa ili reči.



Marija, sva izbezumljena, istrča na terasu u nesvesnoj želji da ga zaustavi, ali bilo je kasno. Golim kolenima pade na smrznut beton. Nije osečala ništa. Uhvatil se za glavu, u šakama joj ostadoše prameni sopstvene kose.



Ne osećajući više ništa, sve joj se zacrni pred očima. Preplaviše je neki primitivni osečaji za koje je mislila da ih se zauvek rešila. I Iz grla joj se izvi užasan krik koji je strašno uznemirio one susede koji još nisu bili ugradili dupla izolaciona stakla u prozore.



MC