KAKO OSTAVITI CIGARE

Kako ne možeš da ostavis cigare? Ma sve se može. Ja sam pusio kao smuk, sve jednu za drugom sam palio. Po dve a nekad I tri kutije dnevno ako se zadesim sa drustvom u kafanu.



Ujutro čim sunce svane ja odmah cigaru u usta I to me otrezni, onda kafica, pa pocinje dan. Kad se najedem ništa lepse od cigare.



Pitas kako sam ih onda ostavio. Pa lepo, kad me prvi put stislo u plucima I kada sam pao na pod, smrtno sam se uplasio. I ostavio odmah . Bez razmišljanja. Takvi smo ti mi ljudi jedino strah može da nas opameti. Vidis kako ovi ovde na zapadu , ne puse, trce, ustaju na vreme, lezu na vreme, zdravo se hrane. Žive ko mumije ali doguraju do devedesete.

I voze one njihove automobile, ladje sto drumovima plove. Ali voze.



A ne ko mi, mi sami sebe unistavamo, I zbog čega ? Zbog emocija.

Mi I kada smo srećni placemo. Kada nam se dete rodi zaplacemo, kada sina zenimo, mi placemo. A kada smo tuzni I onda placemo.



Ti ne places. Places ti kada te niko ne vidi. Znam ja. Svaki put kad nalijes onu sljivu sto ti je otac poslao, zasuze ti oci, mislis ja sam mator I izlapeo pa ne vidim.



A pogledaj ove. Oni zaplacu kad gledaju tuzan ljubavni film. Kada se dete rodi, oni odmah misle kakav će fond otvoriti da mu stekaju pare za skolovanje. Kada se ozeni I ode od kuce, srećni jer će moći da putuju a da ne brinu za još jedna usta.



Jeste preteruje Milovan. Neka možda I nisam u pravu ali ti kažem da svako može da ostavi cigare u snu.



Kako u snu?



Pa lepo. Tako sam ja naucio da plivam. Nije bilo prilika da se u moje vreme pliva, na more nismo isli, nije se moglo. Reke nismo imalia gde ću ja već mi brkovi izrasli da idem na bazen. Da mi se smeju deca I cure.

I ja sam ti onda sanjao svake noćikako plivam. U početku sam se uvek nalazio u nekim mutnim vodama, blatu, I budio bih se sav oznojan. Mislio sam ako tako svake noćisanjam ja u vodu da je čak I najlepsa najcistija, najplavlja ne ulazim.

Posle nekoliko meseci jednu noc sam usnio kako plivam u reci, plavoj kao nebo, u mom snu nebo I voda su bili iste boje. Tako da sad ne znam da li sam sanjao da plivam u vodi ili na nebu. Bio sam sretan, lak, voda me je nosila kao pero, plutao sam, bez tezine, samo sam čuo svoje pravilno disanje. Tada mi se cinilo da sam sanjao dugo kao ceo svoj dotadasnji zivot. Posle toga dugo nisam sanjao ili se nisam secao. Prizeljkivao sam svaku noc pre nego sto zaspim da opet sanjam taj san.



Doslo je proleće I morao sam u vojsku. Bacili me u Zadar. Ja sam se do bola uplasio kada sam čuo da su me odredili za moranaricu. Dzaba sam kukao da ne znam da plivam. Oni u vojnom odseku su se samo smejali I govorili, naucices.



Bezao sam od vode koliko sam mogao, a onda jednog julskog dana morao sam u patrolu sa još trojicom. Oni su se zavitlavali sa mnom znajuci za moj strah. I kako se to desilo, ne znam, uglavnom vojnik koji je vozio camac je dao gas, ja sam izgubio ravnotezu I pao u more. Nisam ni znao da voda može biti tako slana, strah me je povukao ka dnu, očajnicki sam se borio za vazduh. Odjednom setih se sna. Neka me smirenost obuze, kao da sam bio opet u tom snu. Misici se opustise, ja poput pera poceh da plutam I zaplivah kao da sanjam.



I od tada više ne sanjam da plivam. A plivam kad god mogu.



Mada u zadnje vreme sanjam kako vozim avion. Isti je osecaj u snu kao I onda kada sam plutao na void. Oblaci I voda, sve je to plavo. Čim mi se ukaze prilika sescu za onaj Vasin poljoprivredni avion da letim.



Šta me gledaš tako? Ne verujes?