Kasni jesenji vetar tera lisce na sofersajbnu, joj koja reč, jedva je izgovaram.
Sunce prodire krozo nju kao kroz lupu a svetli pauk opet pretrcava bez imalo obzira da li je crveno svetlo na semaforu ili zeleno. Opire se vetru spretno kao I onomad kad je padala kisa. Živi sakriven u untrasnjosti, odaje ga prozirnost. Ko zna koliko dugo, možda I duže nego sto ja vozim ovog već umornog Pontiaka.

Zakrpljene rane lize kad ostane sam u garazi. Podmazuje srafove I vadi lisce koje se uvuklo ispod haube . Plovi drumom ne hajuci za nove, skupe I uglancane kolege.
Na ledjima nosi znak SRB, ponosno kao da bas vsako zna gde je ta SRB.
U random danu poput ovog teško može da se naleti na neko znano lice. Zato moj pauk želi da svojim trkom preko sofersajbne saopšti, evo ja sam tu, zar to nije dovoljno. I kako samo iznenada pretrci, skrene mi paznju sa druma I samo što ne udarim u vozilo ispred sebe.

Iako imam strah zvani ARAHNOFOBIJA, nemam srca da izbacim ovog podstanara. Nekoliko puta sam pokusala dag a usmrtim brisacima ali on je izvesten do te mere da pobegne u trenu, čim se ukljuce. Ne smeta mu ni miris benzina ni letnja vrucina kad opece po haubi, ni buka motora , ni kisa ni sneg, a eto izgleda ni vetar. Jedno vreme pleo je mrezu oko levog retrovizora , ja uvece skinem on do jutra već isplete novu, I onda je prestao.

Ne znam zašto.
Ali znam zašto se plasim paukova. Imala sam 6 godina kada sam ispod jorgana virila u TV, Crno-beli film, naucna fantastika. Jedan ludi naucnik j eksperimentisao sa genom rasta, slučajno prosuo malo iz epruvete carobne tecnosti na pauka. Pauk je narastao u dzina. Ceo grad se borio protiv njega, a ja sam te noćidrhtala od straha I docekala zoru.

Ubrzo sam saznala da deca koja zaspu sa zvkacom gumom u snu naduvaju balon na koji pauk polozi jaja a sutra se izleze hiljade drugih malih paukova. Vise nisam odlazila na spavanje sa zvakacom gumom.

Nisam vise ni brala kupine na selu zbog paukovih mreza.

Kada sam rodila sina, odvazila sam se da ih prigjecim papucom ne bih li ga zastitila.

A sad ovog nemam srca da oteram, kada kasno nocu vozim pustim ulicama, vracajuci se sa posla, znam da je tu. Da pravi mreze oko akumulatora I motora, da hvata musice.
Nekada u sebi poželim da pretrci preko sofersajbne.

Pored toliko nerazumnih strahova koje svaki covek ima, a zašto ih ma to je već pitanje za mnogo pamenije ljude od mene, ja mislim da me strah od ARAFNOHOBIJE, polako napusta.

Kao I vreme kada sam gledala crno-bele filmove. Još kada bih uspela da oteram sve one druge strahove Zivot bi zaista bio lep.