MUDROVANJE O SrećI

Zašto me pitas da li sam srećan ili sretan?
Nekada sam bio, davno još kada sam znao samo onaj mali Svet oko sebe, I sada sam posle toliko nesretnih godina koje su me pojele, sada sam mator ali nije loše.

Kako znaš da li sam sretan?
Pa jednostavno ne znam ali se osecam kao da sretan, smiren, zadovoljan. Ne brinem vise, n gledam Tv, ne palim kompjuter, čitam rodjo. Ne osecam bol u stomaku čim ustanem ranom zorom.

Možeš li I ti da budes sretan? A sto mene pitas, svaki covek zna tu tajnu ali se ona krije duboko zakljucana u njegovom mozgu. Ne mogu da ti kažem gde je kljuc ali mogu da ti ispricam svoju pricu.

Spomenuo sam već detinjstvo koje pamtim kao sretno. I onda nisam brinuo, bio sam zadovoljan. Skola me nije previse zanimala , vise sam voleo igru. Ozenio sam se nako u prolazu, vise po nekom nagonu gomile, znaš kako to krene, svi pocinju da se kuce, da radjaju decu, da sticu, pa tako I ja. Posle napornog rada svratio bih u kafanu sa drustvom, da se malo pusti, popije I utopi tuga koja se nazirala kao početna faza raka. Dani su prolazili, godine, deca su rasla, drustvo se osipalo, mi starili bez puno razmišljanja o zivotu I bez viska vremena, bez ostavljenog prostora za razmišljanje o uzvisenim stvarima. Dani su se vukli kao pas sa prebijenom sapom.

I onda dodje u nasu kucu to cudo, zvano Internet. Nije me zanimalo, jer su deca stalno piljila u monitor I kuckajuci po tastaturi kao da su se već u majcinom stomaku srodili sa njom. Nastade neka kriza u fabrici, poceli ljude da otpustaju, nastali strajkovi, ma grozota.
Ostadoh I ja bez posla. Kuci po ceo dan, hajde leti još I nekako, zapatio neku živinu, gajio, prodavao, klao. Neku basticu zasadio, žena na poslu. Vremena na pretek.
Kažem I ja nema ništa gore nego kad celjade ima toliko vremena u jednom danu da ne zna šta će sa njim. Deca posla na fakultete I kad dodje zima ja sedoh za onaj nas kopjuter. Mucio se, decu gnjavio ali svladam ti ja nekako tu tehniku, pa radostan ko malo dete. Citao u početku vesti, igrao igrice, ono vreme zavarao. Dodje žena sa posla a meni oci zakrvavljene, ništa ne pita I onako se prica između nas ugasila još pre nego sto sam ostao bez posla. Iso bih ja u kafanu ali nemam para.

Pa sedim I buljim po ceo dan, mozak me zaboli od svih onih vesti, a čitam sve, recepte, savete, reportaze, istoriju, politiku, sve mi se izmesalo I zakuvalo u glavi poput bosanskog lonca. Jedino se sa golotinjom nisam zamarao ali šta sve videh, nisam neki svetac ali nisam ni sanjao šta sve postoji na ovoj planeti.

Pomislih, koliko je usamljenih ljudi I verovatno ljud bez posla koji provode vreme na Internetu ovako poput mene. Čitam devojka ima vezu sa momkom kojeg nikada nije uzivo ni videla ni pipnula , 5 godina. I oni ti se tu I svdjaju I mire I vode ljubav I raduju se I placu I sve kao zapravo.

Onda poceh da gledam filmove, pa serije, pa dokumentarne emisije, o propasti Rimskog carstva, o svetskim zaverama, o ekonomskom krahu, o serijskim ubicama, e jedino isam mogao da gledam one o pederima, priznajem.

Čim otvorim oci, prvo sto pomislim je da zapalim cigaretu, skuvam kafu I upalim kompjuter da vidim šta tog dana ima novo. Nasao sam čak I neke likove, tako se to kaže na Internetu sa kojima sa poceo da chatam. Salju oni neke smajlije, poljupce , LOL to još uvek ne znam šta znaci ali znam da je nešto kao lepo, super.

Ženu nisam ni vidjao niti sa njom razgovarao. Nigde nisam isao, I ono malo upornih u kafani se razislo, sto zbog bolesti, sto zbog istog razloga zbog kojeg ni ja nisam tamo vise svracao. Jednom mesecno odem, napijem se ko majka, pa sam onda besan na sebe naredna tri dana.

Sve sam poceo a povezujem na neki svoj nacim, kada nestane struje u Americi ja povezem sa porastom planktona u Jadranskom moru, pa onda nestasicu benzina povezem sa porastom samoubistva u Madjarskoj I pojavom nekih smrtonosih virusa zbog kojih se nasukaju nesretni kitovi na Novom Zelandu. I zakljucim da je sve u zaveri sa sa svim, I nakraju sam spajao sve pojave I informacije tackicu po tackicu ali ocito bez ikakvog reda.
Bas kao kad mala deca spajaju sliku pomoću tih tackica ali ja sam onda mislio das am nadaren poput Mikelandjela I da te moje slike spojene na taj način maju smisla I reda.
Poceo sma neredovno da jedem, kupao sam se kada me podsete da se osecam. Loše sa se osecao fizicki ali zadovoljno svojim umnim radom. Umisli sam da stvarno nešto važno stvaram, neku novu istoriju.

Sve vise sam bio tuzan. Usamljen.

I onda se desilo ono sto nikad nisam ni pomislio da meni može da se dogodi. Naleteo sam na neku emisiju o svemiru. To me do tada nije zanimalo, ali rekoh hajde da dopunim svoje znanje I iz te oblasti. Prvi put sam tada za čuo za taj Habl teleskop. Videh da nebo nije sam nebo prekriveno zvezdama, taj je telskop video ono sto niko nije mogao ni u snu da zamisli. Upere ga u crni deo Univerzuma I on snimi pregrst ne planeta I zvezda nego čitavih galaksija. Redjale su se slike raznih boja I pocese te glaksije da jedu jedna drugu, prozdiru, napadaju bas kao vojnicu u borbi. I onda otkrise kako ima nešto u celoj toj Vaseljeni sto drzi sve to na okupu, neka crna materija.
I ta crna materija će jednog dana usisati sve te planete I galaksije zajedno sa nama I neće ostati ništa. Nisam nikako mogao da shvatim šta to može da bude. To Ništa.

Danima sam samo o tome mislio, nocu nisam mogao da zaspim, a I kada zaspim sve te planete kruže u mojim snovima I galaksije prozdiru jedna drugu.

Razboleo sam se. Buncao sam ne samo kad spavam nego I na javi, na kraju nisam uopste znao da li spavam ili sanjam. Odveli su me u Bolnicu za mentalno obolele. Kljukali su me tabletama, spavao sam I dan I noć.I crna materija je polako usisavala sve , dok na kraju nije usisala I mene.

I kako si se oporavio?

Kako. Pa kad je ta crna materija sve usisala, I kada sam I ja otisao u to Ništa, probudio sam se na klupi u bolnickom parku. Sedeo sam I posmatrao jednog vrapca kji je neprekidno podizao I spustao glavu I posmatrao me. Sunce je peklo , koza na licu se bila zarumenila a okolne lipe su tako jako zamirisale da sam se skoro osamutio. Pored mene je sedo jedan mladic sa noktima dugim po tri santimetara.
Mumlao je o djavolu I Satani I smejao se neprestano.

Tog momenta osetio sam kako iz onoga Ništa polako osecam telo na klupi, kako mi se telo nadima necim sto lici na uzbudjenje. Osetih se kao onda kada sam bio dete.

I pogledah onog vrapca I ono drvece sto mirise , osetih kako se sve one tackice koje sam crticama spajao rasipaju poput snega na ljubicasto-sivom nebu I osetih zadovoljstvo.

Sreću.

Eto valjda se to može nazvati srećom.

Hajde sada trkni Zivota ti I kupi nam po pivo u prodavnici kod Seke, I molim te vrati ove prazne flase. Pozdravi je I reći da ću navratiti veceras.

Hajde pozuri.

I ne zaboravi paklu Drine. Ziv bio I Bog te blagoslovio.