Soba za sravnjivanje



Bodvin je sedeo u uglu sobe za sravnjivanje. U onoj standardnoj crnoj fotelji od skaja, iza velikog LCD ekrana, okrenut poslu i sebi samom ili možda samo poslu, formalno usresređen na bolji kvalitet procesa finansijskog sravnjivanja. Za ostale u sobi, Bodvin je zagonetka, zašto se trudi? Oni svoje poslove ionako otaljavaju, upinju se samo da šef bude njima lično zadovoljan, veseli ih kad čuju da sa nekim drugim možda nije. Bodvin je za sve njih tajna, on je stranac, šta on tu uopšte radi? Zašto je napustio raj Severa i došao među njih da se vozi svaki dan zagušenim ulicama i gazi u pseča govna? Kakav je njegov odnos sa Šefom, da li ih u stvari špijunira? U Srbiji svako misli da ih neko špijunira, uvek je u pitanju neka zavera, neka smicalica. Tako i sa Bodvinom. Ne možeš biti načisto, ne možeš znati kako da se postaviš prema takvom čoveku.



U početku su ga se bojali, čak su mu se i ulizivali, kako se u Beogradu već rado ulizuju strancima, ali kada su shvatili da Bodvin nije nikakav krupan faktor u malom isturenom odeljenju velike korporacije u kojoj su zajedno radili, počeli su prema njemu da se odnose sa sve manje i manje straha i poštovanja. Da ga sve više oslovljavaju na srpskom, tako da je brzo naučio i taj nezgodni jezik, ne savršeno, ali veoma dobro. I ta greška za Bodvina bi fatalna, time je između njih i sebe uklonio onu posledju prepreku koja jednom strancu daje važnost, respekt, i koja ga odvaja od domaćina. Eh, da je samo insistirao na tome da se služi engelskim, bilo bi između njega i njih ostalo nešto distance. Ovako se u očajničkom pokušaju da bude kao oni, da im se približi u njihovim očima dalje srozao i postao beznačajan i beznadežan slučaj. Ostavili su ga da se goji iza ekrana u uglu, da se znoji, da vikendom mašta o tome kako će u Beogradu, gde se svi super druže na splavovima„, malo lakše pronaći ženu, ali svi su ti planovi i snovi su prošli bezuspešno i bledo. Njegova nespretnost, njegova neugledna i zadebljana spoljašnjost odbijali su čak i najmanje izbirljive domaće žene, one što se rado udaju za strance i tako jednim, jednostavnim potezom rešavaju svoje životne, stambene ,finansijske i ostale probleme. Izgledalo je da se Bodvin ne žali na sve to, u njegovoj protestantskoj domovini, i nije bilo umesno žaliti se na svoj život i kukati, dok je samosažaljenje na Balkanu bilo deo mentaliteta, skoro kao nacionalni sport.



Jednog dana, Bodvin je odmarao svoj pogled od ekrana, gledajući kroz prozor. Nije da se imalo šta videti: Jedna zgrada, propale fasade, gradjena negde pedesetih godina dvadesetog veka, nekoliko neprikladnih PVC prozora koji se nikada nisu otvarali, stanovi u kjojima su živeli starci ili su to bile nekakve fantomske, neprijavljene firme, skrivene u stanovima. Ali jedan mali detalj na fasadi, vidljiv valjda jedino metodičnom oku, privukao je Bodvinovu pažnju. Pukotina, sasvim ozbiljna pukotina. Sa fasade su dnevno otpadali manji komadi maltera, ali ta pukotina izgledala je nekako opasna, preteča.



Sledećih dana, ona je bivala sve veća, kao da je živa, kao da raste, širila se i granala, opasno potkopavajući fasadu, šireči fleke propalog maltera i gole cigle.



I svaki put kada bi skrenuo pogled sa ekrana, Bodvin bi se zagledao u pukotinu. Pogled bi lutao, istraživao, gubio se u sivom dekoru ulice. Bodvin beše postao otsutan, ispijajuči kafu, nagledao je napeto razvoj situacije, analizirao, ispitivao. Poznavao je već sve njene ogranke. Kolega je ta Bodvinova odsutnost bivala simpatična, činilo im se da postaje ”mekši„, da je više kao i oni, da mu posao nije više glavna briga, da je menje ozbiljan...



Ali kada je jednog jutra Bodvin ustao i okrenuo se ka kolegama i predložio im da zajedno pozovu inspekciju, obavestio ih da danima prati dešavanja na fasadi pomenute zgrade, da se veliki blok samo što nije odvalio, da bi trebalo pozvati opštinu ili tako nekoga, svi su se silno iznenadili. Bodvin je i ranije imao nastranih ideja, kao ono kad je predlagao da recikliraju papir i plastične flaše, ali ovo ih je sve ostavilo zatečenima. Sedeli su ćutke, neki uvukoše glave u ramena.



Najzad Milan, jedan elokventni urbani profesionalac ustade i skoro prijateljski pridje Bodvinu:



”Ti još ne razumeš kako je ovde kod nas„, objasnio je. ”To nije naš posao, neko bi se zapitao šta se nas to tiče, to sa fasadom, a i morali bi da se potpišemo na prijavi, da se napravi prijava, neko bi nam se možda i osvetio...„



”Ali ko jamči da bi inspekcija uopšte ikada došla?„, zapitala je Sanela. ”Neko bi dobio pare u džep i ne bi se opet desilo ništa„



Neko drugi je dodao da tamo, iza tih prozora, možda živi sirotinja koja nema novca da popravi fasadu...



Bodvinov poziv nije imao nikakvog odjeka, nekoliko dana, sumnjičavo su ga posmatrali, nešto su tiho šaputali, skoro uplašeni neobičnim pozivom da se nešto uradi povodom fasade koja s anjima nema veze. Nije im se to svidjalo, zamerili bi se nekome, to je sigurno, a uvlačenje organa vlasti u njihovu srećnu svakodnevnicu činilo im se užasnim. I svi su zato govorili su da svako treba da brine za sebe i da je nemešanje majka tolerancije evropskih demokratija kojima u oni kao društvo istinski teže...



Tako, pukotina bi zaboravljena, samo se još Bodvin usudjivao da je svakog jutra kritički pogleda, da bi odmah zatim, okrenuo glavu kao da čini nešto sramno ili kao da posmatra kakav strašno nedoličan prizor.



Onda, jednog, aprilskog jutra, tokom sezone kiša, dok su tako sedeli u odsjaju ekrana i svodili i poravnavali kompanijske račune, sa ulice se začu nekakav prasak. Svi okrenuče glave u magnovenju. Pitali su se šta je to. Samo se Bodvin nije pitao i nije okrenuo glavu, jer nije smeo da je okrene. A kada je posle nekoliko trenutaka ipak okrenuo, do prozora se nije moglo doći. Sve kolege behu se popele tamo, da vide dogadjaj na ulici. I pre nego što je video šta je po sredi, Bodvin je znao...

Ta slika, taj trenutak, taj osećaj bio je konačno tu, stvaran, istinit. Nije ga mogao zaboraviti, to nije bio ružan san koji je nekoliko puta sanjao prethodnih meseci. Kroz nezauzeti komadić stakla, ugledao je gomilu koja se skuplja i jednu nogu, i jednu cipelu i komade fasade. Neko je ležao na trotoaru, a sirena hitne pomoći je zavijala, a uplašeni golubovi su se sklanjali, a tamo gore na zidu, nešto je nedostajalo, nij ebilo pukotine, samo nekoiko redova golih cigala...



”Uh, jeboga„, procedio je Milan.

Poslali su nekoga da izvidi i taj se vratio sa informacijama. Da, mrtav je, i da, to je onaj mladić iz parking servisa.



Svi su se unervozili.



Neko reče da je to jadnik, taj mladil. Naplaćivao je kazne drugima, i sad eto...Da još prošle nedelje, Ivan je za petnaest minuta zakasnio i on mu je naplatio... Bog sve vidi. Da. Danas jesi, sutra već nisi.



Bodvin nije rekao ništa, nisu ga ni pitali. Sledjen i sam, sedeo je na svom mestu. Na drugoj strani bili su svi ostali, domaći... Shvatili su da ih gleda, setili se priče o inspekciji. Gledali su u pravcu Bodvina, nekakav unutrašnji strah kao da ih je bio paralisao, ali u isto vreme pokrenuo i postavio na drugu stranu, stranu nasuprot Bodvinu.



”Znali smo, a ništa nismo...„



Glave se okrenuše ka jedinom svedoku. Sami bi se nekako još i razumeli, dogovorili, prečutali, ali šta može na pamet pasti ludom strancu. Da pozove policiju? Da ih prijavi nekoj višoj instanci? Šta da rade?



Svi su utonuli u sebe, naizgled u posao. Bodvin se zavukao u svoj ugao. Sati su prolazili. Neprijatna tišina se vukla po sobi sve do dva sata kada je unuta uletela gospodjica Anja iz prodaje, da uzme neki dokument. Njene potpetice su lupale kao da pomahnitalo zakuaca eksere u pod. Koliko energije je bilo u njoj? Četrdeset i nešto godina, a još uvek, mlada, neudata, bez dece imožda baš zato i dalje puna poslovnog žara i entuzijazma...



Zaprepastila se Anja kad je saznala zašto svi čute, zašto niko ne radi i zašto dokument još nije spreman.



”Dajte, ljudi, nije valjda da još oplakujete onog tipa što je fasada pala na njega, pa on je prošlost, ko ga ...e, kriza je, mi moramo dalje„, odlučno je rekla Anja, ispijajuči instant kapućino. Prenuli su se, odobrovoljili. Mišljenje jedne elokventne, autoritetne žene kao da ih je oslobodilo svakog osečaja odgovornosti. Bodvin je još više uvukao glavu u ramena i sakrio se malo bolje iza svog ekrana.



Vreme je prolazilo...



Cifre na Bodvinovom ekranu nikako da se slože.

Nešto golemo, a ipak nevidljivo nije bilo u redu.



Pričali su o odlasku kući, o kraju radnog vremena. Bodvinove cifre se i dalje nisu slagale.



Pet i trideset. Slika na monitoru kao da se duplirala uz bol u očima. Bez rezultata. Bodvin se pitao gde je greška.

Bilo je sedam sati. Bilo mu je jasno da će posao biti završen tek sutra.Nije voleo da napušta svoje radno mesto a da sve nije ostavio u savršenom računovodstvenom redu. Gori od svega bio je taj osećaj da je pogrešio da je uradio nešto nekorektno, neku grešku.



Sedam i trideset. Izašao je napolje. Kiša je bila stala, a ulica beše prazna i vazduh čist i zdrav. Bodvin se usudio da pogleda na drugu stranu. Tamo je neki starac stajao i plakao.



”Je li to otac poginulog, ili neki rodjak, ili samo neki pijanac?„, o tome je razmišljao Bodvin. ”Da li da mu pridje, ili da ostane po strani?„. Nepoznati bi možda pitao otkuda on zna pokojnika. I kako bi Bodvin onda odgovorio?



Da su prijatelji, naravno. Bodvin bi slagao iz topa da su on i pokojnik bili prijatelji, da je pokojnik bio jedan divan mladić. A starac bi pričao, dugo bi pričao o svemu bi pričao, kakav je mladić bio kao dete, pa u školi, pa kasnije. Možda pokojnik ima porodicu, možda pokojnik i nije bio iz Beograda? Možda je takođe bio stranac, ili izbeglica, ili je iz okoline, recimo iz Mladenovca, jedinog mesta iz Srbije bez Beograda, koji je Bodvin ikada posetio. Starac bi onda pričao još duže, s amnoo tužnih detalja, a Bodvinu bi bivalo neprijatno. Posao nije završen, sravnjivanje je neuspelo, Bodvin bi se žurio kuči ne bi li se odmorio i pripremio za sutrašnji radni dan. Bodvin bi rekao da ga je upoznao nastradalog jednom kad je parkirao automobil koji u stvari nema. I starac bi zahvalno verovao. Bodvin bi još rekao da je pokojnik bio jedan pošten mladić, a starac bi možda i zaplakao. I ne bi znao da je Bodvin mogao da spase njegovog sina, samo da nije slušao kolege. Mogao je da reši problem i bez gradjevinske inspekcije, mogao je da sam postavi znak: ”Pazi! Fasada sklona padu„ ili tako nekako, ali nije postavio, a mogao je...



Vozač jednog džipa dodao je gas i prošavši kroz jednu baru, podigao pravu vodenu zavesu koja se sručila na Bodvina. Ovaj odskoči. Mokrih pantalona, požurio je da se ukloni od moguće nove neprijatnosti. U magnovenju, osvrnuo se da još jednom vidi starca ali tamo više nije bilo nikoga i Bodvin nije mogao znati da li je starac stvarno bio tamo ili mu se sve samo pričinilo.

”Sutra je novi rani dan„, ponavljao je sebi Bodvin, ”Sutra je novi rani dan„... Ali te prazne reči koje su ga naučili davno u racionalnoj, Severnoj Evropi, ne bi li ga zauvek učinili optimistom više nisu imale nikakvog smisla.



MC”