СЈЕНОДРАГОЈ

причао сам њеним очима од жада
причао о киши која сву ноћ пада

тињала је слаба ватра у камину
док смо сјенодраге крчмили у вину

рекла је у трену ућути не диши
први пут љепоту осјећам у киши

рекох јој у трену не диши ућути
једна ријеч би могла све то да помути

(...чинило се тада ко никад на свијету
да се саме капи спајају у лету...)

спустила је главу ту на моје раме
тамо гдје се свјетлост разводи од таме

суза јој одједном клизнула низ кожу
ко латица руже по двосјеклом ножу

на извору кап си а на ушћу пруга
буди неко други бићу и ја друга

(...у окну је с кишом пуцкета зора
поцјепано једро сред олујног мора...)

додала дрхтећи да сам киши сличан
никада до краја причом недопричан

ово нису сузе то је само влага
којој када одем неће бити трага

пред вратима мокра још шапнула само
нико не зна гдје се стварно уливамо

(...угашена вином ватру у камину
ко да никад била ко зна камо мину...)

ноћас слично киши а ја се изливам
док морем сјећања недопијен пливам

кроз спуштене капке натекле од влаге
по олујном мору крчмим сјенодраге

увијек кад овако непреболно пада
прогоне ме очи
очи боје жада

(...вјетар диригује с капима по поду
чинећи музику сличну њеном ходу...)

чујем да ми каже ућути не диши
ту сам изнад тебе скривена у киши

пуштам прву капљу да јурне низ кожу
као некад ружа по двосјеклом ножу

срећан што од давног кишног мореуза
остаде ми бар та најбистрија суза.

М.Б.Романов