Nisam siguran da li sam Vam ovu priču ispričao.

Nisam ni siguran gde sam je čuo i da li je stvarna ili izmišljena.

Ne znam ni da li mi je priču, kao jedno od sećanja iz svoga detinjstva, majka pričala.

Već dugo nisam siguran ni u koga, ni u šta , a najviše moje sećanje.

Ako Vam je ispičam ( opet ) možda će se neko setiti odakle je znam.

Pa da počnem.

U kraju odakle je majka rodom oca, glavu kuće, zovu baja.

Baja se jednoga letnjeg dana, pred onaj drugi, veliki svetski rat, vraćao kući sa dva sina tek stasala za rad u polju i njivama.

Iz kuće su im u susret istrčala tri najmladje devojčice i dečak svi jedni drugom do uva. Majka je sa najstarijom ćerkom stojala na pragu.

Držala je tek stigla pisma dva najstarija sina iz vojske.

Najbrži dečkić preteče sve i baci se baji u zagrljaj. Ostala pačurlija je skakutala pokušavajući da zameni miljenika u naručju.

Ušavši u kuću za sto, da večeraju, posedaše baja i stariji sinovi. Ostala deca su već jela i muvala su se po sobi.

Najmladji sin se podvuče pod sto i od milja i bez zle namere ugrize oca za list noge.

Mahinalno otac rukom odgurnu dete. Na dečijem licu neverica. Majka ga ukori što ocu ne da mira da jede.

Svi zaboraviše šta se desilo čitajući pristigla pisma.

Sutradan , za doručkom ne bi najmladjega. Jedva ga majka namoli da dodje iz kreveta. Reče mu da se mora na ostalu decu ugledati.

Stariji muški opet odoše u polje, majka i starija ćerka za poslom po kući i štali. Deca se rastrčaše oko kuće.

Te večeri najmladi ne istrča da oca dočeka. Pomalo i ljut otac upita majku gde je mali.

Svi se obazreše no najmladjega nema. Mora da se ljuti zbog ukora juče i danas . Posla majka ćerku po dečkića.

Sestra ga nađe u postelji okrenutog zidu. Sede pored njega i povuče ga za rame.

Dete se okrenu a sestra se poplaši . U malom sivom licu jedva prepozna svoga brata. Brzo mu stavi dlan na celo i vide da je vrelo.

Odmah otrča majci. Dođe majka i upita gde ga boli.

Dete pokaze na grudi i jedva izusti : „ Baja me udario ” Majka podiže košulju no ništa ne nadje na malim grudima.

Mora da se prehladio, pomisli majka. Istrlja ga komovicom i ušuška u posebnom krevetu u kom su spavala deca kad pobole.

Biće mu bolje, sigurno... sutra.

No sutra za doručkom njega opet nema. Majka ode da proveri a dečarac leži u vrućici i ponavlja :

„ Baja me udario. Baja me udario. Baja me udario ”

Dodje i otac i razbaruši mu mokru kosu pa ga zapita u šali otkud takav junak pade u postelju od jednoga ćuškanja.

Sa maloga sivog lica ga gledaše ne vesele već ko koprenom prekrivene plave oči.

Majka je celu noć presedela pored dečaka. Sutra ujutro ga otac odnese zapregom kod lekara u varošicu.

Vratili su se sa nekakvim praškovima, za temperaturu, mastima za uboje...

No ni medicina ne pomaže. Već sedmi dan majka pokušava da nešto učini ali dete je sve dalje i dalje.

Popije pomalo vode i skoro ni oči ne otvara.

Samo ponavlja : „ Baja me udario”.

Otac dođe do postolje i zagri dete i zamoli ga da ustane , prosto , kako jedino i ume.

Mališanova glana samo klonu u očevom naručju.

Lelek i neverica.

Pa kako, pa zašto...

Da ne dužim. To beše prvo dete što su otac i majka sahranili.

Potom su sledili i dva starija sina iz propale vojske. Jedan od uberkoloze a drugi blizanac ua njim beu nekoga razloga.

Majka je jednoga jutra otpratila oca i dva najmladja sina u logor.

Nikada se nisu vratili.

Da Vam pričam još ?

Šta da Vam pričam ?

.