Neće stić' me kajanje...

Volim kad sam svestan vaznosti momenta. Kad uzivam bas onda kad treba da uzivam, mada bi mnogima ti isti trenuci izgledali jako obični. I volim kada spremno delujem bez oklevanja onda kada treba da odlucujem, čak i onda kada sam potpuno iznenadjen. Kada shvatim da sam na još jednoj raskrsnici nakon koje vise ništa neće biti isto.

Previse puta sam izguran na raskrsca svog zivota da bih verovao u slučajnost. Previse sam puta svojim odlukama promenio tokove da bih verovao da je sve već zapisano.

Nekad mi se čini da sam ovaj, bas ovaj zivot, u nekom drugom vremenu, jednom već prezivio

18 godina prođe od poslednjeg rođendana u Bosni... osedio sam malo. Vidim, pokupio u putu par bora, tuce besanih noći a divne pesme ostase u usima. Naucio da cuvam ljude. Naucio da se od srca, glasno smejm, da predano radim, da se nosim s ljudima svih boja i tvrdoce. Dotle da ih, one najjadnije, svesno ostavim u zabludi da je moja dobrota znak slabosti, a ne stvar izbora. Badava. Steta dragocenog vremena... Naucio da iz glave isteram rat i miris bespotrebno prosute ljudske krvi. Da ne mrzim, ni najvece nitkove i mrcine

Naucio sam da gledam svet iz pticije perspektive. Da zapostavim licni interes, jer kad me jednom ruke spuste u ponor nestace interes zajedno sa mnom. Badava. Steta dragocenog vremena...

Naucio da iskreno volim, i sebe i druge. da dajem sve sto mogu dati, pogotovo kad ljudi zasluže. Da uzimam samo sto mi treba...