Vratio sam se sa posla u iznajmljeni privatni smestaj.

Namestio zavesu sto sam sinoć dopola izvukao iz garnisle i dok sam silazio sa jednog od kreveta
primetio sam pcelu koja se usporeno vukla po podu.

Bilo joj je zima pa je uletela kroz prozor kupatila. Napolju još nije
skroz krenulo proleće.
Soba jeste bila primamljivo skloniste ali ne topla toliko da je probudi.

Oprao sam ruke. Nisam zurio. Znao da tako hladna i troma neće stici daleko.

Uzeo sam listic papira i stavio ispod nje da uspuze. Grejao sam je dahom.
Pocela se cistiti od pare koja se kupila na njenom tamno braon skoro crnom telu.
Ko zna koliko je ovde u sobi gladna i zedna.

Za desetak sekundi se ugreja i polete.

Pravo na plafonjeru.
Iz prve potrefi ulaz u svetli pakao.
Ne tuzno već skoro besno zujanje se zacu.
Dok sam ugasio svetlo i skinuo plafonjeru sve je bilo gotovo.

Glava joj je sroz bila crna.
Stomacic još mekan.
Plafonjera je isisala ono malo zivota što se u njoj probudilo.

Neko će reci sto je nisam zgazio, sto je nisam tako hladnu bacio, sto sam palio svetlo...

Šta da vam kažem .

Mogu se bar tesiti da sam jednoj pceli olaksao zivot u njenim poslednjim minutima.

Mojoj majci su lekari i sestre njena tri poslednja dana učinili paklom muceci je besmislenim testovima i nebrigom.

Šta da Vam još kažem. Šta da Vam kažem kad sve znate.

Tuzno.

Tuzno, ruzno i otuzno.

Napolju kisa sipi i kao da nikada neće prestati.

.