BREZA NA MESEČINI

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo čini,
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini.

Ti želiš da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dušu shvatim
i da me čuvaš sretnu.

Ne treba meni nežnost
ni tvojih reči svila,
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam bila...

/Душко Трифуновић /

Топли поздрав за Енигму и Минодору

Grom na reci

Kao snažna kiša
Što pada u reku
Spustiću se jednom
Na tu zemlju suvu
Natopiću sasvim
I poslednju poru
I saprati redom
Note u de molu
Pa dok tutnji nebo
I gromovi biju
Ko potoci biću
Što ka reci viju
Onda ću ko talas
Dunava kod Save
Propeti se uvis
Bez omče i brave
Ko ptica od kapi
Raširiću krila
U Crnome moru
Da bih gnezdo svila
I kroz moreuze
Slana ću da trajem
Da bih se kupala
Okeana sjajem
Potom ću sa vrha
Kapljica da budem
Što je sunce opi
I lepotom topi
Da kad nevidljiva
U nebesa krenem
I tada za tobom
Sva čeznem i venem
Na kraju ću jednom
Bučna ko oluja
Na tvoj grad da krenem
Gde sve nam prohuja
Tad uplešću grane
U hrasta i breze
Sapraću dimnjake
Na svakome kovu
I na tvom prozoru
Kaplje ostaviti
Kada ti zatreba
Da možeš ljubiti
Odraz s druge strane
Sunca i meseca
Što su nas poveli
Dok smo bili deca
Tu pred kućom tvojom
Ostaviću more
Nedirnutih snova
I budućih želja
Da po njemu brodiš
Mokar skroz do kože
Kad u buri shvatiš
Koliko se ume
Koliko se čovek
Prepoznati može

ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ
ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ
ПРОЧИТАШ.
МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.
АЛИ, ОНО ШТО ОСТАНЕ У
ТЕБИ ПОСЛЕ ЧИТАЊА (НЕКА
СЛИКА, НЕКА ИГРА, НЕКА МУ
ЗИКА), ТО ЈЕ ЊИХОВА ВРЕД
НОСТ.
АКО НЕ ОСТАНЕ НИШТА —
ОПЕТ НИШТА
И3ВИНИ НА СМЕТЊИ.
Љубивоје Ршумовић

Сима Пандуровић
БИСЕРНЕ ОЧИ

Kао дух јесени у шум лишћа свела,
К’о туга у живот наших жеља тајних,
У моју се душу нечујно уплела,
На плими уздаха немих и бескрајних,
Сугестија тиха са висина ледних,
Дубином страсти свих срдаца верних
И тамне ноћи — сугестија једних
Очију бисерних.

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан,
Сјај морем скривене, скупоцене шкољке;
Он је дав’о дубок незнан израз један
Чежње наших снова и минуле бољке;
Он је скрив’о благо успомена чедних,
Нежност жутих ружа и кринова смерних.
Нада мном и сада сија туга једних
Очију бисерних.

И онда, кад звезда моје судбе зађе
За малу хумку трошних земних жеља,
Последњи, општи удес кад нас снађе
И нестане наших патња и весеља,
Нада мном ће, као чар усана медних,
К’о лелујав, меки сјај висина сферних,
Лебдети и тада сетан осмех једних
Очију бисерних.

ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ

Tа јесен увек ране моје злêди.
Та јесен, ведри дани кад застуде,
Тужну ми једну свечаност приреди,
Са помпом мојих спомена што блуде
Видиком старим и кроз сумрак бледи.

Историја славе, полета и пâда!
Промичу понос, милосрђе, вера,
Полет и љубав, и храброст и нада;
Луд ветар мука наше жеље тера
Пределом мртвим умрлих балада.

Нама се чини да је било боље,
Нама се чини да ће боље бити;
А мртво лежи нашег рада поље;
Садашњост тупа немаром се кити,
И копни полет надања и воље.

Губи се рефлекс велике плејаде,
К’о јесени ведре један облак бео;
Умире снага, понос душе младе;
Знамо још само да је живот цео
Илузија дуга сећања и наде.

НА ПУЧИНИ

U немирним сенкама савести,
На пучини усталасаног осећања,
У дане сумње, непогоде, страха,

Лелујају се светиљке сећања:
Фар надâ мутно сја да нам навести
Обале спаса и одморна даха.

Али нас је страх од језиве дубине
Пучине те, по којој судбе брод
Плови нам сетно не знајући куд;

Визије света громадан је свод,
Видици нам се к’о авети чине;
А посејана опасност је свуд.

И путници смо туробни што грéмо
Кроз намргођен свет облака, чуда;
Ћутање наше дубоко је, нéмо.
Вода се морем свуд око нас пљуска,
Прелива сумњом и простире свуда.
Нас носи судбе мала, трошна љуска.

Мало Пушкина

Elegija

Ludo veselje mojih mladih leta
kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al ko vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al mirjeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živet hoću, da mislim i stradam.
Međ nadaćma, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opt zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati karadom
I tko zna, neće li poslednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

Мој избор руских пјесника

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da li ću steći.
Ali ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem.
Da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al osobenjak vi ste, znamo
I teška vam je selska čama,
A mi ... mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osecaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi !... Ali ne, ja nikom ne bi
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti između ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo...
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;

Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje moje se sago
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti ? Čuvar duše mlade
Il kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su to sve sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...

Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...

Zamisli: Ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha...
Al vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha.

Топли поздрав за старо друштво

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene ... !

SERGEJ JESENJIN

Voleo sam vas

Voleo sam Vas; i ljubav još, možda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja neću da Vas rastuzujem njom.


Voleo sam Vas nemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Voleo sam Vas iskreno i nezno,
Voleo Vas tako i drugi, dao Bog.

PUSKIN

http://www.youtube.com/watch?v=deIsE15uVZI&feature=related

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu tražim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir još ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.

Kerolin Ris