Ocev kaput
Tanjuska-c
(na)
17. фебруар 2010. у 03.46
Leto je na izdisaju, toplo je još uvek ali pokoji pozuteli list nagovestava neprekidni ciklus koji se smenjuje svake godine, zvezde se gase, nove se radjaju, zivot se nadogradjuje poput skulpture koja dozreva nanosenjem novih slojeva.
Nedavno sam se vratila iz Srbije, zigne me nešto oko srca, mada kažu da srce ne može da boli. Setim se prazne kuce, trpezarijskog stola, gde vise nema nijedno ime da se ispise. Paucina je osvojila nekadasnje mesto gde je pokojna majka vodila rat sa prasinom. Ustajali vazduh me docekao, par fotografija željno cekanih i masnih od poljubaca i pokoje suze.
Sljive popadale i uskisle još mi peku nos, ruze zapustene okadile su moju odecu, vapeci za ljudskim dodirom. Ima li šta tuznije od kuce koju su svi ostavili?
Poput coveka kome umre bracni drug tako i ona ostade ozaloscena. Kažu, bitni su ljudi a stvari ko stvari, služe ljudima. U ovom stranom svetu prvi put sam videla da ljudi prodaju uspomene, i još mi je cudnije bilo da ih drugi kupuju, da bi ih posle par godina opet preprodali nekom drugom, zeljnom nečijih starih uspomena.
Novo vreme donosi i nove ljude. ne vezuju se za strvari, ni za emocije. Uostalom zašto i opterecivati mozak beskorisnim stvarima, ljudima on treba da kalkulisu brojke, da pohranjuju inforamicije, slike koje skupljaju svakog jutra čim ukljuce televizor.
Prodali smo kucu, dobri ljudi će živeti u njoj. Sve stvari su ostale, nisam imala vremena da odlucim šta ću sa njima. U avionu sam se setila ocevog starog krombi kaputa. Neće ga valjda baciti?
Autombili su prolazili pored mene, svi su negde zurili po ovom lepom letnjem danu. Kubanska muzika je umilno sirila nostalgiju i vetrila se kroz prozore zajedno sa dimom cigarete. Nisam ni primetila da se motor ugasio, samo sam pri pokusaju da zakocim osetila da ne reaguje, ni volan nije reagovao. U momentu shvatih da ne mogu ništa da uradim, jedino je CD i dalje svirao nostalgicnu muziku.
Ugledah u blizini raskrsnicu, crveno svetlo se upalilo, a auto je krenuo u polaganu nizbrdicu. Skrenuh na desno u prvu ulicu i u veliko zaokretu umesto na put uleteh u jedan dubok jendek. Auto upade i iskoci kao davljenik pa se ispruzi sa treskom.
U sekundi shvatih šta se desilo, auto se zaustvaio, sofersajbna je napukla od siline udarca, muzika se ugasila.
Pusta ulica u tako lepom danu je zamurila zajedno sa mnom.
Shvatih sve je u redu, ali ispred mene zaleluja onaj ocev krombi kaput. Ja se nasmejah i miris trave mi zagolica nos.
Dobro je, bilo bi steta da na ovako lep dan, neko umre.
Tanjuska-c
(na)
05. март 2010. у 02.20
Smetovi snega su lezali razbacani po sumi koja je izgledala pod belilom kao bajka. U daljini je vetar zavijao poput bolesnok vuka, otegnuto i na mahove, plaseci malobrojne zivotinje i ljude rastrkane u toj nedodjiji. Uz njih su se rastezali lavezi umornih pasa, gladnih i zaboravljenih.
On se grejao ispred ognjista treperuci od dima, a možda i od suza, ko će to znati. Srastao je sa ovom sumom gde je nasao utociste i znao je kako dise, kao sto je znao da ovaj vetar može doneti još vise snega i hladnoce. Svaki vetar peva drugaciju pesmu, uhvati ponekad sebe kako cupka u ritmu njegovog zavijanja, i vuka već poznaje, ne priblizava se često kolibi ali nocu ga u snu oseti.
Pa zar nije i on vuk, sam u potrazi za plenom, mirom ili srećom, ni on više ne zna.
Zna da su ljudi opasniji od njegovog sadruga, oni iako se boje i plase, ni vatra ne može da ih otera kad naume da mu zagorcaju zivot ili kad nanjuse plen.
Vatra pucketa kao male petarde topeci debla, koja su docekala smrt. Pomisli kako drugi ljudi žive u svojim stanovima u gradovima, nekad pozeli da ode odavde i da utopi u reku kao i drugi ali ne može da ostavi sumu, vezan je nevidljivom pupcanom vrpcom potajno zeleci da se nadje neko i zubima je pregrize. Seca se kako je nedavno obisao rodjake koji žive u ravnici. Osecao se kao usamljeno stablo na ledini, plasio se prostora i sunca koje se spaja sa horizontom, zemljom bez senki. Gledao je rodjaka kako se sigruno kreće njivama i bi mu krivo što ne može da oseti njenu dusu, ipak on je kao i vuk, trazi zaklon i mesto gde može da se sakrije. Zato je njegov rodjak otvoren a on se sunja cekajuci napad.Ne zahvalio se rodjaku i obecao da će navratiti opet zasigurno rešen da neće nikad živeti tu u njegovoj ravnici. Pa is am izgled odudara od tih mirnih i stalozenih ljudi. Brada, mrk pogled , koscate ruke i ramena. Mora ipak sebi da prizna da su žene zanosne, pitome kao blato , ne bi mario da jednu ukrade.
Treba izaci i naseci drva za vatru. Stavi još par velikih cepanica da drže plamen obuce krombi kaput, navuce vojnicke cizme i sesir nabi na usi. Čim je izasao hladnoca ga je oparila i on zatvori oci pred belinom. Uze veliku sekiru i sanke i krenu puticem pa preko malog drvenog mosta . Potok je teško hripao pod ledom, boreci se za vazduh. Noz je zabio u cipelu za svaki slučaj ako vuk skupi hrabrosti da ga napadne. Zna on njega, hrabar je ali i oprezan.
Tražio je bolesna stabla i Nasavsi jedno poce da zamahuje sekirom. Tupi udarci su odzvanjali da bi ih sneg upio i rasprsio. telo se ugrejalo i kapi znoja mu orosise celo. Zacu se vuk u blizini, on prestade da udara po stablu. Ne cuje ništa, poce opet i vuk nastavi svoju igru.
Obori stablo , isece grane i natovari na sanke. Sunce se spusti polako, i ljubicasto nebo prosara grane. Mora da pozuri, mrak nije prijatan ne svakako zimi. Pozuri nazad a vuka iako nije zavijao osecao je u blizini. Znao je da ga prati, nikad nije bio ovako blizu.
izasao je iz sume i video je kucu, okrenuo se i ugledao ga je kako mu se priblizava. već je osetio ostre zube na vratu, ako mu je sudjeno da umre bolje i od vuka nego od ljudske zlobe, pomisli i spremi se za njegov napad, ne primetivsi da se iskezio i da rezi.
A onda u daljini zacu se brundanje vozila i crni dzip se pojavi. Vuk se zbuni, povuce se par koraka povi rep i okrenu se kao da kaže, videcemo se drugi put.
On odahnu i saceka da dzip priblizi. Nasmejana cupava glava ga pozdravi a on se obradova. Pogleda za vukom i kao da mu rece vazi videcemo se drugi put.
