...noc je moja inspiracija za mnogo toga...zavisi od drustva, noc me inspirise da volim, noc me inspirise da razmišljam, noc me inspirise da pišem.. stavljam u slova misli koje su ponekad brze od prstiju na tastaturi...

...ne znam zašto i zbog čega sam tebi dodelila tu privilegiju da znaš šta mi se mota u ove sitne sate po glavi...možda je to zbog toga sto si mi rekao da volis da čitaš šta i kako pišem...i ja se ne stidim da ovde istresem sve i svasta...


...jel ti se desilo nekad da te scepa neodoljiva zelja da budes nevidljiv u nekim prostorima, situacijama..među ljudima...da li bi voleo da možeš da čitaš tudje misli ... nešto razmišljam, da li bi mene to učinilo srećnijom kada bih znala šta se krije iza lepih reci, namestenog osmeha, prijateljskog dodira...koliko su ljudi ustvari kvarni i da li je ono šta vidim i čujem(čitam) zaista ONO ili je istina negde skrivena, a ja živim u zabludi...u nekim sarenim lazam, ruzicastim oblacima, sirim ruke i srce drugima ne znajuci da oni ne umeju, ne žele i neće ono šta im se dajem, i zato.. da bi izbegli neprijatnu situaciju, pitanja i odgovore, jednostavno, nabacuju lazne osmehe a vreme ide dalje...


http://www.youtube.com/watch?v=_QAL8XkDkpg&feature=related





...šta je najbolje raditi kada pada kisa napolju? ..najlepse se voziti kolima polupustim ulicama grada..uzivati u lepoj muzici i zvukovima koje prave kisne kapi dok padaju na sajbnu ...monotni zvuk brisaca koji u ravnomernom ritmu brisu tu istu...da...da...a kad smo već kod voznje i kola...sve vise i vise mi se dopada tvoja ideja voznog parka ..ne valja se vezivati za jedno te isto vozilo...kada dodje vreme za otpis, sve ti nekako zao..teško...a i nemas volje da trazis novo...ako i nateras sebe da krenes u lov , u svakima trazis ona stara...


http://www.youtube.com/watch?v=1qq-w1Hlt8E



...provedoh dobar deo veceri u drustvo starog znanca...bese lepo i tajanstveno...ja volim tajne...volim ono sto ponekad lebdi nekako u vazduhu, neopipljivo i nevidljivo, a tu je...gotovo možeš da ga udahnes...


Misli nabacane i bez reda...nebitno...to sam ja veceras...idem da spavam..želim ti dobro jutro i dan lepsi od onog juče...


http://www.youtube.com/watch?v=J_sEtNrYlC4

...puno toga ti nisam rekla...puno toga je bilo na ivici da bude izgovoreno a nije...plasila sam se tvoje reakcije, plasila sam se da te ne oteram od sebe...zato sam cutala i uzivala u vremenu provedenom s tobom kao sto leptir uziva na suncu i zutom cvetu u prolecnom danu.

Naucila sam kroz zivot i praksu da je često puta bolje cutati nego nešto reci, naucila sam da vise saznaš ako ne pitas, naucila sam da su ljudi mnogo osetljivi i u toj osetljivosti ponosni...zato ti pišem ovo pismo koje neću poslati,ustvari.. ovo je pismo zbog mene a ne zbog tebe...jednostavno , ja moram sve da izbacim iz sebe jer me gusi, jer razmišljam puno ..mozak radi 100 km na sat, a ja ne želim da umrem od neizgovorenog..

Tvoj zivot se vrlo malo razlikuje od zivota i sudbina nekih drugih ljudi koje poznajem.Cesto puta u svom zivotu napravimo greške, sto i nije tako strasno ukoliko to shvatimo na vreme ...izbor..potez koji ponekad povucemo u zivotu može da nas uzdigne u nebesa ali isto tako da nas tresne o beton, a najgore sto coveku može da se desi je kada cinjenicno stanje prihvati kao trajno i nepromenjivo i kada se prepusti nekim sivim i teskim mislima, verujuci da sve mora biti tako..a ne mora...treba naći snage i volje, a pre svega zelje.. trgnuti se iz mrtvila, pogledati novom danu otvoreno u oci , bez treptanja..prihvatiti svaki izazov koji on nosi ne razmišljajuci ni o cemu drugom, već o tome da se nešto menja..i verovati u bolje..

..secam se tvojih prica o usamljenosti , i nekih tvojih veoma jednostavnih objašnjenja zašto tako mora biti...u isto vreme, kroz tvoju pricu sam osetila da ceznes za nekim ko će te sacekati kada se vracas s puta,osetila sam da ti do bola nedostaje toplina doma u kojem ti se raduju ...
..u svom, kako sam kažeš,situaciji bez nade u bolje,nisi nikada pomislio da ti je sreća tu...oko tebe..na dohvat ruke...nisi je prepoznao jer si isuvise bio opterecen stvarima koje su ti izmicale kontroli...ti si gledao u visinu i pticu na grani, ne primicujuci vrabca koji ti skakuce oko nogu..

A vreme ide...jesi li primetio kako dani prolaze brzinom vetra? A gde si ti... prepustas se stihiji da te baca gde i kako stigne. Zao mi je sto ti ne mogu pomoći...moja ruka je dosta dugo bila pruzena prema tebi i samo si trebao da je prihvatis.U jednom trenu sam pomislila da su nam se ruke dotakle...a onda si nestao..nestao kao covek koga je progutalo more...

..a ja...tu sam, veciti optimista...i dalje stojim na obali i cekam da isplivas , jer ne verujem da si nestao zauvek..

..neka te cuvaju andjeli...