Ako želiš..
No-1
30. јануар 2010. у 23.22
Ako želiš...ostavi trag...po tvom kalupu neki novi svet krojiće cipele...da nastave korak...tvoj korak
Belo je..?
Govorim ti onim rečima koje neće da se iznedre.
Neće da se rode,baš tu,na belom,iako se telo lomi od grčeva.
Čekamo na stanici.Već smo se oprostili.
Ništa ti nisam poželeo.Bojim se,mog'o bih poželeti da se vratiš.
Možda,čak,i da ne stigneš tamo gde si pošla.
Bojim se šta ću ti zaležeti...zato ćutim...puštam srce da bubnji po opnama
i zagluši mi misli.
Par reči,onih lomljivih,najtanjih,uveo sam u stare novine,...da se ne razbiju pritisnute koferima.
Ti ćeš ih već naći.Ušuškane su.Nadam se da će izdržati...izdržati do kraja puta
i smrviti se,tek u prašnjavoj konačnosti.
I eto nas...Stojimo uvijeni u belo.Nije svečano,nije nevino.
To je samo predaja...
Reč,i više od reči
Odbačen od reči,
koje se ne brišu,
pridig'o se zvezdi da
traži milovanje.
Skupih pršljenove
da kičmu ispravi,
odćuti male pesme
za velike laži.
Traži utočište
na nekoj strani,
odbeglo slovo da započne dan.
Idem.
Bez Istoka
Pojeli su sve mesnate reči,
ali ona zna skrojiti košulju od slova...
...ušiti u postavu dva,tri nova
ramena da joj zaoble,
zagreju kolena...
Podignuti su mostovi
za spuštena koplja.
Ona voli dželata njene ljubavi.
Smeje se dok joj pokazuje vešala.
Ona je na brodu bez Istoka.
Predah...
vreme je za mali odmor...
čitamo se kad prođe ovaj oblak što me u stopu prati.
ostavljam pozdrav za sve one koji zalutaju na ovu stranu :))
jednom...bilo je
Nek padne
što se rušiti mora.
Ne mogu ti,više,čuvati
kap u oku...
ni meriti rastojanje
između uglova usana,
pridržavati ih,
na osmeh da liče.
Nemas pravca...to su koraci u vazduhu.
Nema strane...to vetar lomi vetrokaze.
Kapci su moji štitovi...Trepavice,neprozirne zavese.
U sebe.U grlo...Ne dam jezeru da se razlije.
Ne.Ne zovem se Uteha...Ime mi je Nagrada.
„...Ali ona je još luđa od mene.Volećemo se,rekla je ozbiljno,a to je mnogo,to je sve.
Ništa mi drugo ne treba.
Našalio sam se da će nam u početku biti lepo,a posle,kad joj dosadim,
snalazićemo se kako znamo,osvežavaćemo našu ljubav,kao stari Džezar,
koji se tri puta rastajao i ponovo venčavao sa istom ženom.
-Bez potrebe je mučio i sebe i nju-pobunila se Ona.
-Trebalo je da nađe ženu s kojom se nikada neće rastati.Ili da živi sam.
Ni haljinu ne valja krpiti,a kamoli ljubav.Bolje je otići.
-Ti bi otišla?
-Otišla bih.
-Zato što me ne voliš?
-Zato što te volim.
Nije mi sasvim jasna ta ženska logika,ali sam znao da govori istinu.
I bilo mi je drago što to kaže,mada je zvučalo suviše ozbiljno i neopozivo.
U tom trenutku ništa drugo nisam ni želeo...”
Veruj mi.
Iz dva sveta
beži jedan.
Odlama se
kap besmrtna.
Sa dlanova
odbegla je
reka bez korita.
Koža moja,
koža tvoja.
Između,
više nema vazduha.
„Iz upletenosti u mrežu ne postoji izlaz.Jedino za što se može odgovarati jeste
da se za sebe odbije ideološka zloupotreba vlastite egzistencije,
a u ostalom se privatno poneti tako skromno,neupadljivo i nepretenciozno
kako to odavno više ne nalaže dobro vaspitanje
nego stid zbog toga što nekom u paklu još ostaje vazduha za disanje” (T.Adorno)
Red...čekam...čekam predugo.
Osećam da gledaju me neke poznate oči.
Okrećem se...Ispod bele kose,na sićušnom licu,oči kao tvoje.
Tako si i ti gledala.Pitam se da li bi tako izgledala za 10...15 godina.
Još uvek se pitam kakva bi bila da si ostarela.
Predugo je gledam.Ljuti se.Nabrala je čelo i okrenula glavu u stranu.
Okrećem se i ja.Rek'o bih joj nešto.Ne znam šta...?
No-1
31. јануар 2010. у 16.43
Leptiri u stomaku
Verovatno nema ničega lepšeg od trenutka kada ugledate voljenu osobu i samo želite da joj padnete u zagrljaj ili da potrčite ka njoj da biste je što pre dotakli. Ljubili biste se svuda i na svakom mestu gledali netremice, pa makar bili i u povećoj grupi ljudi, i slali jedno drugome talase vreline.
Sve biste to vi uradili jer ste ludi od ljubavi. Međutim vi „biste” to uradili, što znači da to ne radite. Kontrolišete se, ustežete i suviše razmišljate kada ne bi trebalo. Mislite o društvu, o situaciji i mestu na kome se nalazite. A ne slutite da će jednom ovaj divan osećaj koji sada imate nestati i da posle možda nećete ni imati prilike da nešto od ovoga uradite.
Smirujete leptiriće u stomaku, ali ne možete ih sakriti. Oni svoj sedefast sjaj predaju vašim očima - a iz očiju se sve vidi. Leptirići vas teraju da ga/je ljubite od glave do pete, da celu noć provedete pored njega/nje gledajući ga/je kako spava, ali vi nikako. Uvek vam je neprijatno. Smejete se nervozno, puckate prste i čekate neki znak da biste nešto više uradili. Kakav znak vi to hoćete?
Malo više ste opušteni kada ste pod uticajem alkohola i radite stvari koje inače ne biste. Ali zašto nije tako i kada ste trezni? Napišite njegovo/njeno ime na zidu njegove/njene zgrade (kredom), zovite ga/je koliko god hoćete puta i neka i njegove/njene komšije vide da ste ludi za njim/njom. To ne znači da ste manijak ili bolesnik, već samo jedan zavisnik koji se hrani pojavom svoga partnera - i to ne u „propisanim dozama”.
Nažalost, sve će to jednom proći i pitaćete se jednog dana gde je sve to nestalo i zašto niste bolje iskoristili te dane, te lude osećaje i potrebe kada ste mogli? Kud odleteše leptiri?
Ne štedite se da bi vas drugi videli kao „normalnog” i finog. Budite nepredvidljivi i neočekivani. Budite slobodni i ne određujte sebi granice koje su drugi svima nametnuli. Uvek će biti vremena za miran i tih život koji dolazi sa godinama, a sada vam se sve može oprostiti i pravdati time što ste zaljubljeni. Ne treba vam spisak - već napamet znate šta vam je činiti. Brzo!
