Дискусије : Књижевност

Коментар
Kad samoca zaboli.
No-1
16. јануар 2010. у 02.59
...kao ubod nekog tupog noža…

Niotkuda,pojavi se bol u sredogruđu.
Dok jedan četvrtak na domaku,
svanućem iskri…

Pitam se ,
boli li tebe,
kao mene sada?
Ima li u tebi oporog,
kiselog ukusa na usnama,
zbog koje reč ne može da izađe.
Ako bi izašla reč,
izašla bi i Bol.
Istom merom!
Jednako.
Jednako dobra za realnost .
Jednako dobra za maštu.
Ta bol.
Koja kipi u grudima.
Preti da uguši.
Steže dušu kao obruč.

On se ne javlja.
Ko zna koliko njih se nije javilo nekim usamljenim ženama?
Ko zna koliko suza pomešano sa lampama i jastucima večeras kompromis prave?
Niodčega.

Postoji samo jedno ime za nejavljanje.
Zove se Nepoštovanje.
Postoji jedno ime za ostavljene žene.
Zove se Loša sreća.
A ja bih da jauknem u ovoj samoći!
Da se ljubav i ponos ne bore.
Mrtva trka među njima.

A jedan četvrtak dolazi…
mora da je lep,
jer čekam zoru,
samo onda kada samoća zaboli.
Možda je to prokletstvo žena da u bolu saznaje dubinu sebe.
O sebi.
Jača sam od Trenutka,
snažnija sam od oluje sada,
taj bol me tera da budem lepša i jača,
poluluda,
ali bez moje drugarice Obmane!
Oterala sam je.
Nema je,
zato samoća zaboli...?

b.
drhtaj
16. јануар 2010. у 03.44
Lepo, ali tuzno.. :(

Pozdravche Pesniku!
:)
PyHa
(метеор.)
16. јануар 2010. у 06.32
Jača sam od Trenutka,
snažnija sam od oluje sada,
taj bol me tera da budem lepša i jača,
poluluda,
ali bez moje drugarice Obmane!
Oterala sam je.
Nema je,
zato samoća zaboli...?
---------------------------

Када се постане довољно јак да се отера заблуда и обмана, то осећање које се створи само личи на самоћу и смак, то је у ствари одјек враћеног простора и свега што је било у вези с њим, а који ти је био одузет. Нестао је теснац.

Обмана је само да тада ниси постао свој сав.

То осећање може да заболи због уједа илузије која гризе док напушта,а у вези је неких којима си даривао пријатељство и поверење, љубав, време, пажњу а који то нису заслуживали...

То што остане на крају није самоћа. Препознам то тако што знам да
самоћа боли мање.
No-1
16. јануар 2010. у 12.26
...kad samoca napadne...

...da li ste ikada doživeli trenutak kada ste prokljinjali svaku sekundu provedenu u samoći?...
da li ste pomislili ikada na godine koje su ostale za vama...
godine provedene u samoci...
čekajući nešto,
nekoga...
da vam promeni život,
onu dosadnu rutinu koja vas sledi ili da vam barem unese trašak sreće za kojom tako dugo vapite...
svim svojim bićem želite je osetiti...
da li ste se ikada dovoljno dugo zagledali u ogledalo...
u tu staklenu površinu i pomislili za sebe:„
lice pomireno sa sudbinom”...
kada sveće lagano trepere u vašoj sobi,
a mesec nežno prodire kroz bele zavese da li zaplačete...
jer onaj koga želite nije tu...
pored vas?...
telo je umorno...
prazno..
bez ijednog dodira...
da li vas zaboli svaka sekunda koja prolazi u čežnji,
u neumoljivoj želji dok gledate kroz prozor i nadate se...
da doći će...
ovaj put...
maybe?
...:)
samo ovaj i ostati zauvek kraj vas???
...u tišini koja se prostire ulicom,
gotovo da možete čuti njegove korake...
gotovo da vidite njegov obraz...
i sve je bliži...
možete ga dotaknuti vrhovima prstiju...
ali to se samo lagani povetrac koji plese sa jesenjskim liscem,
to je samo sena nekog drugog čoveka...
ne onog kog vi čekate...
koga zapravo čekate...
nekoga ko će vam u srce uneti kapi ljubavi...
ko će svojim poljupcem rasplamsati vatru koja dugo tinja u vama...
predugo,
nekoga ko će vas voleti celi život ili samo taj trenutak...
taj trenutak kada najviše, najbolnije čeznete za dodirom...
da li ste se ikada bojali za sebe...
jer tišina koju predugo slušate ubija svaki deo vas...
jer samoća koju osećate počinje boleti snažnije nego pre...
da li ste ikada poželeli osetiti bilo čiji dodir osim ove hladnoće koja vas obavija...
bilo čiji dodir...
samo da još jednu noć izgurate...
samo da još jednu noć ne provedete slušajući jecaje vlastitih misli...
osobe koja neumorno čeka...
i uvek se iznova nada...
nada se onom koji možda nikada stici neće...???

r.

PyHa
(метеор.)
16. јануар 2010. у 12.57
Принц или принцеза су увек део маште у дечјем добу, или оном зрелом, пензионерском, када се има времена чак и за чекање оних за које знате да неће доћи, а исто тако добро знате да бисте побегли у комшилук ако бану :).

Чекање је део снова, и кад се одвојимо од сна, престанемо чекати. И то је нешто.
No-1
16. јануар 2010. у 13.14
Hvala svima na poseti:)

For Drhtaj:)

http://www.youtube.com/watch?v=-qp27k_w_uc

Pozdravche!
EnigmaIII
16. јануар 2010. у 14.04
''S tugom, sa strahom, ali se već počinjem učiti da govorim sebi: zakopčaj Jesenjine svoju dušu, jer to ti je isto tako neugodno kao i raskopčane pantalone.''

S.J.
Anakonda
(I like it,,,so shut up)
16. јануар 2010. у 14.49
bog ne cita poeziju..niti slusa molitve(ako ga ima)

stoga...de vi bezgresni apostoli, pustite žene da si bole boli
No-1
16. јануар 2010. у 14.57
Enigmall..no coment.

:)
Anakonda
(I like it,,,so shut up)
16. јануар 2010. у 17.49
zivot je mrka kapa osim trenutci u kojima osetite da ste živi

ja ocu samo još jedan taj trenutak

to je sve

a posle nek bude šta mora
kacak
(moler)
17. јануар 2010. у 08.42
eeee, oooo, ne mož' to tako...

...
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te draga!
m.r.
No-1
17. јануар 2010. у 20.33
PLOVIM.

Zaplovim sasvim lako
ka dvorcu
u svetlim daljinama mašte,
zaveslam u mora obojana suncem
jednako s večeri, punog stomaka
kao i ranim jutrom, još na ?.
Gledam i vidim nas,
plodove ljubavi u Rajskoj basti
sklupčane u ljusci oraha
sljubljenih koljena, dlanova i lica
u seni žutog, povinutog lista
(ili je to na grani ptica?).
Zremo sporim ritmom puža
na svilenom putu vremena
i ne sluteći berbu
u položaju još nerođenih,
sigurni u toploj utrobi majke.
Zaplovim sasvim lako gledajući Kusha,
čudesne pejsaže, leptire-jedra i ružu s okom
i charobne figure k’o likove iz bajke,
a iz kruške ili iz surle slona
i muziku može čuti onaj ko ume da sluša...
Коментар Запамти ову тему!
Looking for PomPom Keychains?
.