Izmisliću nove reči za smrt ljubav i sećanje
Da otrgnu starog čoveka od tog osećanja
Da bivštvovnje jeste stvarnost ali i rascep duše

Ja koji trajem u sećanju ljudi to nazivam lošom magijom
Sa puno strasti

Dotakla me je pesma vozova i smrt vrabaca

U tom uhvaćenom trenutku niču zdanja ljubavi
Postaje tesno ovoj sebičnosti ovoj katedrali ovog života
Gde iluzija svaki život pretvara u potpunu besmislenost u ništavilo

Drugovi vama dugujem sećanje i radost
Vaša velikodušnost je polje na kome mora prohodati ovo ucveljeno dete

Radostan sam u postojanju u sažimanju trenutka
Koji je zaboravio sve reči

Odsanjao sam cvet čitav vek bez žagora
Ženu čiji prsti vole i kada telo postane tromo od smrti

Video sam sebe u kuli od reči
U ogledalu gde je moj lik ogoleli arhetip izdaje i požude

I dalje nebeski svod smatram incestom sunca i meseca
Od ovog saznanja imam samo vrele dlanove i opustošeno srce

Ja koji sam pust kao ulica u ponoć
I čiji koraci mogu premeriti mnoga srca i mnoge karaktere
Ja iz blata svojih slabosti dozivam ime onoga
Koji je mač i vatra svih ovih vekova

Zbilja je hladno
Zbilja u moru nema tuge ali ima iluzije

U tom tunelu u kome iščekujem svoju smrt
Tu se nalazi i moja ljubav
Ispleteni su kao prsti strasti i jedne rastuće volje

Ženo velika u svojoj tišini i još veća u ovom srcu
Biću ponizan onda kada postanem tih

Biću spreman da u postojanju izjednačim značenje reči
I samog bivštvovanja