Nekoliko godina

Ispred mene je oroseno staklo izloga. Napolju pada kisa. Sedim u kafeu zajedno sa nekom zanimljivom devojkom, oboje na visokim barskim stolicama pred izlogom. Ispijamo kapucino, a ona onda pita: „Ti si muzikolog?”

„Da, muzikolog”, odgovaram zvucno.

Odusevljena je od iskrenog entuzijazma. Mi se dobro razumemo. Cutimo skupa u slatkoj napetosti prepunoj ocekivanja. Kao da nas oboje vidim kako sedimo, sa druge strane, sa ulice. I noge nam se vide kroz staklo izloga, Ja nosim crne pantalone i patike, a devojka ima mini suknju. Njene noge se sijaju, naprskane su parfemom sa malim sjajnim zvezdicama. Cudno je jedino to da nas vidim odnekud, spolja. Kako mogu da nas vidim spolja, kad sam unutra?
Neko dete pocinje onda da place sasvim tiho ali vrlo neprijatno. Gledam kroz izlog: Ciganka sa bebom stoji tamo, pilji u nas. Beba jedva cujno cvili. Odmahnem rukom Ciganki da ode, da ne bulji u nas, ali ona pravi isti takav pokret rukom. Viknem, i ona vikne. Kriknem. I ona krikne.

Budim se u znoju. Ko to cvili? Je li to neki aparat za domaćinstvo, jedan od mnogih u stricevoj kuci. Palim svetlo. Nikoga nema, zidovi su skoro sasvim popunjeni slikama najvecih domaćih majstora, sve sami pokloni stricu.

Povremeno se čuo takav zvuk, kao da cijuce udaljeni mis. Zamišljao sam malog misa, skrivenog negde, u nekom uglu, iza ormana, u prasini. Zavukao se tamo i cijuce. Na tren bih onda opet otvarao oci, lezao zbunjen i onemocao, ophrvan onim osecajem kada lezite polumrtvi, udovi vam utonuli u posteljinu, u krevet, i ne mozete da se pomerite, ni u snu ni budni…

Ko to zove? Koga zovu? I gde sam tu ja?

Uvek nekoga zovu, uvek neko nema mira. Nekome fali nešto. Ili nekome fali neko. Naročito je teško kad ne znaš ko zove. Kad sam bio mali živeli smo u zgradama oko velikog osuncanog dvorista. Nedeljom bih zadremao, ali uprkos kucnom redu neko bi se već pojavio u dvoristu, neko bi pozvao. Igra bi se nastavila. Danas toga nema. Deca se ne igraju sa decom. Tako je bolje, ne mogu da se povrede.

Je li onda to bio udaljeni poziv za igru? Jesam li to čuo?
Nije to, izlazim na prozor, mrak je, noc je, nikoga nema dole.

Sanjam dakle. Prevrcem se, i nije mi bas udobno. Ovo, u svari nije moj krevet, ovo je stricev krevet. Hladno je, stric ne zagreva nocu. stric je jako skrt. Ne cuje se ništa. San omamljuje.

Onda opet zovu. Mole. Koga mole. Prosjaci ispred vrata znaju tako bespomucno da mole, da ponavljaju nešto nerzagovetno, traže i kume. Šta hoće?

Sedim u krevetu, sedim u mraku. Dodirujem rukom „Ambasador’ cebe. Umor me slama. U tudjoj kuci nikad se ne spava kao u svojoj. Zašto strica prosjaci obilaze u sred noći Glupo pitanje. Stric je mocan covek, putuje, on je faktor u Savetu za evropske integracije. Svi nešto traže od strica. Pa eto i ja…

Lezim i pokusavam da se smirim...
Bio je to nekakav razgovor za posao. Svim kandidatima su zakazali u isto vreme kako poslodavci u Beogradu obično i rade da bi pojacali pritisak i osecaj za uzajmnu konkurenciju kod kandidata. Bilo je to u jednoj advokatskoj kancelariji. To me zacudilo, jer ja sam muzikolog. Šta ću ja među mladim advokatima - pripravnicima? Da bi stvari bile još gore, shvatim da za svakog ima po stolica osim za mene. Starija gospodja, koja vodi ceo hepening kaže mi da idem u predsoblje po stolicu. Neprijatno mi je, sva ona ugladjena lica, one ambicoizne i pozitivne mlade žene... Izadjem, ali u predsoblju nema stolica, pozurim nazad da nešto ne propustim, ali vrata su zakljucana. Hvatam za kvaku, vicem, ali neće da me puste, predsoblje se nekako suzilo, gusim se. Upomoc!

Pridignem se u krevetu. Uzasan san. Opet oni misevi, pticice, šta li, cvile… prosjaci mole. Šta je to? Sednem na ivicu kreveta, upalim svetlo. Napolju je tisina. Povremeno čujem ponovo ono.

Je sam li poludeo? Da li sam uopste svestan? Da li sanjam. Moj prokleti dobar sluh, proklete visoke frekvencije, osecaj za zvuk koji me odveo na muzikologiju. A mogao sam biti menadzer ili barem neki debeli programer. Ovako samo mogu da se nadam da će me kakav mocnik kao moj stric negde zaposliti. Možda negde u inostranstvu, ili u nekoj komisiji Recimo zo unapredjenje muzickog vaspitanja, nešto sto ima veze sa stranim donacijama i stipendijama…

Eno opet se cuje. Ustanem. To dolazi nekud odozdo. Pored kreveta ima jedno ispupcenje na zidu. Pipam. Poklopac se da napipati ispod zidne boje. Možda je tu nekad bio otvor za dimnjak. Upravo odatkle dolazi zvuk. Prislonim uvo.

”Spasite me, pustite me, molim vas„, cuje se sasvim priguseno odande.

Trgnem se. Mora da sam lud. Mora da sam sasvim lud. Mora da sanjam. To je zbog toga sto nemam posao u struci. Grabim daljinski upravljac. Ukljucim televizor da odagnam strah. Tamo ide ”Veliki brat„, repriza. Obradujem mu se kao najrođenijem bratu. Gledaoci su upravo glasali. Neka devojka place. Oni se oprastaju. Svi spavaju zajedno u velikom krevetu. Kamera za nocno snimanje daje sive slike posteljine. Neki ucesnici emisije vode ljubav ispod pokrivaca.

Gasim televizor. Legnem. Svetlo. Mrak. Dobro je. Spavati. Opet.

Ponovo. Skacem kao oparen. Opet taj glas. Prislonim uho na vratanca. Opet neka žena ili devojcica ili možda malo dete kuka i preklinje da je puste. Ili je to duh, je li strceva kuca ukleta? Ne mogu da verujm da duhovi zaista postoje?

Razmišljam. Ko sve živi u stricevoj kuci? Nocas samo ja, stric je na nekakvom simpozijumu. Nikog vise nema. Stric nema dece, a ni ženu, sve je zretvovao za svoju javnu funkciju. Kakva bi to inače deca bila deca sto placu zarobljena u zidu?

Mislim kako sa druge strane zida nije soba. Kukanje mora da dolazi sa neke od prostorija na nizim spratovima, a to može biti samo velika trpezarija u prizemlju ili odnekud sa tavana, ili iz podruma.

Hvata me jeza. Da li stric nešto krije? Nešto uzasno, nešto savim drugacije od slike koju u javnosti imaju o njemu. Eto, juče su u novinama pisali da je on ”Vitez našeg puta u Evropu’, „Uzor u nasem regionu” kako su rekli na TV dnevniku za strica.

Ne znam šta da mislim. Da spavam ne mogu. Odlazim na prozor. Zora svice. Nov dan. Cist. Tresem se od straha. Kakva je to tajna? Tajna.
Odlucujem da sidjem u trpezariju. Polako otvaram vrata. Ulazim kao lopov. Vuce me onaj glas. Sve je na meni. Možda jedini ja na ovom svetu znam za taj zvuk, za te molbe, za te vapaje. Jesam li predodređen za nešto drugo? Za nešto više?

Sedim za masivnim stricevim stolom. Striceva kuhinja je neukusna, ruzna, pretenciozna i odvratnam sa skupim kuhinjskim elementima od masivnog drveta. Ne mogu da verujem da toliko nema ukusa. Mislim da nije racunao na moj savrseni sluh kad me već ostavio samog u ovoj kuci. Mislio je da niko ne može cuti one vapaje. Ili je od starosti već nagluv? Ili mu je samo bilo svejedno da li ću nešto saznati pa je isao na porodicnu solidarnost i to da je ideja da bi se neki gubitnik poput mene usudio da uradi nešto protiv velicine kakav je on, sasvim nezamisliva, a njena realizacija nemoguća.

Moram da razmislim, a tako je teško sedeti i razmišljati ovde dok ona ili ono ili oni dole iz podruma cvile i placu. Grabim iz vitrine kristalnu flasu sa strcevom sljivovicom. Nasipam sebi. Prijatno me reze u grlu.

Eto, nije racunao stric na mene, prevario se. Grdno se prevario. Nije razumeo da postoje ljudi koji osecaju empatiju. Koji neće dozvoliti...

Sipam još jednu.
Već vidim sebe u novinama. Mladic se suprotstavio establlismentu, raskrinkao politicara pedofila cija nedela nije mogao da zataska ni sam Brisel, a kamoli pravoslavna crkva ciji je stric veliki donator. Možda je stric kao onaj Austrijanac sto je svoju decu i unuke drzao godinama u podrumu zarobljene, ali stric u tom slučaju drzi dole neciju drugu, tudju decu i unuke. Sici ću zato dole, izbaviti to dete i li tu ženu. Napustiti ovu kucu uzasa. Možda je ona dole, u podrumu, mlada, mojih godina, možda će prigrlii spasoica spremnog da rizkuje sve. I znam da su sudovi i policija u ovoj zemlji korumpirani i to da nema pravde i da će sopstvena porodica biti portiv mene, to ne sumnjam, jer svi imaju interesa da stric ostane na slobodi, neokaljan, cist, idealan. Zastitnik.

Nazdravljam sebi. Spremam se da sidjem u podrum.

Još samo jednu casicu i silazim u podrum, naći ću neku polugu, razvaliti vrata, izbaviti to nesrecno biće koga stric zlostavlja već godinama. Biće to svetski proces. Možda će stric preko svojih advokata pokusati da me kompromitje, da mi se osveti preko mafije, sa kojom sigurno ima veze, jer da nema teško bi usao u atlantske integracije i upravne odbore za obnovu manastira. Ma stric ima veze sa svima, levim i desnim, crvenim i belimi i crnim i zelenim. Ali nema veze, ja ću se žrtvovati jer ja osecam i saosecam...

A onda me neko snažno prodrmao. S mukom sam se pridigao jer me sve bolelo. Otvorio sam oci i zatvorio ih. Sve je bilo sjajno belo i tiho, i bio je dan. Na moj uzas, ispred mene stajao je bas stric. Gledao me nekako sumnjicavo.

„Ne bi trebalo da pijes nocu rakiju, upropastices se. Možda si ozebao?”

Njegova debela, vlazna ruke me dotakla.

Stresao sam se.

Vise ništa nisam čuo. Nije bilo onog glasa, čuli su se automobili, spolja.

Striceve sive oci su me posmatrale. „Ne bi trebalo da pijes rakiju, upropastices se.”

Stric je seo sa mnom. Nasuo je i sebi jednu.

„Rakija je zlo. Ljudi piju, onda cuju stvari kojih nema. Upadaju u panicna stanja, polude.”

Stric je podigao casicu, da nazdravimo.

Nazdravili smo.

„Nije za tebe takva buducnost, pa ti si studirao, ti si muzikolog”.

Stric je cutao. Nisam znao šta da kažem. Secanja od prethodne noćisu bledela pred iskonskom patrijarhalnom snagom striceve pojave. Jesam li sve to sanjao?

Rekoh stricu da nisam mogao da spavam, da sam sisao u njegovu kuhinju, da mu se divim sa koliko je ukusa uredio prostor.

To je bolje. Vidim da se sricu svidja kad ovako govorim s njim. Osmehuje se. Pric mi o simpozijumu, o „slatkim” devojcicama – hostesama koje su sarmirale visoke evropske zvanicnike jer evropske elite vole mlade.

„Imam nešto za tebe kaže na posletku, delice se neke stipendije za muzikologe...
Možda Salcburg, možda Milano...”

„Možda Salcburg”, ponavljam ja. Lice mi poprima izgled psece zahvalnosti. Stric može ubrzati moju karijeru. Mogu da odem na Zapad, da živim kao sav normalni svet. Kako sam mogao da pomislim da izdam strica. Uostalom samo luzeri propustaju sanse.

„To je ozbiljno strucno usavrsavanje”. kaže stric.

Pljuvacka mi curi. „Otici ću”, kažem jedva cujno.

„Na nekoliko godina.”, kaže stric.

„Na nekoliko godina.”

MC