Knjizevnost, stil izrazavanja i stilske figure
Pod knjizevnoscu se u sirokom smislu reci razume celokupna naucna i umetnickoknjizevna delatnost i u tom smislu ona je ravna znacenju koje ima latinska reč literatura, međutim obe te reci imaju i uze znacenje: umetnicka ili lepa knjizevnost (beletristika) sto oznacava samo umetnickoknjizevna dela. Za ovo uze znacenje te reci upotrebljava se još i naziv poezija (pesnistvo) koja oznacava umetnicka knjizevna dela i u stihu i u prozi. Reč poezija postala je od grcke reci poiesis (stvaranje, stvaralastvo) i u početku je oznacavala i muzicko i knjizevno stvaranje, tek kasnije je dobila znacenje samo knjizevno-umetnicko stvaranje koje i danas ima u nauci i knjizevnosti. U svakodnevnom govoru reč poezija oznacava samo ona knjizevna dela koja su pisana u stihovima. Nauka o knjizevnosti obuhvata istoriju knjizevnosti, teoriju knjizevnosti i knjizevnu kritiku. Sva tri dela nauke o knjizevnosti, kao i jedan deo nauke o jeziku koji se zove stilistikom i koja ulazi u nauku o knjizevnosti, uzajamno se prozimaju i dopunjuju omogućavajuci svestrano proucavanje svih osobina knjizevnih i umetnickih dela kao i njihov istorijski razvitak i ulogu koju imaju u opstem ljudskom kulturnom razvitku.

Stilska sredstva ili stilske figure
Stilistika je jezicka nauka o stilu, a stil je najopstije shvacen, način izrazavanja jezikom ona ocenjuje način na koji je misao saopštena i njenu skladnost sa mišlju, osecanjima, namerama i htenjima onoga koji govori.

Reč stil (grcki stylos, lat. stilis) je nekada imala samo znacenje metalne pisaljke kojom se pisalo po dascici prevucenoj voskom, danas se tom recju oznacava svaki organizovan sistem sredstava izraza, bilo rečima, bojama, tonovima, masom itd. tako da se o stilu govori u slikarstvu, muzici, arhitekturi, pa čak i u zivotu uopste (stil zivota – način zivota). Svaki covek poseduje određeni vokabular kao sredstvo za misaono, osecajno i duhovno izrazavanje sto čini autentican individualni stil. U svakodnevnim susretima upravo na osnovu nacina na koji neko izrazava stav, od izbora reci kojima ga prezentuje, pa sve do oblika i ritma recenica i nacina na koji kombinuje reci mi uz pratece elemente govora gestikulaciju, mimiku, jacinu i brzinu govora i emociju sa kojim su iskazane vrsimo procenu karaktera coveka sa kojim razgovaramo. Kada je sadrzaj koji slusamo u skladu sa formom u kojoj je prezentovano mi kažemo da smo upoznali ili razgovarali sa zanimiljivim covekom koji ima autentican, potpun i lep stil, jer je rečima uspeo da kod nas stvara konkretne slike koje mi culno dozivljavamo.

Bogatstvu i ekspresivnosti vokabulara se najcesce ocituje kada neko izrazi obilje u kratkoci. Uvek nas jezgrovita i kondenzovana recenica cudesno zadivi, primer su brojne mudre misli koje često citiramo kao imperativ izgovorenog ili napisanog sadrzaja. Citajuci knjizevna dela upravo zbog svog licnog emocionalno-misaonog stava koji dozivljavamo preko slikovitog karaktera pesnickog jezika koji cudesno preobrazava svakodnevni jezik neobičnim intenziviranjem znacenja pojedinih reci mi poimamo saopštenu istinu o zivotu. Stvaralackim talentom pesnikove misli i emocije se otelovljuju i žive konkretne slike pune odgovarajuceg smisla i znacenja. Stilske figure su prirodni izraz umetnickog nacina mišljenja, osecanja i saopštavanja. Knjizevnik se drugacije i ne može izrazavati jer ga njegova misao-emocija i umetnicka potreba da ih saopšti u culnom obliku nagone da svakodnevni jezik u skladu sa svojim umetnickim potrebama preinacava da bi saopštio svoje duhovne sadrzaje.

No, i svako od nas ih nesvesno rabi kao prirodan izraz kada saopštavamo osecanja i misli kada želimo postici ekspresivnost i snažno emocionalno i duhovno prodreti do sagovornika. Svaki put kada želimo sugestivno delovati rabimo odredjenu stilsku figuru tipa: poredjenja, epiteta, hiperbole, gradacije da bismo rečima izvukli najdublji smisao za odredjenu situaciju. Upoznajuci prirodu i funkciju pojedinih figura osim sto možemo bolje osetiti i razumeti karakter i prirodu jednog umetnickog dela, osposobicemo da u svakodnevnom govoru koriscenjem promenom znacenja neke reci (takozvani tropi), ili promenom mesta reci u recenici (takozvana inverzija) i koristenjem karakteristicne sprege nekih reci tj. koristeci stilske figure u uzem smislu reci jezgrovito i ekspresivno predamo nekome rečima misli.

Poredjenje
Jedna od osnovnih i najcescih stilskih figura je poredjenje (lat. comparatio) Ona se sastoji iz tri clana:

- predmeta koji se poredi
- zajednicke osobine predmeta i onoga ko se poredi
- predmeta sa kojim se poredi

Najvazniji clan poredjenja je upravo zajednicka osobina, jer od njega zavisi da li se dva predmeta mogu logicki porediti tj. da li postoji zajednicki sklad između njih.

Primer:

Sa belom penom na vratu, koja vijori u buri
Sličan mladome hatu, kada se propne, pojuri
Dolazi iz pucine gordi gizdavi val
Noseci pozdrav daljine za obali i zal.

(G. Krklec)

U navedenom stihu pesme „Val” Gustava Krkleca poredi se val s mladim hatom. Zajednicke osobine su im: belina (pene i grive), propinjanje, trk, ponositost i gizdavost, sklad između njih je ocigledan. Ako tog sklada nema poredjenje neće valjati kao na primer:

„Humanizam i Renesansa su buknuli kao pozar i zahvatili Evropu.”

Pre svega je netačno da su ta dva duhovna pokreta izbila odjednom („buknula”), oni su se pre „razgorevali” a zatim – „bukne kao pozar” nešto sto razara, sto unistava (rat, epidemijske bolesti), a ovi pokreti su bili stvaralacki pa ih je bilo adekvatnije porediti sa blagotvornom suncevom svetloscu.

Poredjenjem se postize konkretizacija slike, jer se jedan predmet poredi s nekim poznatijim ili izrazitijim predmetom, stoga najcesce susrecem poredjenje neke apstraktne pojave sa materijalnim predmetom:

„Između vasih ljubavi i vase mrznje odnos je isti kao između visokih planina i hiljadu puta većih i tezih geoloskih nevidljivih naslaga na kojima one pocivaju.”

(I. Andric)

Redji je slučaj da se izvestan konkretan predmet poredi sa nekim apstraktnim pojmom. Tu se onda radi o takvim apstraktnim pojmovima koji su po svome znacenju jaki, upecatljivi i opstepoznati a zajednicka osobina je gotovo uvek puna simbolike:

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao;
Da je čujem, uzalud sam jutros kusao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

(V. Petkovic – Dis)

Ali mogu se porediti i dva konkretna predmeta, s tim da onaj sa kojim se poredi mora imati izrazitiju zajednicku osobinu, ili se pak predmet poredi sa živim bicem cime mu se pridaje zivost, sirina smisla a ponekada i simbolika:

„Tuzno je danas nebo, tuzno kao raspuklo zvono.”

(M. Krleza)

Kontrast
Specijalna vrsta poredjenja jeste kontrast ili antiteza. Tu se poredjenje ne vrsi po sličnosti već po suprotnosti, cime se postize veoma izrazita konkretizacija slike. Kontrast („crno-belo”) izaziva jak emocionalni utisak u kome se posebno istice ono na šta se stavlja misaono i emocionalno teziste.

„Ja bosiljak sejem, meni pelin nice.”
m.