Moja,nasa pisana reč!

31.12.2009.
Naš život - to smo Mi..?
Ja pevam za budući izmišljeni lik i zrelost od koje tešnje mi biva. Prvo se pomolim, pa onda pišem: o zori bez obrisa, o smrznutim ružama bez postelje, o mome repu bez sunca, o mesečevoj reci koju ću jednom umeti preći!
Ja pevam o jednom bratu, koga želim videti kao svaki ponedeljak novu subotu. Tu misao teško gutam, kao slinu usred prehlade sa kiselinom. Pevam o jednoj majci i jednom ocu, dok u daljini vojnici doručkuju smrt. Nestaju grubo, kao predmeti na crtežu u svađi vodenih bojica. U daljini nazirem dugu. Rađa se novi dan i ja pevam... Moj otac svako jutro ustaje prije pet. Vetar mu otvara pluća i on se umiva na BUNARU pumpi i miriše na zemlju i kukuruz. Moja se mama uprskala mlekom i briše lice blijedom keceljom. Moja mama mesi hleb i niko ne pjeva na njenim nekad cvetnim prozorima!
Skriva suze. Ujutro se moj brat raduje rosi. Bratovo dete se budi crtežom smeha istkano. Moja se mama zaboravi, pa hoće izaći na čestu čekati me. Moj otac traga za zanesenim pogledom slučaja, kao i moj brat, mamu teši... Pevam i sanjam! Ja vidim brda: livade, ovce i konje, kuće i ljude,Svoga brata koji ništa puno ne pita, nego samo briše vlastite tragove. Moj brat je veliki čovek! Ruke se pružaju kao krila. Moj otac hvata retku pticu. Mama se nasmejala u plaču, pa nad cvetnim ključem postojanja moli smrt da ostane ziva i brani ono malo hleba na dlanu.
- pisano da se ne zaboravi...)

U čekanju nove godine!
Pred nama je konačno ta psihološka granica vremena. Godina čitava prođe i ti opet gledaš u tu psihološku granicu zvanu nova godina.
Ne praviš godišnji izveštaj i ne pišeš datum dve hiljade devete godine. Pusti to vreme, previše je irelativnosti u njemu da ga čuvaš i kontrolišeš. Ponovo ćemo reći da vreme brzo teče: ova godina je prošla neverovano brzo. Baš?
Ostavi spiskove prioriteta, ostavi metode za uštedu vremena jer ništa ti to neće pomoći ako ne promeniš svoj pogled na sebe i svoju ulogu, svoju bit. Jer vreme je tvoj život. Tvoj žeton prilika i šansa. Ne dozvoljavamo ljudima da kradu naš novac, ali im dozvoljavamo da kradu naše vreme.

Hrabro, još odlučnije u susret nedaćama i preprekama života
U ovom postu želim samo da sebe i vas podstaknem da ako imamo kakav cilj ili posao, da više truda uložemo, da više damo od sebe za njega, da se srčanije, hrabrije i odvažnije zalažemo na ostvarivanje naših ne samo snova, nego i prekih potreba i prava koja nam kao ljudskim bićima pripadaju. Biti slobodan veoma je teško, robom se lako i brzo postaje. Robova svakih vrsta ima koji robuju lažnim idolima, pa im idoli umru ili budu ubijeni, pa se onda i oni ubijaju od tuge za njima.
Robova materijalnim dobrima, robovima vlasti i moći, pa sve do robova koji robuju najnižim svojim i tuđim prohtevima i željama. Slobodnih i neovisnih ljudi je malo. Zato što većina ljudi i ne ceni slobodu jer su i sami naučili biti robovi, ili nisu spoznali njenu vrednost i nezamenjivu potrebu, ili nisu našli puta kako slobodnim postati. Danas u svetu sistema koji energiju većine podčinjavaju nekolicini na vrhu sistema, načini porobljavanja su prefinjeni, skriveni i temeljni.
Te moćne metode proizvodnje robova su veoma efikasne i u stanju su u ropstvo staviti sve ljudske resorse, pojedince i narode, osporiti jednima temeljna prava, drugima „odabranima” omogućiti neviđenu snagu i uticaj i pored njihovog neznatnog broja. Zato je zemlja ispunjena nesretnim ljudima, nepravdom i potlačenima. U stanju u kojem jesmo potrebno je duši ostaviti prostora. Ne tovariti na nju tovar briga i tegoba o tome kako će se nagomilani problemi rešiti. Treba imati na umu da svaki čovek poseduje jedan svoj dio koji se nemože porobiti. Pogađate to je duša.
Vernik u Boga je slobodan čovek. Možda je njegovo telo u okovima i lancima, bespravno ili pod lažnom optužbom vešto proizvedena od moćnika koji znaju manipulisati strahom jednih porobllenih od drugih, ali njegova duša je slobodna. I on je srećan i smiren, i na sve to još oseća slast i neverovatnu ugodu,slast jer ima snagu da svoju dušu učini slobodnom. On oseća radost zato što je na strani poštenih ljudi, siromašnih ljudi i žena, potlaćenih i poniženih, a sa druge strane nije sa nasilnicima, zločincima i odvratnim ljigavcima.

Svrha priče je bila da svi mi možemo biti slobodni ako to zaista želimo. Znam. Nekada se sloboda mora i životom platiti i mi to vidimo nerijetko. Ali za one koji znaju za BOZIJU nagradu i dobrotu i veruju u Dan suda sloboda vredi i više.

Visoka politika niskih ljudi...

Tanani svet...

Konji snažni, razigrani
Čulima nose i nose
Samo čisti zraci da li su jasni
Znaci početka i kraja

Sred jutarnje rose k'o biljka učim
Polako rastem
Ne govorim ružne stvari,reci

Vezanost duha, nemir i jad
Sumnja, strah i sebičnost
Sve reči napamet naučene
Čoveku nesrećnom da li biće kraj
Kad one kidaju ga

Take it easy i ne idi tamo
Gde ne osećaš se dobro

Još se pitam
Da li prilika moja je kada
Nemam na kog da ljutim se, niti
Protiv čega da borim se i
Kako da
Oslobodim sebe robovanja
Odela mi, jela i navika
Tanani da prigrlim svet u sebi
Duši što pripada.

Svi spavaju,a da li misle..?

Danas je: <<01/2010>>

SECANJE.

Januar a u srcu toplo napolju promenljivo vreme,
kao i moje raspoloženje.
Zivotna slika se vraca unazad i svega se secam iz svog zivota,
likova raznih dobrih i zlih,
ponajvise dodje mi u secanje skolski druže moj.

Besmrtnost duše...
.. SVAKA JE DUŠA BESMRTNA I SAMO NJENA ENERGIJA MENJA SVOJ OBLIK...

Prica o Vladi i Njegovoj Malenkosti..
(Ne bi trebala deca citati jer bi mogli ponesto nauciti...?
:)

Od kad je Vlado sljego sa sela u Sarajevo, u srednju skolu, nije se mogao nikako kutarisati pohote među nogama. Tome su uveliko doprinosile i mlade dame koje su zavodljivo, i ljeti i zimi, setale u minjacima sarajevskim ulicama bez imalo stida oli ti srama. Vlado je stalno bio napet i divio se skoro narcisoidno svojoj napetosti na ulici pasuci hodalice mladih dama, u tramvaju pipkajuci ih pomalo u prolazu, u kinu gledajuci parove kako se fataju, u stanu listajuci stranice „Play boy”, „Erotika”, „Adam i Eva” i druge popularne casopise tamo-njegovih vremena.. Mastao je o tome kako će, uskoro, jednog dana usreciti Njegovu Malenkost tako što će se ugurati nekoj od ovih gradskih ...ica sprida ili od pozada, za početak bi mu bilo svejedno. Ali, posle nekoliko godina neodlucnosti, studiranja, mjerkanja i birkanja koka kojim je uvijek nalazio po neku falinku i redovnih masiranja Njegove Malenkosti, jednog dana je usao u sarajevski javni WC i ugledao motku koju je drzao u desnici jedan pijani hipik dok je piskio. Nije mogao da skonta da li to napuseni hipik drzi tamo-njega u ruci ili se on pridržava za tamo-njega da ne padne jer se previse „naduvao”.Strasno se iznenadio, prepao se, zaboravio sto je usao u WC i brzo razgulio sa tog mjesta zločina, strave i uzasa. Od toga dana obezvrjedio je NJegovu Malenkost i nabio ga sebi duboko do cipela kao kompleks manje vrijednosti. Od tada vise nije ni razmišljao da povali neku nezasitnu zenku kojih je u Sarajevo uvijek bilo puno. Mislio je samo na Njegovu Malenkost, kako je sramotno mala. Bilo ga je stid i bojao se prici bilo kojoj pohotnoj koki da ga slučajno ne bi zbarila i odgurala u krevet, a onda bruka. Njegovu Malenkost pokusavao je na razne nacine da poveca, upornim istezanjem, mazanjem i pazenjem, pjevao mu je razne seksi pjesmice, jeo neke vitamine i bjelncevine, uzimao steroide, dizao utege i na njemu je sve raslo osim Njegove Malenkosti koja je ostajala ista. Kupio je mikrometar i pokusao njime da ustanovi napredak, ali uzalud i ovaj precizni „instrumenat” je stalno pokazivao istu malenkost… Sastisfakciju i nezajezljivu glad a kokama, njegov um je pokusao da zamijeni sa ucenjem na fakultetu gdje je bio jedan od najuspjesnijih ...aca, mislim u ucenju i čestom posjecivanju studenskog toaleta gdje je Njegovoj Malenkosti u ekstazi prosipao mozak u nukleranim eksplozijama po WC-soljama, podovima, zidovima, plafonima. Kada je zavrsio „faks” ubrzo se zaposlio i poceo graditi svoju karijeru od bankarskog salteskog cinovnicica do direktora najvece banke u Jugi.. Ali o tom kasnije. Bila bi nepravda preskociti njegovu bujnu i zanosnu mladost, ne reci ništa o njoj…
Vlado je već presisao dvadeset i petu i na njemu ništa vise nije raslo osim kose, noktiju, i pomalo nosa. Sve sto je vrijeme dalje odmicalo, Vlado se sve vise povlacio u sebe i sve dalje odmicao od zavodljivog mirisa zenki pred parenje. Kada bi otisao u svoje selo, seoskim momcima bi stalno recitovao iste stihove koje je čuo na jednom gradskom derneku, tako velicao Njegovu Malenkost i skrivao istinu od seoskih djilkosa koji bi ga sigurno zbog toga zezali svojim seoskim pasjalukom…Isprsio bi se, sakrio obrve ispod dupljak „rejbanki”, pocesao se po dupljak „Ribok” tenama, otvorio usta ko zaba pred parenje i tvrdim, muskim glasom koji je podsjecao na cvilenje tockova voza po sinama deklamovao:

Uvjek sam bio malen i skroman
Međutim On je uvjek bio ogroman,
I sve sto sam skromniji i skromniji
On je ogomniji i ogromniji..

Seoski ...ivjetri su se smijali njegovoj zezanciji i nagovarali ga da im prica koliko je koka i kako povalio u sarajevskim tramvajima, ispod mostova, u haustorima, liftovima, parkovima, kinima, na banderama.. On bi važno odmahivao rukom i uvijek ih ostavljao u neznanju i nedoumici, a oni bi to shvatali kao njegovu skromnost.. I tako prolazile su godine. Vlade je uveliko poceo gurati petu deceniju. Vladetov san da se odlijepi od dna se do dna dubine ostvario. Pošto je bio napredni clan svoje komunisticke partije (Kao da je neka druga postojala u to vrijeme?) brzo se progurao između redova do direktora najvece banke u svom gradu i svojoj zemlji. Za sekretricu je uzeo Suhretu, plavusu dvadeset godina mladju od njega sa tako dugackim nogama i tako kratkiom minjakom i pameti da su se te suprotnosti izuzetno slagale. Kada bi dolazili njegovi rodjaci da ga posjete,da vidi kako je, šta radi da usput izmuvaju kakav kredit ili pozajmnicu od banke za dogradnju stale koju stalno dogradjuju od kad je on postao „derektor” divili su se plavusinom međunozju koje se stalno bjelasalo na bijeloj svjetlosti neonke jer su njene noge stalno bile u pokretu. Cas bi prebacila lijevu preko desne, cas desnu preko lijeve i ozracje njenog međunozja bi bljesnulo kao biser na dnu mora do kog je sunce prodrlo svojom snaznom, nuklearnom zrakom. Gurkali su Vladeta svojim kvrgavim laktovima u rebra i posprdljivo ga pitali:
-Ko li ovo ...ava??? Pa zato se ti nećeš da zenis??
Vlado bi se važno zakasljao i rekao da on nema pojma ko tu ...icu odradjuje jer ovo je posao, a on posao smatra zakonom koji se na smije krsiti. Usput bi gurnuo ruku u dzep, izvadio maramicu i onako snažno, seljacki, iz dna pluca izsmrknuo nos i bacio ogromnu slinu u maramicu. Kada bi vadio maramicu, kao slučajno iz dzepa bi mu ispao paketic kurtona King Size velicine i dao do znanja rodjacima da on to (plavusu) namiruje redovno. Rodjaci bi otisli dvostruko zadovoljni kuci, da pricaju o snaznom autoritetu svog rođe koji po...a sve po Sarajevu i kreditu na dvjesta pedeset godina uz malu kamatu za kravlje kuce koje vise nisu zvali stalama nego toplim domovima jer su uveli centralno grijanje u njih da im je toplo i zimi kad „namiruju” krave… Naravno Vlado nikada nije ni prst gurnu u toplo sekretaricino međunozje, ali mu je „sekara” sluzila kao inspiracija za česte odlaske do toaleta. Naravno, to je bila njegova i sekretaricina tajna, možda čak samo njegova jer je ona mislila da on ima slab mokracni mjehur pa često mora da ide da ispumpa Njegovu Malenkost…. Jedanoga dana, Vlado se probudio u malom apartmanu u Becu. Pogledao je na sat. Jutro je davno prošlo, prošlo je i podne, prosao je i rat koji ga je totalno s...o i koji mu je uzeo toplu bankarsku kancelariju i topli petosobni stan, i spremio ga u izbjeglistvo u „stranstva” daleko od domovine koju vise nije volio ali je za njom pizdio. Prošlo je i njegovih pedeset i pet godina. Lezao je sam sa Njegovom Malenkoscu koja se gubila negdje u dubinama sala naslaganog od beckih hamburgera na njegovom stomaku koje je kupovao od socijalne pomoći koju je dobijao od austrijske vlade kao nesposoban da bilo šta radi zbog nepoznavanja jezika. Lijeno se protegao, postao svjestan da je još jedan dan ziv i razocarao se. Ustao je, odbauljao do kupatila, pogledao se u ogledalo, razmišljao dvije minute da li da se obrije ili da se ubije, a onda uzeo „Play boy” koji je vjerno nosao decenijama i koji ga nikad nije izdao kao stimulacija za Njegovu Malenkost. Gledao je slike gologuzih dama „With Legs Wide Open” koje su umrle još prije desetak godina od duboke starosti ili AIDS-a ali su još uvijek mamile inspiraciju buducih generacija. Vladove oci su se lijepile za poguzvane, „umascene” listove, lijevom rukom je mazio njihove papirne obline, desna ruka mu je setala po boksericama, ali avaj…, ovaj put nikako nije mogao da nadje Njegovu Malenkost. Zaprepastio se i zabrinuo jer mu se to prije nikada nije desilo. Uvijek je imao istancano osjecanje ljubavi i erotike kada treba da ga napipa, isamara i baci u nesvjest. Međutim, ovaj put, Njegova Malenkost se smanjla na granicu skromnosti i ostala u tom zaledjenom stanju. Molio je, kumio, pokusao ga prevariti, obecavao mu je da će uvesti novosti u njegov i svoj ljubavni zivot, da će kupiti nov porno-DVD, da će ga gurnuti u nov novcat DVD-player (Valjda je mislio je na DVD), da će zajedno uzivati u stereo bojama u kojima se razljevaju silikonske grudi i plastificirani guzovi maloumnih i mladih porno-zijezda, da će ga prosetati do mosta na Dunavu i pokazati kako svabica izgleda iz zablje perspektive dok prolazi preko tamo njega (Valjda je mislio preko mosta) ispod kog Vlado viri drito u njene prepone dok se drzi za njegovu malenkost, obecavao da će dati dvadeset eura lokalnoj beckoj profuknjaci da malo pomuze Njegovu Malenkost, pokusao da ga prevari, govorio mu da želi samo da ga proseta da piski i ništa vise, da ga neće gnjaviti, gnjeciti, istresati, da će ga paziti i maziti, da će ga hraniti baklavom, medom, suvim sljivama, orasima, datulama, spanskim i domaćim musicama, kavijarom…,međutim sve je bilo uzalud. On je nestao u debljini Vladovog stomaka i nije želio da se pojavi na svjetlo dana ni pod kojim uslovima.. Valjda je bio umoran od decenija izrabljivanja od strane Vladine desnice, a jednom i ljevice kad je prije dvije decenije Vlado pao na skijanju i slomio, zamisli, desnicu..Tada, vjerovatno usled bolova, pomislio je:
-Kud ne prebih ljevicu na dva mjesta, bolje bi bilo…?
Ništa nije pomagalo i Vlado je bio strasno tuzan. Shvatio da je njegov um prestao vladati sa Njegovom Malenkoscu, da je njegov zivot izgubio svaki intelektualni smisao i on se odlucio za poslednji korak. Razmišljao je da li da napise oprostajno pismo Papi u Vatikan i da mu se izvine zbog cina koji slijedi jer za njega nije dobio blagoslov, ali je brzo odustao jer je vjerovao da je pomalo senilni Papa zauzet možda vaznijim stvarima kao sto su: koga da sledeće godine predlozi za „Oskara”, ili za Sveca, nego sto su on i Njegova Malenkost…Prisao je toaletnom ormaricu izvukao zilet iz aparata za brijanje i presjekao sebi vene na desnoj ruci koja ga je decenijama tako vjerno sluzila.. Poslednja misli su mu bili stihovi iz mladosti;

Uvjek sam bio malen i skroman
Međutim on je uvjek bio ogroman
I sve sto sam skromniji i skromniji
On je ogomniji i ogromniji, ogomniji i ogrom…

Sa zadnjim titrajem svjetla u zenici oka svoga, shvatio je poruku pjesnika koji je spjevao ove stihove, i shvatio da je u pjesmi opjevan njegov debeljuskasti stomak od kojeg odavno već nije mogao da vidi Njegovu Malenkost, a od jutros ni da napipa, i misao koju mu jednom prilikom rece jedan stari dedo, prije skoro četiri decenije:
-Handrio ti ili ne handrio moj sinko, sahat chuni otkucava, a ti kako hosh...

Dragi moJi.

U novoj 2010 budite savršeni, nikada završeni, otvoreni, ravnopravni, sudelujte u javnom životu.
Budite čvrsti, glatki, mekši, tvrđi, zaobljeni, samopouzdani, uspešni, hiroviti, tajnoviti.
Reciklirajte, sabirajte, blistajte, orgazmirajte, ne dehidrirajte.
I prije svega večeras Have a safe sex:)

Neko blizak me vodi kroz teške trenutke,dok pohodim negiranje, samosažaljenje i žaljenje. Onda se sam uputim na paket aranžman pun različitih emocionalnih iskustava i iritiranosti. To je pretposlednja stanica, poslednja je bijes.
Iritiranost se pojavljue samo noću, samo se lako zaustavi, bes je neugodna i vrlo žestoka stanica na kojoj ostajem neko vreme. To je onaj crveni, žestoki bes. Postajem veoma ljut. Ružan je ovo period. Istresam se na prijatelje i na ljude koje volim. Mrzim ponedeljak što nije petak, mrzim decembar što nije juli. Besan sam na sebe što sam tako prokleto običan i providan, kakav nikada nisam bio.
Besan sam 5 minuta a onda sam mrtvo ogorčen. Kao da sam stalno u PMS fazi. Besan sam na čovečanstvo. Svaki dan mi počinje sa mišlju, da će biti užasan, da ću čuti loše vesti, što se manje-više i ostvaruje.
Dok svakodnevno odlazim na posao, u sebi brojim razloge, mogućnosti, opcije. Nerviraju me ljudi koji se guraju u busu, gladna stoka u restoranu, užasno sam besan na komšinicu koja kao saksija stoji na prozoru. Ogorčen sam na parove, koji sede satima nemi. Mislim, da je to apsolutni @!#$. Smrtno sam uvredjen kada me sat probudi, mrzim svaku kasirku, poštara, šofera, majstora. Svi su oni zli.I ja sam zao ali prekasno.
Niko ne želi čuti ružnu istinu, a čak i ako želi, nije istinski ugodno deliti tako svoj bes,NO, pa iznova duboko dišem dok me ne prođe poriv da počinim krvavo, ritualno ubistvo...ma salim se.

Kako je ono glasilo pitanje...?

što ne znam, da li gledam najavu ili odjavu programa.
Znači li to, da starim ili sam samo umoran...?