Naravno da ću voleti tvoj prst koji je skupljao šećer sa kolača,
i da ću voleti tvoju nogu koja je pokretala taj već sada zaboravljeni trotinet,

oni će biti moj mač i štit u ovom životu punom teškoća i nesuglasica,

voleću i tvoje obrve, i tvoje oči, i tvoj jezik s koga su se otkotrljale te prve nežne i pomalo nespretne reči,

ako olujne noći i mnoge druge nevolje pridave ovu ljubav, i ako spas potražim u tabletama koje zaboravu daju za pravo, i ako nož budem smatrao sredstvom za ponovno rođenje svog davno zamrlog bića,

zapretiću svim tim danima koje je iluzija tako jasno izbrojala na prste, i od njih načinila jednostavnu računicu,

zar nije sve prosto,

plesati sa zvezdama ili plesati sa vragom, zar nije stvar u koracima i u srcu koje veruje ili plače,

da, ostaviću ispod tog drveta i čežnju, i zrak sunca i dovoljno vode, iščekujući neku novu Volju da sve to ponovo prostruji ovim telom što prkosi ovom vremenu,

naravno da ću plakati s tobom, kada nove bujice opustoše mnoge obale i mnoge zemlje,

ti, koja si nespretna kao i sve moje rečenice, ali koja si iskrena i znaš da smehom pobediš svaku tugu,

ti, Meseče moj, ti koja si dostojnija od mene, praha među kamenjem, Judom među svim dušama, jedinom crvenom tačkom na ovom polju Života...