Пјесник и море

Бесмртној сјени Шарла Бодлера

Склопљених сам очију у олујној ноћи
Удисао пјену побјешњелог мора,
Скривен испод старог искривљеног бора
Снио будан зору која неће доћи.

Хтио сам да додирнем тмину и пучину,
Да избавим свијет с три сломљена прста,
Да завапим као Спаситељ са Крста:
Подај Оче кончину свом једином сину.

А онда ме хладна запљуснула вода
Горчином коралног стијења и јода,
И чудна ме грозница што пјеснике тресе

Крилима џиновског галеба узнесе,
Да се мраку смијем са облачног свода
Гдје таштина пузи, а врлина хода.