Nocas je tama prekrila usnulu devojku. Mramorni sto upija toplotu tela, dok usamljeni pas trazi ljubav. Korz prozor svetlost reklama treperi, ziot je negde još budan. Poneko svetlo, priguseno odaje neznost. Melanholicni vozaci nocnih autobusa gutaju tablete sa kofeinom cekajuci da prođe još jedna noć,dana koji vodi ka kraju ovu godinu, za nju ne bas uspesnu u bilo kojem pogledu.
Pamtice je po nekoliko telefonskih poziva koji ranom zorom najavljuju neciju smrt, a zatim dane prosarane suzama, slatko slanim spranih sa votkom razblazenom sokom od narandze.
Još će proćidosta takvih godina dok ne postane imuna, na razocarenja, na samocu, na laži i sve sto prati jedan ljudski vek.

Casa sa zelenom tecnoscu do pola ispijena stoji kao cuvar ruznih snova na hladnom mramornom stolu. Sutra će se probuditi i shvatice da je još jedan dan prosao, skupice pobacanu odecu, cipele će sloziti na mesto, preslusace poruke, ni malo uzbudljive, izbrisace skoro sve.
Pustice Ejmi Vajnhaus i umislice da je i njen zivot identican promaseni pokusaj da se ostvari sasvim jednostvna stvar, da se dozivi i sledca godina. Primetice da je prvi sneg napadao tek toliko da pokrije beton, i za tren će se osecati cisto kao što se svako oseti kad belo cudo zabeli na hladnoci. Odskrinuce zavesu uzalud cekajuci da se pojavi njen sivi macak, koji je jednog dana nestao, ostavljajuci je da razmišlja da li je sasvim nestao iz gomile svih koji disu ili se udomio kod nekog drugog. A svi su joj govorili da je bolje da ima psa, on je veran, veze se za gospodara. Ona se protivila pravdajuci slobodu izbora, bas kao sto i ona želi, bez obaveza, vezivanja, kao da je ljudski zivot sloboda data beskonacno na upotrebu.
Ni meditacije, ni casovi joge neće je spasiti da veceras zavrsi na hladnom mramornom stolu, umrtvljenu razocarenjem, ni njena lepota neće joj doneti mir kojem tezi, zadovoljstvu jednostavnog zivljenja. Zaboravice muskarca koji je krao sinoć njenu nevinost i naivnost poput zveri koja nanjusi plen, meso. Zaboravice i njegove ugrize koji ispijaju sokove dobrote, kad se probudi jedino će osetiti glavobolju i iznemoglost u neskladi sa njenim godinama.
i svi će reći da je to zbog razvedenih roditelja, zbog nesklada u odnosima sa drugima, a iskljucice mogućnost da se možda jedan gen otkinuo i mutirao sa drugim nekompatibilnim.
I dok onaj usamljeni pas trazi ljubav u ljubicastoj noćiprsaranoj prvim snegom usnice san kojeg će pamtiti samo u delovima, slikama koje će pokusavati da poredja bezuspesno.

Usnice njega, kao sto i stalno sanja ali zaboravlja čim otvori oci. Usnice ga kao onda kada su se prvi put poljubili i kada je mislila da se otvaraju neke cudne kapije Zivota, nove, uzbudljive kao u filmovima sa srećnim zavrsetkom. Osetice ukus njegovih usana i kao i onda podrhtavace joj kolena od straha , od nepoznatogkoje je odvaja od naivnog decijeg zivota. I onda je padao sneg dok je muzika dobovala u daljini a grane stenjale od pritiska beline. I setice se da je onda živela u nekoj drugoj zemlji, u drugom gradu, koji vise nije njen, ne zato što je ona tako htela, nego zato što je Rat odlucio da sudi i da kaznjava. Osetice ono isto blazenstvo kada smrznuta dodje kuci, zavuce se pod jorgan i satima ceka da joj se ugreju smrznuti prsti na nogama i uzbudjenje dolaska novog dana.
U snu ona će i dalje biti u istoj zemlji u istom gradu i ljubice ona ista usta dook sneg veje u naletima ljuteci se sto ga zaljubljeni par ne primecuje.

Probudice se pored case sa zelenom tecnoscu na hladnom mramornom stolu, ugledace prvi sneg kako se sepuri ispracajuci ovu godinu, punu bola. Zabolece je vrat od neugodnog polozaja, utrnula ruka će pokusavati da uhvati svezu krv.

Setice se zestokih ujeda sinoćnje ljubavi, osetice ponizenje i tugu. San će ispariti kao izmaglica a ona će pokusavati da uhvati delice poput perja koje uragan raznosi. Ono sto skupi stavice zajedno sa ostalim biljkama u herbarijum. Obrisace suzu, izmesanu sa crnim kreonom, popice casu vode, odskrinuce zavesu ocekujuci da se macak pojavi pred vratima.

Uzece casu sa zelenom tecnoscu, ispice je do kraja, nasuce drugu. Shvatice da je nedelja i da treba da zalije biljke.
I onda zacuce telefon, podici će slusalicu i zacuce poznati glas:

„ Zdravo ljubavi, konacno sam nasao tvoj broj telefona. Doci ću uskoro...”

I shvatice kako je Zivot nešto što ne sme da se odbaci, da donosi nepredvidljivo. I onda će zpaliti tamjan ispred Svetog Vasilija, pomolice se i reci:

„ Hvala...”